Države ovog regiona neće se potpuno integrisati u Evropu jednovremeno u paketu. Međutim, one treba da uoče da su u ovome procepu zajedno, kao partneri, ne kao konkurencija

      U poslednjih deset godina, kao premijer Jugoslavije, a onda i kao biznismen i kao savetnik ondašnje jugoslovenske opozicije, kao i vlade SAD, ja sam isticao da je regionalni ekonomski razvoj ključ za mir i stabilnost u jugoistočnoj Evropi. Sada, nakon deset godina od tragičnog konflikta i destruktivne, ultranacionalističke politike Miloševića i Tuđmana, Hrvatska i Srbija su odbacile njihova korumpirana vođstva i izabrale nove demokratske vlasti. Konačno se ceo region kreće u dobrom pravcu, prema istinskoj demokratiji, tržišnoj ekonomiji i vladavini zakona.
       Ali, brzina razvoja varira od zemlje do zemlje, i, kako smo nedavno videli u Makedoniji, opasnosti vrebaju u pozadini, spremne da se pojave ako izostane dovoljno brza i značajna podrška ekonomskom napretku.
       Države ovog regiona neće se potpuno integrisati u Evropu jednovremeno u paketu. Međutim, one treba da uoče da su u ovome procesu zajedno, kao partneri, ne kao konkurencija. Napredovanje jedne od njih prema učlanjenju u EU približiće taj cilj i ostalim zemljama. Regionalna ekonomska saradnja biće od koristi svima, bez izuzetka. Ukidanjem barijera za kretanje robe i usluga učiniće ih atraktivnijim za strane investitore. Zdrava poslovna konkurencija treba da zameni nacionalističko nadmetanje.
       Drugo je "evropski faktor". Zapad je dva puta propustio da uoči potencijalne katastrofe u Jugoslaviji i plaćena je visoka cena za neodlučnost da se preduzmu rezolutni koraci. Dozvolili smo da se stvari tragično i razorno otmu kontroli u 1991, kada je Amerika odbila da bude umešana u konflikt. Tadašnji državni sekretar Džejms Bejker je rekao da "za tu trku mi konja nemamo". Bez američkog učešća Evropa se pokazala nesposobna da zaustavi nastupajuću plimu loših događaja.
       Imali smo i drugu priliku da zaustavimo destabilizujući proces i prekinemo sukobe u 1992. kada sam ja bio jugoslovenski premijer i kada sam se suprotstavio Miloševiću u izborima za predsednika. U mnogim analizama, knjigama i člancima objavljenim od onda, uočeno je da je to bila propuštena prilika, da su priznavanjem moje vlade i podrška meni na izborima od strane SAD i Evrope mogli da spasu desetine hiljada života uz cenu mnogo nižu od vojnih rešenja koja su posle bila neophodna.
       Evropa, uz saradnju SAD, sada ima treću šansu da podrži regionalnu stabilnost i bezbednost u jugoistočnoj Evropi. I, ako mi dozvolite jednu metaforu iz američkog bejzbola: "Promašiš li triput, ti si u autu." U ovom času mi ne možemo dozvoliti da budemo izbačeni iz igre.
       Uvažavajući ovo, Evropa i SAD su stvorile i finansiraju Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope. To je jedan pozitivan i potreban razvoj stvari. Ali, Pakt za stabilnost može finansirati opravke i proširenje regionalne infrastrukture, i podržati ekonomske razvojne projekte. To je, međutim, samo jedan privremeni program i on ne može da obezbedi viziju pune integracije u Evropu koja je neophodna regionu. Evropa, naprotiv, mora da obezbedi jednu uverljivu viziju učlanjenja u Evropsku zajednicu, što pre.
       Jedan nedavni MMF-ov pregled svetske ekonomije podstakao je Evropsku uniju da razjasni uslove prijema i ustanovi uverljivije i pouzdanije rokove.
       Izgleda da je od strane Evrope prihvaćeno da glavne institucije koje čine osnovu evropske moći moraju da budu otvorene za sve narode bivše Jugoslavije. Ali, postavlja se pitanje pravovremenosti. Svi se slažu da je za budućnost bezbednosti Evrope od ključnog značaja da se izbegnu novi konflikti na Balkanu. Pravo je pitanje koliko je Evropa spremna da plati za ovu bezbednost. Kao što smo mogli da vidimo u Bosni i na Kosovu, cena konflikta je neuporedivo veća, kako u vezi s ljudskim žrtvama, tako i u finansijskom smislu, nego odgovarajuće mere za sprečavanje konflikta.
