NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Moć velikih spavača

Voja Antonić: KREMANSKO NEPROROČANSTVO - Istorija jedne obmane (3)

      Pre početka Prvog svetskog rata nije bilo nikakvih proročkih najava o njemu. Pojavile su se tek 1915. godine, kad je srpska Golgota već bila u punom jeku. Tada su svi hroničari bili složni u tvrdnji da su kremanski proroci nedvosmisleno i precizno najavili Prvi svetski rat, ali sve do njegovog završetka niko nije znao da navede proročanstvo u kome se govorilo koliko dugo će on trajati.
       Godine 1916, u Solunu je pokrenut list za vojnike u izbeglištvu, pod nazivom "Velika Srbija". Već u 13. broju, od 22. aprila 1916. godine, objavljena je najava koja je pobudila interesovanje čitalaca:
       Uspeli smo da dobavimo original "Kremanskog proročanstva", koji ćemo publikovati u celini u sutrašnjem broju našeg lista.
       Mada je autor ovog teksta jasno izrazio želju da ostane anoniman (tekst je potpisan sa "Jedan koji veruje"), dr Kazimirović je 1939. godine u svojoj knjizi otkrio njegov identitet: bio je to državni savetnik Ilija Đukanović.
       Nameće se zaključak (naročito kad se pročita poslednjih nekoliko pasusa ovog teksta u "Velikoj Srbiji") da je svrha objavljivanja kremanskog proročanstva bila da se podigne poljuljani moral vojske. Zemlja porobljena, vojnici posramljeni i prognani iz zemlje, pa ih je trebalo koliko-toliko utešiti u beznađu u kome su se našli.
       Može se pretpostaviti da je proročanstvo dobro poslužilo tom cilju. Ipak, pre nego što se obeća dobar rasplet situacije i pobeda srpske vojske, najpre će biti nabrojana savršeno ispunjena proricanja događaja iz prošlosti :
       Posle prvih ratova Srbija će biti uvećana i "ispraviće se granica". Posle toga neće se ni "ogodiniti" t.j. neće se sastaviti ni godina dana, pa će nastati "pravi" rat. Ovo će biti "svetski" rat, u kome će se silna krv proliti. Kad bi sva ova krv jednom rekom protekla, "valjala bi kamen od tri oke". Tim ratom otpočinju tzv. kremanske godine. (...)
       Ne znamo ko je pravi autor proročanstva o krvi koja bi, "kad bi rekom potekla, valjala kamen od tri oke" (Mitar, prota Zarija, dr Kazimirović ili Ilija Đukanović), ali znamo da se on samo poslužio starom pričom o proročanstvu starca Stanja Šćekića, koji je rođen još 1640. godine. Sudeći po legendi, on je rekao da će u boju sa Turcima "tu biti toliko krvi da će moći nositi kamen od sedam oka". Izgleda da se piscu ovde učinilo da je kamen od sedam oka pretežak teret da bi ga nosio potok krvi (1 oka = 1,25 ili 1,28 kg), pa ga je smanjio na tri oke. Ova umerenost ne bi se mogla pripisati autoru teksta o hercegovačkom proročanstvu ("Srpske novine", štampane na Krfu 23. aprila 1916), jer je on ovde naveo podatak da će, verovali ili ne, "krvavi potoci orgati kamenje od sedam metara"!
       Svejedno, rat je najavljen celu godinu posle njegovog početka, i to sa detaljima od kojih nijedan nije objavljen čak ni dan pre nego što se dogodio. Pojedinosti će se dodavati naknadno, onako kako ih sam tok ratnih zbivanja bude diktirao. Tako će pred kraj geneze mita o prorocima, u knjizi Kremansko proročanstvo - šta je bilo, šta nas čeka (1982), autori Golubović i Malenković navesti još sijaset najava "velikog rata". Ova proročanstva danas bi predstavljala presudan dokaz, samo da se nisu pojavila 64 godine posle završetka rata na koji se odnose. Naravno, isti autori nisu nam uskratili ni detaljne proročke najave koje se odnose na "Drugi velikački rat", ali o tome kasnije.
