Milošević u Hagu upadljivo nastoji da se ugradi u savremenu svetsku političku krizu i, za divno čudo, ponovo predstavi kao američki partner na Balkanu

      Slobodan Milošević nije tokom četvoromesečnog tamnovanja promenio mišljenje o Haškom sudu kao lažnom i nelegitimnom, ali je zato u njemu, izgleda, naknadno našao smisao življenja. Ovog utorka je zvanično obavestio sudije da mu nije ni na kraj pameti da se ubije, jer "moram da se borim da rušim ovaj sud, i ovo ruglo od suđenja". Zato je zahtevao uklanjanje kamera iz njegove ćelije u Ševeningenu, postavljenih kako bi se osujetila eventualna namera najčuvenijeg haškog zatvorenika da sam sebi oduzme život. (Nikad to ne bih učinio svojoj deci, objasnio je dodatno Milošević, odškrinuvši u haškoj sudnici nešto brižljivo skrivane intime ovom aluzijom na roditelje koji su mu ostavili strašno nasleđe samoubica.)
      
       Neravnoteža
       Miloševićeva borba protiv Haškog suda ima iste izglede kao i Miloševićeva borba protiv Amerike, NATO i novog svetskog poretka. Slobodan Milošević na optuženičkoj klupi, međutim, nije sasvim neravnopravan protivnik britanskom sudiji Ričardu Meju, koji ulaže značajan napor kako bi suđenje, ne samo bilo fer i pošteno, već i izgledalo fer i pošteno. Slobodan Milošević je optužen da se nije pridržavao nikakvih pravila ni konvencija međunarodnog humanitarnog prava u borbi protiv svojih protivnika u zemlji i inostranstvu: sudija Mej samim tim mora pre svega u haškoj sudnici da dokaže da se oni koji ga optužuju pridržavaju svih pravila poštenog pravosuđa i fer-pleja. Na Miloševićevu silu i bezakonje, Hag bi na taj način odgovorio pridržavanjem visokih pravničkih standarda razvijenog sveta, štiteći u isto vreme i interese pravde i interese žrtava Miloševićevih ratova.
       Nevolja je sudije Meja u tome što Slobodan Milošević u Hagu, bez branilaca kojih se lišio odlukom da ne priznaje sud, deluje kao lik iz filma u kom se pojedinac bori protiv sistema, u ime ideja za koje se svesno žrtvuje. Ne deluje nimalo nevino, ali nema zaštite, a protiv njega nastupa čitav dobro plaćen i dobro uigran tim, u crnim togama (i sa bar jednom srednjovekovnom perikom), izdašno finansiran sa 100 miliona dolara godišnje, sređenih finansija i osiguranih karijera. Imaju ugled i međunarodni prestiž, podršku javnog mnjenja i poverenje svojih nacionalnih birokratija, imaju još u startu sve razloge da Miloševića osude a nijedan da ga oslobode, i nemaju pri tom ništa da izgube.
       Sud je odmah uočio ovu neravnotežu u javnoj percepciji haških terazija kad je Milošević u pitanju. Bez ambicije da Miloševiću nameće branioca po službenoj dužnosti, a rešen da mu ne prepusti imidž optuženog bez zaštite, sudija Ričard Mej odredio je tri "prijatelja suda" (na latinskom amicus curiae) čiji je zadatak da se postaraju da suđenje bude fer, što će reći da pred sudom budu kompetentno i profesionalno zastupljeni ne samo argumenti optužbe, već i interesi optuženog. Pošto sa glavnom tužiteljicom Karlom del Ponte radi veliki tim pravnika kojima pomoć nije potrebna, tročlani tim prijatelja suda ove se nedelje, prilikom Miloševićevog trećeg pojavljivanja pred sudom i dizanja optužnice za zločine počinjene tokom rata u Hrvatskoj, pre svega usredsredio na zaštitu Miloševićevih interesa.
      