       Sedamdesetih i osamdesetih godina Evropa je bila suočena sa dilemama o Grčkoj, Španiji i Portugalu. Kombinacija raznih problema ukazivala je na to da je njihov prijem u EU izuzetno težak, ako ne čak i nemoguć. Njihove ekonomije nisu bile ni blizu toliko napredne kao one u tada postojećim zemljama EU, i postojali su specifični sektori, kao poljoprivreda, čije je stanje moglo da izazove vrlo ozbiljne probleme nekim zemljama-članicama.
       Sve tri zemlje su prolazile kroz ogromne političke promene - u pravilnom smeru. Vojne hunte su ustupale mesto demokratiji, ali nije se moglo pouzdano znati da će te promene biti trajne. Verovalo se da će učlanjenje u EU doprineti podsticaju ekonomskog rasta i stabilnosti kako bi se osiguralo da se ove zemlje ne vrate ponovo u nedemokratske režime.
       I tako, nađeni su putevi da se premosti jaz između stanja u kojem su ove zemlje stvarno bile i onih uslova neophodnih da ove zemlje budu primljene u zajednicu. Promene u tarifama, u poljoprivrednoj politici, u politici imigracije i u drugim oblastima, vršene su postepeno kako bi se dobilo na vremenu za prilagođavanje, kako za stare, tako i za nove zemlje-članice. Čak i danas ove tri zemlje nisu uhvatile pun korak na ekonomskom planu. Ali one su produktivne članice EU, i one su politički stabilne demokratske države.
       Danas, mi se suočavamo sa sličnim okolnostima na Balkanu - nove mlade demokratije, slabe ekonomije i potencijalne opasnosti da se vrate starim putevima. Još jednom Evropa se suočava sa ogromnim izazovom kombinovanim sa ogromnim mogućnostima, sa šansom da se milioni ljudi koji su isuviše dugo patili, uključe u demokratiju i političku stabilnost.
       Pozivam Evropu da uspostavi viziju pune političke i ekonomske integracije u EU za sve zemlje jugoistočne Evrope. To neće biti lako, ali isto tako kao što su lideri EU pronalazili kreativne puteve za prijem novih članica osamdesetih godina, nama su sada potrebne nova kreativnost i posvećenost da bi se odredili uslovi pod kojima ovi novi članovi mogu biti primljeni.
       Ali, ne verujem da mi možemo da čekamo deset godina.
       Mislim da je potrebno da Evropska unija uspostavi bržu stazu za prijem, sa uslovima za prijem smanjenim do apsolutnog minimuma, po mogućnosti sa nekom vrstom ulaska u fazama. Pravilna kombinacija vremenskih rokova, pravljenje izuzetaka i druge mere treba da se pronađu kako bi se omogućilo republikama bivše Jugoslavije da se nađu na bržoj stazi prijema u EU. Evropa treba da otpočne ovaj proces odmah kako bi održala kretanje balkanskih zemalja u pravom smeru. Evropa mora takođe da jasno stavi do znanja da neće tolerisati militantno etničko uplitanje u ovaj proces.
       Treći i najvažniji faktor zahteva od zemalja u regionu da razumeju i da prihvate činjenicu da su one gospodari svojih sudbina. Nema te međunarodne pomoći koja može da ih spase od propasti ako one ne uspeju da stvore uslove pod kojima će direktno ulaziti strana ulaganja. One treba da znaju da se sad takmiče između sebe, sa svojim susedima i sa celim svetom, za direktna strana ulaganja. One moraju da stvore prijateljsku atmosferu za investitore zasnovanu na vladavini prava, na nezavisnom, nepolitizovanom sudstvu i zakonskim propisima u trgovini reformisanim do nivoa međunarodno prihvaćenih normi. Potencijalni investitori moraju znati da će njihova ulaganja biti bezbedna, zaštićena zakonom i oslobođena od arbitrarnog političkog mešanja. Mora postojati potpuno jasan raskid sa starim komunističkim mentalitetom koji je vodio u tešku korupciju u ekonomiji.
       Kao što sam rekao na početku, zemlje ovog regiona kreću se u pozitivnom pravcu, prema demokratijama sa vladavinom prava i slobodne tržišne ekonomije. Ali, u isuviše mnogo slučajeva birokratija komunističkog stila pruža otpor promenama. Oni moraju biti zamenjeni institucijama demokratskih društava.
       Pravac promena jasno je ustanovljen. Uspostavljene su mnoge mere koje omogućavaju sprovođenje makroekonomske politike. Ali, koraci ozbiljnih ekonomskih reformi su neujednačeni i moraju biti ubrzani.
       Verujem da ćemo videti razvoj stabilne i prosperitetne jugoistočne Evrope ako se imaju u vidu sva tri faktora koja sam opisao. To znači, preko regionalne ekonomske saradnje, i ulaskom u EU po ubrzanom postupku, a, iznad svega, sa ubrzanim korakom ozbiljnih ekonomskih reformi u zemljama ovog regiona.
      
       MILAN PANIĆ