       Vraćamo se na tekst anonimnog autora iz 1915. Svi opisani događaji već tada su pripadali prošlosti, pa nema sumnje da im je jedina svrha bila da podrže poverenje čitalaca u kremanske proroke. Treba reći da je objavljivanje optimističkih proročanstava ne samo logično u ovoj situaciji, nego i jedino moguće. Širenje defetizma nikako ne bi dobro došlo u listu kakav je "Velika Srbija" (što se pregledom arhive lista iz tih godina lako može zaključiti), pa ovaj deo proročanstva treba okarakterisati kao moralnu potporu vojnicima.
       Ipak, u ushićenju prorečenom pobedom, ovaj autor nije zaboravio ni na nedaće koje će posle rata nastati:
       Srbija će biti pusta; "žene ća na panj uzjahivati misleći da je muško"; velika nemaština tako da i onaj što ima neće mu biti vajde što ima; biće otimanja i razbojništva: "ubijaće se za žuto dugme".
       Ovo proročanstvo kasnije će ponoviti i drugi autori, doduše u nešto pristojnijoj verziji ("žene će od panjeva misliti da su ljudi, te će ih jadne grliti i ljubiti"), ali će ga oni vremenski smestiti u daleku budućnost, u period posle hipotetičnog Trećeg svetskog rata. Međutim, i ovo "proročanstvo" je falsifikat, jer se ono iz veka u vek pripisivalo mnogim ranijim prorocima - Stanju Šćekiću (17. vek), Leši Dijakoviću i Mileti Živadinoviću (19. vek). Razlika je samo u tome što su oni isto proročanstvo stavljali u kontekst ratova protiv Turske.
       Gledano iz današnjih dana, utisak uspešnosti proročanstava navedenih u "Velikoj Srbiji" kvare i detalji koji treba da upotpune uverljivost najave srećnog raspleta za srpsku vojsku. Tvrdi se, i to na pragu Oktobarske revolucije i Staljinove vladavine, da je prorečeno da će Rusija biti "najsilnija država" (uzgred, "Velika Srbija" je, nekoliko dana pre ovoga, na naslovnoj strani donela tekst pod naslovom "Dođite, braćo Rusi, dođite što pre"). Ovo je tada bilo logično očekivanje zbog ogromne nade koju je Srbija polagala u rusku vojsku.
       Rusija pobeđuje i postaje veća i silnija nego što je ikad bila. Rusija će biti najsilnija država. (...)
       U fusnoti na kraju teksta u "Velikoj Srbiji" stoji da je "u poslednje vreme pok. Pera Todorović pisao o ovome proročanstvu, ali su dobri poznavaoci tvrdili da tu ima dosta netačnosti, koje su došle usled prepričavanja". Naravno da Pera Todorović nije mogao da piše o tome "u poslednje vreme", jer je umro devet godina pre objavljivanja ovog teksta. Ali to nije važno - mnogo je zanimljivija primedba ovog autora da navodi Pere Todorovića (na koje se, uzgred, i sam oslanjao) nisu tačni.
      
       Tek dvanaest godina posle završetka progona i rata, ponovo su se svi složili u tome da su Tarabići nepogrešivo najavili da će progon trajati tačno tri leta. Krajem 1928. godine dr Radovan Kazimirović ponovo je objavio seriju tekstova o kremanskom proročanstvu, ovoga puta u beogradskom dnevnom listu "Vreme". U 23 opširna nastavka, od 4. do 26. decembra, autor najpre daje definiciju proročanstva, a potom objašnjava i ilustruje razliku između proročke vizije i naučnog predviđanja:
       Proročanstvo je tačno predskazivanje budućih događaja, koji se iz prirodnih uzroka ne mogu unapred saznati.
       Ipak, proročanstvo valja razlikovati od naučnog predviđanja. Npr. naučnik može reći, da će kroz 100 godina sve otmenije kuće raspolagati sa svim modernim komforom: topao i hladan vazduh putem radia; posluga kroz cevi; pokretne ulice, po kojima čoveka nose automatske ploče itd. Ko zna? Možda će se podići centralna stanica za grejanje cele Evrope pomoću Golfske struje. Nastaće radio-osvetljenje, te će budući naraštaju sasvim zaboraviti za elektriku i gas. Hrana će se liferovati iz centralnih kujni, pomoću cevi. Radiom poručujete jelovnik, koji toga dana želite, a jelo vam se servira; ono samo pada na sto!