       Poslastica
       Jugosloven Branislav Tapušković, Holanđanin Miša Vladimirof i Englez Stiven Kej pravnički su razradili i argumentovano zastupali sve Miloševićeve dosadašnje pritužbe. Sve je bilo kao da je Milošević imao ne jednog, nego tri advokata, i to međunarodnog ranga, sa zavidnim reputacijama u svojim nacionalnim pravosuđima. Njih trojica tvrdili su pred sudom, poput Miloševića i njegovog savetodavca Remzija Klarka pre njih, da je Haški tribunal sumnjivog legitimiteta budući da nije nezavisna institucija: citirali su preporuku Saveta bezbednosti Sudu iz marta 1998. godine da bi trebalo da ispita zločine na Kosovu kao dokaz da tužilac prilikom podizanja optužnice Miloševiću nije delovao nezavisno već pod pritiskom svojih tvoraca u Savetu bezbednosti.
       "Prijatelji suda" tražili su da mišljenje o osporenom legitimitetu Haškog suda ne da sam Sud, kao što je do sada bila praksa, već da to ceni Međunarodni sud pravde u Hagu, kao istinski nezavisna institucija izvan zagrljaja Saveta bezbednosti i budžeta Haškog tribunala. Podržali su iz sve snage ocenu da je izručenjem Slobodana Miloševića Hagu Vlada Srbije "očigledno prekršila domaće zakone" i da je Tribunal "dužan" da retroaktivno poništi zloupotrebe koje su izvršene u njegovo ime, odnosno da Miloševića vrati u Beograd.
       Ironija je u tome da je optuženi, na osnovu ovonedeljne pokazne vežbe, imao komotno osnova za zaključak da je uradio pravu stvar kada je odbio da angažuje advokata. Sud je samo dan kasnije glatko odbio sve predloge "prijatelja suda" (kažu da je Milošević, kada su mu predložili posetu trojice "amikusa", odgovorio da ne vidi razlog da ih primi, jer koliko on poznaje latinski, to nisu njegovi prijatelji, već prijatelji suda). Nikoga, naravno, nije iznenadilo što sud nije postupio po poslednjem stavu iz podneska "amikusa" i hitno vratio Miloševića u Beograd kako bi ispravio "propust" srpske vlade, ali je to Miloševića verovatno učvrstilo u uverenju da mu ni najbolji advokat u Hagu ne bi mogao pomoći. Tim pre što Milošević, da ima advokata, ne bi imao priliku reč da kaže u sudu sve do iduće godine, kada se očekuje početak suđenja, a ni na suđenju ne bi mogao da govori pre nego što ga pozovu na klupu za svedoke. Ovako je u ponedeljak i u utorak u Hagu govorio četiri puta, što je za njega očita prava poslastica, jer je bio spreman da sedi i četiri sata sluša čitanje dve optužnice, za zločine u Hrvatskoj i na Kosovu, kako bi posle svakog čitanja dobio svojih pet minuta.
      
       Identitet
       Sudija Mej je povremeno izgledao kao neko ko se jedva savlađuje da ne isključi Miloševićev mikrofon: dva puta ga je isključio, a u nekoliko navrata je propuštao i takve očigledne provokacije kao što je Miloševićeva uvreda na račun Karle del Ponte ("Nemojte da mi više dosađujete, da satima slušam tekstove na intelektualnom nivou retardiranog sedmogodišnjeg deteta").
       Ima neke ironije i u tome što se Slobodanu Miloševiću tek u Hagu prvi put posle 5. oktobra ponovo probudio politički instinkt. U tom pogledu haško zatočeništvo donelo mu je čist ćar. Milošević u Srbiji nije bio rešenje i nije imao rešenja za bilo koji aktuelni politički problem. U Hagu pak postoji mizanscen za jedini politički identitet koji mu je preostao: protivnika i žrtve Medlin Olbrajt i Veslija Klarka. Za tu rolu od Haga nema boljeg mesta. Milošević u Hagu upadljivo nastoji da se ugradi u savremenu svetsku političku krizu i, za divno čudo, ponovo predstavi kao američki partner na Balkanu. U predizbornoj kampanji je lane Srbima "obećavao" treći svetski rat i američki poraz u tom ratu; sada ne samo što ne likuje nad američkom nesrećom, već se baca blatom na "Klintonovu administraciju" a sebe vidi kao balkanskog, džepnog Džordža Buša koji je kukuriknuo pre zore kada se još 1998. godine upustio u obračun sa teroristima na Kosovu.
      
