("Sudbina pobeđenih", NIN br. 2652)

      Pojam pobeđenih obično se vezuje za oružane snage koje su izgubile rat ili borbu za očuvanje države, nacije ili društvenog poretka protiv pobunjenika ili fanatika strane ideologije. U Srbiji komunisti nisu ubijali neprijatelje i političke protivnike, već sveštenike, učitelje, lekare, intelektualce, industrijalce, trgovce, seoske domaćine. To su bili u velikoj većini potpuno apolitični ljudi, pripadnici staleža koji su uništavani da bi se slomila kičma srpskog naroda. Ograničenje doba crvene smrti na period od 1944. do 1956. je preusko. Zločin počinje sedmog jula, nastavlja se u kontinuitetu za svo vreme Drugog svetskog rata i kasnije preko pasjih grobalja, zločina u Užičkoj republici, takozvanih levih skretanja, oslobađanja gradova, likvidiranje srpske omladine koja je kao topovsko meso ginula na Sremskom frontu.
       Uvaženi gospodin Bataković sa saradnicima bavi se časnim i teškim poslom, skupljanjem podataka o komunističkim zločinima. Da li su arhive sveobuhvatne i pouzdane može se ceniti po tome da u Institutu za savremenu istoriju nema dokumenata o komunističkim zločinima niti Institut ta tema interesuje. Za žaljenje je da g. Bataković nije zapazio delovanje Udruženja političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima čiji članovi od osnivanja 1993. godine rade na beleženju verodostojnih podataka o zločinima koje su vršili komunisti. U nastupima na NTV Studio B u opasno vreme, u člancima i publikacijama članovi Udruženja govorili su i pisali o zločinima. Pristup ovoj temi na akademski način kako rade članovi Veća je značajan ali mora imati za cilj da se pravno definišu prava žrtava i krivice ubica a za to je nužna politička volja i interesovanje demokratske vlasti. Iskustvo žrtava komunističkog terora i njihovih potomaka posle 5. oktobra je razočaravajuće i povod je za skepsu.
       Dana 19. oktobra 2000. godine Udruženje preko kabineta gradonačelnika poziva gospodina Protića na godišnji pomen pobijenim Beograđanima koji je održan posle tri dana u crkvi Svete Trojice u blizini igrališta "Obilić" gde se preko kostiju žrtava tera fudbal. Kabinet nije odgovorio a gradonačelnik se nije pojavio. Predstavnici opštine Vračar na čijoj teritoriji su i crkva i igralište, nisu se interesovali za pomen. Velikodostojnici grada Beograda odali su poštu oslobodiocima ne pominjući građane koje su oslobodioci oslobodili od života. Ove godine to se ponovilo, skoro istovremeno sa održavanjem komemorativnog skupa žrtvama komunističkog terora ispred Skupštine grada, nedaleko od mesta u parku gde su oslobodioci kao avangarda radničke klase pobili poštare, tramvajdžije, carinike i vatrogasce. Ovog puta oglasio se jedan penzionisani general tvrdeći da su u Srbiji bili likvidirani samo saradnici okupatora. Kada bi to bilo tačno, onda je svaki treći radno sposobni stanovnik Srbije bio izdajnik i nestao bez traga.
       Zapanjuje drskost bivših partijaca prilikom izvrtanja istorijskih činjenica. Komunisti su bili prvi saradnici sa okupatorom. Posle sloma Kraljevine Jugoslavije, partijska direktiva upućuje članove KP na saradnju sa Nemcima pošto su tada nacisti i boljševici bili saveznici. Tako se partijska grupa Vilfan stavlja na raspoloženje Gestapu za strogo poverljive zadatke tumača i prevodioca a širom Beograda komunisti potkazuju građane, uglavnom anglofile, masone i odbegle kraljevske oficire koji su počeli da se okupljaju oko pokreta pukovnika Dragoljuba Mihailovića. Ovo se događalo sve do napada na Sovjetski Savez.
       Prema knjizi Hane Arent "Izvori totalitarizma", otkako postoji ideja socijalizma, nasilni dolazak na vlast prolazi kroz tri faze: zločin, pljačka imovine i stvaranje sistema privilegija. U Srbiji žive komunisti koji su bili učesnici u sve tri faze ostvarivanja vlasti "radnog naroda". Pomirenje je moguće ako se pokaju, priznaju svoja nedela i dobrovoljno stanu pred sud pravde. Deo kolektivne svesti naroda je i sećanje na zločine, da se zločin nikada ne ponovi. U članku se citira i g. Slobodan Marković o žrtvama komunističkog terora "da mogu legitimno izraziti svoja sećanja". Izražavanje sećanja je lična stvar a zakoni spadaju u odgovornosti države.
       U prvoj verziji Nacrta zakona o rehabilitaciji političkih zatvorenika tadašnji ministar pravde profesor Grubač je žrtve komunizma podveo pod "... i ostali". U sadašnjoj fazi Predloga zakona ne obuhvata se sledeća oblast: članom 3. nisu priznata prava potomaka lica nad kojima je izvršena smrtna kazna. Licima koja su robijala, bio je skraćen penzioni staž u trajanju kazne a zakon ne navodi prava bivših osuđenika na materijalnu kompenzaciju. Nacrt zakona obuhvata restituciona prava lica i njihovih potomaka koje su komunisti izbacili iz stanova i kuća a sada u njima udobno živi već druga generacija uljeza. U članu 6. uvodi se odgovornost zbog nacionalne izdaje; kako je formulisan, izdajnici su Slobodan Jovanović, Jovan Dučić, vladika Nikolaj Velimirović. Od pojedinih građana zahteva se da pokrenu sudski postupak da bi dokazali nevinost, umesto da državni tužilac utvrđuje dokaze krivice.
       Posle petog oktobra demokratska vlast nije uklonila sa markantnih pozicija u politici i privredi stare komunističke kadrove već se izgleda sa njima aranžirala. Neki od njih nam u štampi sada daju lekcije iz demokratije, ukazuju put u Evropu i poučavaju šta je to evropski regionalizam. Mnogi iz bivše opozicije koja sada upravlja zemljom, redukuju nasilje na samo prošlih deset godina a sve što se pre toga događalo, diskretno izbegavajući pojam komunizam, nazivaju "bivši režimi", kao da se pedeset godina živelo u Švedskoj. Njima je problem bivših osuđenika, nažalost, teret koji treba svaliti sa leđa i uvaliti nekom fiktivnom drugom.
      
       LJUBINKO JOVIČIĆ,
       Beograd