       Sva se ova predviđanja mogu ispuniti, jer potiču na osnovu naučne pretpostavke.
       Ali, ako se u narodu pojavi kakav čovek, koji prorekne o nekom sasvim slučajnom događaju, koji se može dogoditi ili ne dogoditi, a ne vide se sada znaci ni za njegov početak ni svršetak, pa se ne može osnivati ni na kakvom posmatranju ni iskustvu - onda se za takvog čoveka može zaista reći da je prorok.
       Autor dalje u nadahnuću pominje Hegela, Dostojevskog, Geteovog Fausta i Betovenovu Devetu simfoniju, pa nastavlja sa Nostradamusom i iznosi mnogo ostvarenih predviđanja stranih i naših proroka, potkrepljujući ih brojnim anegdotama.
       Već u prvom citatu koji je preuzeo iz "Malih novina" iz 1902. godine, zapaža se nedoslednost autora. Citirajući tekst Čede Mijatovića, dr Kazimirović navodi:
       Kada je 1875. g. čiča Danilov kabinet raspustio skupštinu (a niko se tome nije nadao), tada je pok. Alja Protov rekao: "Vidiš li kako se sve zbiva što je onaj prorekao".
       A taj je bio Mitar Tarabić, iz Kremana.
       Ovaj podatak je veoma sporan, jer ako pogledamo originalni citat iz 1902. godine , videćemo da tamo zapravo stoji da je to nije bio Mitar nego Mateja (prezime nije navedeno). Ostaje nejasno zašto je dr Kazimirović ovde, svesno falsifikujući podatak iz citata, poistovetio Mateju i Mitra, kad znamo da je posle toga (čak i u istoj seriji tekstova) kategorično tvrdio da to nije ista osoba.
       Sve do kraja serije (koji je usledio pet dana pre nove 1929. godine) nema ničega zanimljivog, jer osim retrodatiranih postoji samo pet proročanstava koja govore o budućim događajima. Ne treba ni napomenuti da je to istih pet (još uvek neispunjenih) koja je "Čovek koji se smeje", citirajući dr Kazimirovića, naveo još 1916. godine. Jedini značajan novitet u ovoj seriji, naravno, čine "proročanstva" o onome što se u međuvremenu dogodilo - najava godine završetka Prvog svetskog rata, kao i prognoza trajanja progona srpske vojske. Ova proročanstva, dakle, prvi put se pojavljuju celih deset godina posle njihovog ispunjenja.
       Četiri dana po završetku Kazimirovićeve serije članaka u "Vremenu", 30. decembra 1928, u istom listu javlja se anonimni autor koga već znamo po tekstu objavljenom u solunskom listu "Velika Srbija" iz 1916. godine i potpisanom sa "Jedan koji veruje". Mada je autor izjavio da želi da ostane anoniman, njega je 1940. godine dr Kazimirović identifikovao kao državnog savetnika Iliju Đukanovića. On u tekstu pod naslovom "Još nešto o kremanskom proročanstvu - pismo jednog nepoznatog čoveka" u "Vremenu" ponovo podržava dr Kazimirovića, pokušavajući usput i da ga dopuni. I ovde padaju u oči netačnosti, verovatno proizašle iz nepoznavanja činjenica. Anonimni autor kaže:
       Kao mimogred dopunjavam g. Kazimirovića, da je Mitar zaista tvrdio da će "srećne" dane dočekati i on i prota Zaharije, a da to neće dočekati prota Đurić.
       Teško je sada reći da li je Mitar tvrdio da će prota Zaharije dočekati "srećne" dane, ali ako jeste, razumljivo je zašto dr Kazimirović to nije naveo. Slučaj je, naime, hteo da prota ipak ne dočeka te srećne dane, jer je umro nekoliko meseci pre srpskog ratnog trijumfa. Prosto je neverovatno da jedan državni savetnik to nije znao.