       Opsesija
       Istina, ni njegovim protivnicima nije promakla prilika da spor sa Miloševićem objasne u svetlu novih događaja. Dok se Milošević upinjao da se rekonstruiše u modernog borca protiv terorizma, dotle ga je Vesli Klark neumorno po raznim satelitskim televizijama poredio sa talibanima i Osamom bin Ladenom (Milošević je pokušao da destabilizuje Makedoniju i obori makedonsku vladu tako što je Makedoniju preplavio albanskim izbeglicama - isto to pokušava Bin Laden sa Pakistanom; srpske trupe su se na Kosovu krile među Albancima, koristeći ih kao taoce - to isto rade talibani, tumači Klark). No dok Vesli Klark sa crvenim makom na reveru sedi u studiju Bi-Bi-Sija u Londonu u svojstvu nezavisnog eksperta i odmerenim tonom tumači događaje, dotle Slobodan Milošević povišenim tonom sa optuženičke klupe iznosi tvrdnju da je Bin Laden još prošle godine boravio u Albaniji, a sudija ga opominje kao malo dete (Budite mirni, "Be ljuiet").
       Miloševićev američki san (da jednog dana bude američki saveznik na Balkanu), san koji mu je uvek izmicao, a stalno se činio nadohvat ruke, kao da ga opet mami. Njegova borba protiv Haškog suda počinje donekle da nalikuje njegovoj američkoj opsesiji. Ovog je utorka u Hagu već donekle odstupio od zauzetog garda strogog odbijanja "lažnog suda" zatraživši od sudije Ričarda Meja da "diskvalifikuje" tužiteljicu Del Ponte.(To nije potpuno u skladu sa stavom da on "ne podnosi nikakve podneske ovom sudu, jer ne priznaje sud; ako vi to smatrate podnescima, to je vaša stvar", kako se izrazio samo dan ranije.)
       Del Ponte je u ponedeljak veče, posle čitanja optužnice za zločine u Hrvatskoj, prešla onih desetak koraka što njenu stranu sudnice deli od Miloševićeve i ponudila da će lično saslušati sve što je on želeo da kaže, a sudija Mej mu nije dozvolio. (Jugoslovenski novinari su za ponudu Del Ponteove čuli od Miloševićevih beogradskih advokata, koji u Hagu sede u galeriji na mestima rezervisanim za posmatrače, rodbinu i prijatelje, a posle ga posećuju u zatvoru u Ševeningenu.) Milošević je ignorisao njen pokušaj da mu se obrati, praveći se da je ne vidi i ne čuje, ali mu očigledno nije ispod časti da se upušta u verbalne okršaje sa britanskim sudijom Mejom, dok je u ponedeljak i sudiju Patrika Robinsona sa Jamajke počastvovao direktnim obraćanjem. Prema "amikusima" (množina od latinske imenice "amicus" glasi "amici", što u sudnici u Hagu naizmenično izgovaraju kao "amiki", "amici" i "amiči") po svemu sudeći oseća prezir i ljutnju. Celu stvar nazvao je "haškim fer-plejom", opisujući ga kao igru u kojoj dva tima igraju u korist iste strane, fingirajući fer utakmicu. Sam se, međutim, sve više doživljava kao igrač, a ne posmatrač. To je igra u kojoj on tako dobro vlada svojom polovinom terena (na kojoj sedi bez crne toge i u ubedljivoj manjini, sa praznom klupom rezervisanom za branioce pred sobom), da je teško verovati da to čini bez strasti i da nije počeo da uživa u igri. "Moram da se borim ovde da rušim ovaj sud i ovo ruglo od suđenja", reći će.
      
