U zemljama Evropske unije živi 12,5 miliona muslimana. Premda njihov život ni dosad nije tekao glatko i bez segregacije, oni su sada prvi put svi sumnjivi, a sve češće i diskriminisani, samim tim što nisu hrišćani i što nisu prihvaćeni kao Evropljani

      Na vest da u Avganistanu, među talibanima, ima i dobrovoljaca muslimana iz zemalja Evropske unije i zemalja NATO-a, jedan britanski komentator jetko je primetio da ti ljudi očigledno ne veruju u tvrdnje svojih vlada i medija da je globalni rat pokrenut samo protiv terorizma, a ne i protiv islama.
       Pale su teške reči u sukobu civilizacija. Italijanski premijer je čak izjavio (i nikako da se posle toga opere) da je hrišćanska civilizacija superiorna nad islamskom. Muslimani na Zapadu su pod uvećanom prismotrom posle američkih otkrića da su teroristički napadi na Njujork i Vašington planirani u tajnim društvima muslimanskih terorista u Evropi. Za prigovorima iz muslimanskih zemalja da se terorizam često povezuje sa islamom sada slede slični prigovori od muslimana na Zapadu. U tim prigovorima jedno je borba protiv terorizma, a drugo nemilosrdno bombardovanje Avganistana. I dok pojedini evropski državnici kao kancelar Šreder, uporno ističu da "ovo nije sukob civilizacija, nego rat za civilizaciju", očigledno je da je Alah postao velik i u Evropi.
       Jeretički muslimanski pisac Salman Ruždi, koga su zbog njegovih "Satanskih stihova" iranski ajatolasi osudili na smrt, izrekao je još jednu jeres, ovoga puta o tvrdnjama da se ne radi o sukobu sa islamom:
       "Ne radi se o islamu - ovu mantru svetski lideri ponavljaju nedeljama, delimično u plemenitoj nadi da će tako odvratiti osvetničke napade na nedužne muslimane koji žive na Zapadu, a delimično zato što SAD ne mogu očuvati koaliciju protiv terora, ako se sugeriše da su islam i terorizam na bilo koji način povezani. Nevolja sa ovim nužnim poricanjem je u tome što ono - nije istinito. Kad se ne bi radilo o islamu, zašto bi muslimani širom sveta demonstrirali u znak podrške Osami bin Ladenu i Al kaidi?"
       U zemljama Evropske unije živi 12,5 miliona muslimana. Premda njihov život ni dosad nije tekao glatko i bez segregacije, oni su sada prvi put svi sumnjivi, a sve češće i diskriminisani, samim tim što nisu hrišćani i što nisu prihvaćeni kao Evropljani.
       Tvrđava Evropa se zatvara pred imigrantima iz muslimanskog sveta. U Nemačkoj su u naglom porastu incidenti sa rasističkim pobudama. U Francuskoj je osnovan Savet za islamsku religiju da bi se "ujedinila muslimanska zajednica i kontrolisali radikalni elementi". U Britaniji je pooštren nadzor nad posetiocima svih 1 500 džamija (otkriveno je da samo u dve dominiraju ekstremisti). U Španiji su ojačali netrpeljivost i kulturni šovinizam prema imigrantima muslimanima. Berluskonijeve pristalice traže da se muslimanima zabrani ulazak u Italiju i da im se zatvore džamije.
       Orijana Falači, jedno od najjačih pera italijanskog novinarstva, naziva muslimane u Italiji Bin Ladenovom "petom kolonom" i ispisuje protiv "dece Alaha" otrovne reči u ime "odbrane civilizacije", izazivajući buru u javnosti, uz optužbe da je rasista.
       U jednom članku, objavljenom na naslovnoj strani uglednog dnevnika "Korijere dela sera", ona pored ostalog piše: "Džamije u Milanu, Torinu i Rimu pune su lopuža koji pevaju u slavu Osame bin Ladena i terorista koji jedva čekaju da dignu u vazduh Crkvu svetog Petra... Iza naše civilizacije su drevna Grčka, Rim, renesansa, nauka koja nas je odnela na Mesec i Mars. A šta je iza druge kulture? Ništa. Kuran smatra žene manje vrednim od kamila i zabranjuje im da idu u školu."
       Salman Ruždi nije mogao dobiti jasniju posrednu podršku za svoju jeretičku misao da Zapad ipak ratuje protiv islama.
       Iako evropski muslimani nemaju jedinstven stav prema pojavi na Zapadu da se islam i terorizam u praksi često povezuju - svaka zajednica je priča za sebe i u različitom je stepenu povređena, uznemirena i zabrinuta - jedinstveno je njihovo uvećano osećanje otuđenosti.
       I dosad su postojali jaki razlozi za takvo osećanje. Uzmimo samo nekoliko najvećih zemalja Evropske unije. U Francuskoj (sedam i po miliona muslimana) postoji kulturna asimilacija, ali ne i integracija muslimana u francusko društvo. U Nemačkoj (blizu četiri miliona sekularno nastrojenih muslimana, pretežno Turaka) postoji koegzistencija etničkih zajednica, ali nema integracije. Tek prošle godine je donesen zakon po kome deca imigranata rođena u Nemačkoj imaju pravo na sticanje nemačkog državljanstva. A preko 60 odsto Turaka koji žive u Nemačkoj rođeno je u Nemačkoj. U Britaniji, gde živi više od tri miliona muslimana, zajednice imigranata iz Pakistana i Bangladeša žale se na getoizaciju i uvećanu segregaciju. U francuskom parlamentu nema nijednog poslanika muslimana! Bundestag i britanski Parlament imaju samo po jednog!
       Nema, međutim, glasnog izražavanja nezadovoljstva, a još manje demonstracija ili bunta. Ali, ako je osećanje otuđenosti preovlađujuće, kao što izgleda, to je dovoljan razlog za brigu. Otuđenost je, tvrde sociolozi, preduslov za nasilje.