       Postoji još jedno zanimljivo zapažanje ovog anonimnog autora:
       Pažljivo sam pratio sve što je ovih dana donosio list "Vreme" o Kremanskom Proročanstvu od g. dr Radovana Kazimirovića. Ovo je mnogo potpunije od onoga što je on ranije štampao u "Niškom Glasniku".
       Sa ovim zapažanjem možemo da se složimo, jer je svaki sledeći tekst o kremanskom proročanstvu potpuniji nego prethodni. Razlog je prost: on sadrži i sve što se u međuvremenu dogodilo. Izgleda da se na neki način čak i ovaj autor složio s tim :
       Jedino što se oseća praznina iz proroćanstava iz budućnosti. To je g. Kazimiroviću, verovatno, bilo nepoznato.
       Sledeće, 1929. godine, i skeptici su počeli da otvaraju front. Iz pera publiciste i umetničkog kritičara, rodonačelnika srpskog i jugoslovenskog dadaizma Dragana Aleksića, u "Vremenu" od 17. aprila 1929. godine izlazi kritički članak pod naslovom "Tajna kremanskog proročanstva objašnjava se tek u najnovije vreme". Ovaj opširni tekst već u nadnaslovu koji glasi "Kremna, prestonica nahije proroka protivu Obrenovića" nagoveštava stav autora i pruža dosta dragocenih informacija potrebnih da procenimo tadašnji stav skeptički nastrojene javnosti.
       Ko više spava i više sanja, taj ima više predispozicije za proroka. Svaki stanovnik razbacanog sela Kremna je u suštini veliki spavač, velika sanjalica, veliko čmavalo. zato je svaki Kremanac prorok. Zašto onda da to nisu bili i braća Tarabići, oko kojih su i dinastije lomile koplja? Ali tu, na licu mesta, u Kremni, gotovo da niko više ne zna ništa o proročanstvima Tarabića. Razlog tako prost: oni, od starine Crnogorci, ubeđeni u svoju ličnu vrednost, ne poštuju ništa što ne pripada samo njima. Na uspomeni Tarabića, koja stvarno ne prestaje u dugim pričama od kolena na koleno, zasniva se danas jedan neobičan kult proricanja. Taj kult svedoči da je fantazija jedna ogromna ljudska potreba u nevoljama i borbama sa surovom prirodom.
       Zanimljivo je zapažanje ovog autora da u Kremnama malo ko zna o svojim zemljacima-prorocima. Mada je on naveo svoje viđenje razloga za ovaj paradoks, iznećemo zaključak koji će se sam nameće - da nije čudno što se o kremanskim prorocima u samim Kremnama ne zna mnogo, jer je ceo mit zapravo rođen daleko od ovog mesta.
       Posebnu pažnju treba obratiti nasvedočenje ovog autora o zapisima na kojima se nalaze navodno autentična proročanstva Tarabića, pisana rukom prote Zaharija:
       Zna se, da se doskora mislilo, to jest podržavalo od strane pristalica kremanskih proroka, da se zapisi o proricanju Tarabića nalaze zakopani u temeljima kuće prote Radulovića iz Užica. Prota Zarija je vrlo vešto udesio da se ta vest održi u narodu, pošto niko nije verovao da će prota Radulović dozvoliti da se njegova kuća iz toga razloga ruši. A, bilo je mnogo tih koji su to tražili iz nekih "viših interesa".
       Međutim, desilo se nešto neočekivano. Posle rata Radulovićeva kuća je morala da se ruši silom prilika. Tu, pored starog hotela Trifunovića, trebalo je da se podigne, u glavnoj čaršiji, jedan moderan hotel, kafana i restoran. Vlasnici kuće prote Radulovića bili su primorani slučajem da prodaju svoje imanje, i stara protina kuća jednoga dana došla je, na veliku sreću onih koji su očekivali senzacionalni rukopis Tarabića i otkrovenje nepoznatih tajni, pod strašan udar pijuka.