       Isporučivanje
       Za Jugoslaviju, međutim, ugled Haškog suda i međunarodnog krivičnog prava nije pitanje života i smrti. Uzmimo i da Slobodan Milošević uspe da razotkrije svetsko licemerje i kroz blato provuče visokoparna načela svojih tamničara i političkih neprijatelja: tu će se otkriti samo raskorak između onog što Zapad propoveda na svom, a čini na tuđem terenu. Uzmimo da Slobodan Milošević van svake sumnje dokaže da Haški sud nije ni tako nezavisan ni tako pravičan kakvim se predstavlja: to će još uvek samo značiti da deli mane pravnih sistema po čijem je uzoru skrojen, sistema koji spadaju među najskrupuloznije pravne sisteme na svetu. No i kad se to dokaže, uključujući i eventualnu meru zle volje i loše namere prema narodu ovog podneblja, Jugoslaviji će i tada ostati njeni sudovi i njeno pravosuđe, njene sudije, tužioci, istražni organi i ministri. Onakvi kakvi su. Miloševićevim odlaskom u Hag Jugoslavija nije prebrinula sve brige svog teškog nasleđa. Kad su ratni zločini u pitanju, na primer, nije naodmet setiti se da se Jugoslavija ovog proleća i leta nije tresla od povika domaćih tužilaca, sudija i ministara koji bi zahtevali da srpski zločini budu podvrgnuti strogom preispitivanju u domaćim sudskim i istražnim ustanovama. Uzalud srpski političari ponavljaju da su Miloševića otpremili u Hag i da više neće da se bave Miloševićem. Milošević i Hag i dalje će se baviti nama, na način koji nam neće uvek odgovarati.
       To se naročito dobro moglo videti u Hagu ove nedelje tokom oštre replike o kontroverznom izručenju Slobodana Miloševića Hagu. "Prijatelji suda" su u zvaničnom podnesku Sudu pravno potkrepili tvrdnju da je Slobodan Milošević bespravno i nezakonito isporučen Haškom sudu, a potom je jedan "amicus", Branislav Tapušković, oštro kritikovao "arbitrarno, samovoljno" postupanje Vlade Srbije u ovom slučaju, uz napomenu da "nije tačna primedba Tužilaštva da je primat Tribunala takav da domaće zakonodavstvo uopšte nije važno". Posle njega je govorila Karla del Ponte, čije je mišljenje da je za Haški sud irelevantno kako je Milošević isporučen na kraju izgleda prevladalo (sudsko veće na čelu sa Ričardom Mejom još nije izdalo pismeno obrazloženje odluke da odbaci sve primedbe "amikusa"), no ona je interpretirala vidovdansku odluku Vlade Srbije tako da je Patriku Robinsonu iz Jamajke postalo sumnjivo. Del Ponte je prvo objasnila da u Jugoslaviji savezna vlada nema nikakve izvršne vlasti, da bi dodala da je "Đinđić jasno rekao da je odluka o transferu donesena u saveznoj vladi, a da je sam transfer u domenu Republike Srbije". Sudija Robinson ju je prekinuo: "Vi kažete da je ovo propisno posao Republike Srbije?" Apsolutno, odgovorila je tužiteljica. "Razumeo sam vašu tvrdnju da je pitanje unutrašnjeg ustavnog uređenja u međunarodnom pravu ovde irelevantno, ali novo je za mene da je ova odluka zaista bila u nadležnosti Vlade Srbije", ponovo je intervenisao Robinson. Ostalo je na tome, dok Milošević nije odbrusio i jednima i drugima (a posebno "advokatu iz Beograda") da nijedna vlada nije mogla biti nadležna za odluke koje krše ustav.
      
       Bombardovanje
       Za Hag su ove stvari nevažne, ali za nas nije nevažno da se zna da svaka srpska istina nije u Hagu i da Hag nije najbolje mesto za raspravu o svim srpskim poslovima. Ne samo srpski ustav, već i srpski zločini spadaju ovde kod nas i ovde će se o njima morati i sudski raspravljati, bez obzira na to što su jaki izgledi da Slobodan Milošević u formalnom smislu dobije daleko "kvalitetnije" suđenje u Hagu, dakle u većoj meri fer, nego što bi dobio u Beogradu. Haški sud će možda u procesu protiv Miloševića saznati istinu o sebi i međunarodnom pravu, ali se srpska pitanja tamo neće raspraviti na način koji je Srbima potreban.
       Sve to će postati još očiglednije kada suđenje počne i kada u sudnici krene rekonstrukcija hrvatskog, bosanskog i kosovskog rata. Biće to haška rekonstrukcija i haška patološka analiza.
       Slobodana Miloševića je u Hagu ove nedelje najviše iznerviralo to što je tužiteljica na 60 strana sročila optužnicu za zločine na Kosovu u kojoj je uspela da prećuti NATO bombardovanje sve do pred sam kraj optužnice, u delu pod naslovom "dodatne činjenice". Treba istine radi reći da je prvobitna optužnica protiv njega za zločine na Kosovu iz 1999.godine, koja mu se takođe nije dopadala, spominjala bombe NATO-a u prvom, uvodnom pasusu. To je promenjeno već prilikom prvih izmena optužnice, na brzinu sročenih čim je Milošević na brzinu izručen Hagu, za potrebe njegovog prvog pojavljivanja pred sudom: ove je nedelje svetlost dana ugledala treća verzija kosovske optužnice! Bilo kako bilo, jedan deo srpske istine o Kosovu će se besumnje spoznati u Hagu, dok stotine albanskih i srpskih svedoka budu defilovale haškom sudnicom. Ali to ne može nadomestiti srpski posao po ovom pitanju, srpske obaveze koje se ne mogu svesti na to da se za Karlu del Ponte otvore državni arhivi.
       U fizičkom smislu, međutim, srpska sudbina se u Hagu konačno odvaja od sudbine Slobodana Miloševića. Njegova poslednja predstava će možda biti bravurozna kao što je bila u prvih nekoliko činova haške sudske drame, ali to će, ipak, biti poslednja velika predstava nekad moćnog čoveka kome je sudbina odredila da, nakon maratonskog suđenja u Hagu, ostari iza rešetaka.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