("Sudbina pobeđenih", NIN br. 2652)

      Sećanja iz detinjstva - mukotrpna, nikad nezaboravljena. Otmica polovine našeg stana koji je bio nedeljiv od strane komunističkog bezakonja - u Ulici Skender-begovoj 63 na trećem spratu. Kao dete od 10-11 godina, nisam bila svesna šta se dešava sa mojim roditeljima i našim stanom, samo sam osećala teror koji nam je ušao u dom i ostao sledećih 25 ili 30 godina.
       Udala sam se 1958. i kratko vreme još bila sa mužem kod roditelja, gde su se smenjivali stanari-otmičari našeg doma i to sve udbaši i milicioneri, čije žene bi prskale parket vodom, pa bi ga onda čistile metlom, kao da je to zemljani pod. Ovo samo kao jedan od primera totalnog primitivizma.
       Bilo je tu i potezanja pištolja na moju jadnu majku i drugih užasa. Otac mi je bio advokat - Kostantin Spasojević i samim tim je bio obeležen kao neprijatelj sistema. Uhodili su ga, pratili i vrbovali iz Udbe, da prisluškuje i otkucava razgovore svojih kolega-intelektualaca. Tražila ga je, takozvana trojka i da su ga u prvom naletu čistke našli, bio bi streljan bez razloga. Bio je za njih "razlog", jer je tata za vreme rata sa kolegama pomagao porodice poginulih srpskih vojnika i oficira, a u isto vreme je sa Banjice pokušavao da izvuče i spase od smrti mlade srpske komuniste - decu od 18, 19 godina. Ali ni to mu nije računato, kao dobro delo.
       Moji roditelji, kao mladi ljudi od 35 ili 36 godina nisu imali normalan seksualni život, jer nam je samo jedna soba ostala kao zasebna, a nas je bilo troje dece, sve ostale prostorije su bile prolazne. Prolazili su nam kroz predsoblje, trpezariju - prolazili su nam kroz kujnu, da bi ušli u takozvanu devojačku sobu i živeli smo gore nego da smo na ulici.
       Moj muž i ja smo otišli iz zemlje 1962. godine zauvek. I on i ja smo podsvesno od nečega bežali, on - moj muž Petar, zbog pretučenog oca u Gestapou, koji se nikad više nije oporavio i umro relativno mlad i ostavio za sobom sina od samo 16 godina, a koreni mog bežanja su posledice zajedničkog stana i zla koje je ušlo u živote mojih jadnih roditelja.
       Cenim poduhvat tima mladih istoričara da obelodane zločine počinjene nad našim životima i životima naših roditelja, braće i sestara i nad našim uništenim detinjstvom.
      
       MIRJANA SPASOJEVIĆ-TINKOVIĆ,
       Detroit, SAD