       Koliko razočarenje kada se temelji duboko i duboko iskopavahu, a da se nikako nije nalazio famozni rukopis! Sve je rađeno pažljivo, sve je rađeno pod kontrolom, ali zapisa nigde nije bilo.
       Svet je počeo da sumnja, ali se opet našao neko ko je umeo da proturi novu verziju, kako vera u Tarabiće ne bi bila zakopana za uvek. Jednoga dana po Užicu puče glas da se zapisi nalaze u temeljima kuće prote Gavrila, u današnjoj kući g. Alekse Popovića, koja se nalazi preko puta hotel Pariza, na samom uglu do stare kuće prote Radulovića.
       Opet lakoverni planinci smiriše svoju sumnju, i opet ostadoše da čekaju otkrovenje o Tarabićima, kad i to zdanje dođe na red da se ruši. Ali, stari Aleksa Popović shvatio je ovu verziju kao želju zavidnih ljudi koji bi hteli da i njegov stari dom stave pod pijuk, pa sad ni za živu glavu ne misli ni da ruši ni da prodaje: Neka stoji, a Tarabići neka se traže...
       I zapisi proročanstva misterioznih Tarabića ostadoše i dalje pokriveni onim istim okultnim šeretlukom kakav je dotle postojao.
       Tako se još jednom potvrdilo staro demagoško pravilo - ako činjenice ne govore u prilog teoriji, onda se menjaju činjenice, a ne teorija.
       U istom tekstu Aleksić iznosi i podatak da prota Milan Đurić (tadašnji prvak Radikalne stranke užičkog kraja) nikako nije voleo Obrenoviće, jer su mu oni oduzeli sveštenički čin i osudili na tešku robiju u okovima. Po njemu, celu ujdurmu "zakuvao" je upravo prota Đurić, a "prota Zarija bio je jedan posrednik kome se moglo čak i narediti". Zato treba verovati dr Kazimiroviću kad svedoči da mu je prota Zaharije rekao:
      
       Mene kralj Milan (Obrenović) nije voleo naročito zbog ovog proročanstva. U godini dana po pet-šest puta bio je vršen pretres moje kuće.
       Ovo je zanimljiva tvrdnja - ako su "nepodobni" proroci bili Miloš i Mitar Tarabić, zašto onda nije vršen pretres njihove kuće, nego protine? Ne govori li to ipak u prilog tezi da pravi "rorok" nije bio ni Miloš ni Mitar, nego upravo prota Zaharije?
       Poslednje, ali ne i najmanje važno u ovom Aleksićevom tekstu jeste da je svedočenjem nekadašnjeg ministra Unutrašnjih dela, liberala Đorđa Genčića, ozbiljno poljuljana tvrdnja Čede Mijatovića (na koju se ne samo dr Kazimirović, nego i svi drugi analitičari neprestano pozivaju) o tome da u ministarstvu Unutrašnjih dela zaista postoji famozna "fascikla iz 1868":
       - Nemam pojma o Kremanskom Proročanstvu. Nikad ja nisam rekao da su za vreme mog ministrovanja ti zapisi bili u poverljivoj arhivi, a isto tako moja žena nije mogla da to zna, najmanje preko mene. Kad sam došao za ministra Unutrašnjih Dela, ja sam osnovao 1899. jednu složenu arhivu, koju nisam hteo, kao moji prethodnici, da nosim onoga časa kada odlazim sa položaja. Sve sam pokupio, sve sredio, ali o Kremanskom Proroččnstvu nije nigde bilo traga, niti je iko docnije mogao da ga unese. Ono ne postoji ni u kakvoj arhivi Ministarstva Unutrašnjih Dela. Ja sam se raspitivao za to proročanstvo, ali niko nije ništa o njemu znao. Verujem da bih bio u stanju da nešto doznam, naročito tada. Ali ono kao takvo ne postoji.
       Tako, tu na izvoru svih proročanstava Šumadije, jedna se iluzija rasplinjuje. Ona postaje samo jedno malo sredstvo izborne agitacije starih vremena, one agitacije koja je sve prevazilazila šeretlukom i lukavstvom. Međutim, na osnovi te epizode jedne sjajne borbe prote Đurića, nikao je ceo kult ovih sirotih gorštaka, tužna uteha nesrećnih boraca planinaca, najtežih ratnika protivu prirode.
       Kremansko proročanstvo seču razotkriva kao nešto što se nije desilo slučajšo, nego namerno. Veština je iskoristila kult.
      
       U osvit Drugog svetskog rata, 1939. godine, objavljeno je prvo izdanje knjige "Tajanstvene pojave u našem narodu - Kremansko proročanstvo". Autor ove opsežne i izuzetno zanimljive studije je dr Radovan Kazimirović. Knjiga je prava riznica svedočanstava o verovanju našeg naroda u natprirodne sile, pri čemu dominira i verovanje samog autora u natprirodno.
       Poglavlje o prorocima (ne samo kremanskim) u ovoj knjizi većinom se oslanja na seriju tekstova koju je isti autor 1928. godine objavio u Vremenu, a deo o kremanskom proročanstvu u dobroj meri je i doslovno prepisan. Razlika je jedino u tome što se do 1939. godine broj proročanstava uvećao. Pojavila su se Mitrova proročanstva o balkanskom ratu, o smrti prote Đurića i popa Koste Zaharića i o sudbini zadruge Tarabića. Sva ova proročanstva su ispunjena, ali daleko pre nego što ih je dr Kazimirović prvi put pomenuo.
       Između 1929. i 1939. godine nismo u štampi zapazili bilo šta o kremanskom proročanstvu, verovatno zato što nije bilo ni markantnih događaja koji bi uticali na genezu ovog mita (drugim rečima, nije bilo šta da se dopiše na listu proročkih vizija). Jedino novo bilo je to što su u nekim delovima Evrope nemački nacisti, predvođeni Adolfom Hitlerom, započeli rat koji će uskoro zahvatiti veliki deo sveta.
       Zato u knjizi iz 1939. godine postoji mala, ali značajna razlika u proročanstvu koje govori da ratova više neće biti. U kazivanju iz 1928. godine, dr Kazimirović pominje samo Prvi svetski rat, nazvavši ga Opšti rat. Budući da u to vreme nije bilo Drugog, bilo je logično da ispred naziva rata nema rednog broja, tim pre što su svi tadašnji autori tvrdili da su Tarabići prorekli da više neće biti ratova. Ipak, u knjizi iz 1939. godine, dr Kazimirović diskretno sugeriše izmene, služeći se terminološkim trikovima. Po toj knjizi, Tarabići jesu najavili Opšti rat, ali to se više ne odnosi na Prvi svetski, jer je on sada preimenovan u Evropski. Opšti rat je dobio sledeće tumačenje:
       Mitar Tarabić je govorio da se posle evropskog rata neće više ratovati, imajući u vidu poznate organizovane ratove jednih država protiv drugih; ali je rekao da će nastati: bune i revolucije i da će tada izginuti više ljudi nego u velikom svetskom ratu. To će biti "opšti rat!" Nastaće strašno vreme. Tada će narod "pozavideti onima što pomriješe", jer će nastati strašniji dani nego što behu za vreme svetskog rata. Narod će tada reći mrtvima: "blago vama što pomreste te ne gledate ove naše muke"; ili "ustanite vi mrtvi da legnemo mi živi!"
       Organizovanih ratova, dakle, neće biti, ali će nastati "bune i revolucije", koje se po svoj prilici odnose na neskrivena očekivanja dr Kazimirovića o produženju sovjetske Oktobarske revolucije i prerastanju u globalni svetski proces. Ovo je, sada to znamo, bio još jedan nesrećni promašaj, koji će autorski tandem Golubović - Malenković tek 1982. godine doterati u svojoj knjizi Kremansko proročanstvo - šta je bilo, šta nas čeka i od njega načiniti niz briljantno ispunjenih proročanstava o "Prvom velikom" i "Drugom velikačkom" ratu, kao i o mnogim drugim događajima koji su posle njih došli. Zašto je Prvi rat bio "veliki" a drugi "velikački", ostaće nejasno.
      
       (Nastaviće se)
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu