Zapad nema neku principijelnu politiku na Balkanu. Jedino oko čega se svi slažu, jeste sledeće: granice ostaju nepromenjive

      Rojter se ubraja u najbolje poznavaoce Balkana i poslednjih desetak godina često je bio rado viđeni gost u najvećim nemačkim televizijskim i medijskim kućama. Zbog njegovog objektivnog gledanja neki su ga, a posebno u Zagrebu, jednostavno okrstili "prosrpskim". On za sebe kaže da se nikada nije povodio za trenutnim, političkim oportunim mišljenjima, nego da je nastojao da iznese svoja lična saznanja, bez obzira na to da li se ona nekome dopala ili ne. Kratkoročno gledajući, takav stav može da donese i neugodnosti, ali dugoročno, on je jedino ispravan. Odlično govori srpski. Prevodio je ruske i poljske pisce.
      
       Kako biste okarakterisali politiku Zapada na Balkanu?
       - Zapad nema neku principijelnu politiku na Balkanu. Jedino oko čega se svi slažu, jeste sledeće: granice ostaju nepromenjive. Ali, da se pruži neki pozitivan zajednički program za ceo region, tako nešto, nažalost, još ne postoji.
      
       Imali smo, eto, zajedničku akciju NATO-snaga u Makedoniji?
       - Ta akcija, da se sakupi 3 300 komada oružja, jeste nešto najsmešnije što se moglo da dogodi, jer nikada nijedna armija nije imala gluplji zadatak. Ta svako zna da 3 300 komada oružja, koje se, eto, sakupilo, ama baš ništa ne može da promeni kada je u pitanju bezbednosna situacija u regionu. To je bio običan medijski šou i bilo je žalosno posmatrati kako su i nemački vojnici, puni ozbiljnosti i oduševljenja, pristupili onoj smešnoj paradi.
      
       Kako vidite odnos Skoplja sa susedima?
       - Najlošiji je odnos sa Albancima. NATO-vojnici mnogo su izgubili u očima Makedonaca, jer su se u nekim svojim akcijama eksponirali kao "proalbanski". Setimo se samo akcije u Aračinovu.
       Svi makedonski političari žele da održe svoju državnu nezavisnost, a to ih upravo i iritira kod Bugara, dakle, kod onih koji su im lingvistički najbliži, jer dovode u pitanje identitet Makedonaca. Razume se, ako se Amerikanci jednog dana povuku sa tog područja i makedonska država bude ugrožena od strane albanskih zahteva Skoplje će se, verovatno, prvo obratiti za pomoć Sofiji, ali i Beograd nije u tom slučaju isključen, jer su ipak sa Beogradom bili preko 70 godina u zajedničkoj državi. Odnosi Srbije i Makedonije danas su dobri i nisu opterećeni nikakvim značajnijim spornim pitanjima.
       Veliku ulogu za Skoplje igraju i makedonski gastarbajteri koji žive na Zapadu. Bez njihove pomoći ekonomsko stanje u Makedoniji bilo bi mnogo teže.
       Sa Grčkom postoji još nerešen problem naziva. Skoplje insistira na imenu "Makedonija", dok bi Atini bio najdraži naziv, recimo, "Republika Skoplje", ili tako nešto.
      
       Dolaze izbori na Kosovu. Kakve su perspektive te pokrajine?
       - Sasvim je daleko od realnosti da međunarodna zajednica u ime multietičnosti dozvoljava da ljudi dole, dakle, Srbi i ostale manjine, ne žive, nego vegetiraju. Nealbansko stanovništvo nema nikakvih izgleda za budućnost. UNMIK neprestano ponavlja "nećemo dozvoliti da se stvori mononacionalno Kosovo, ali, konkretno, u svakodnevnom životu, imamo upravo suprotnu situaciju, odnosno na putu smo da dobijemo etnički čisto albansko Kosovo". Sramota je da međunarodna zajednica dozvoljava da manjine žive u takvim ponižavajućim uslovima. Ovde, razume se, govoriti o slobodnim političkim izborima, nema nikakvog smisla. Bilo bi iskrenije i bolje da se problemu priđe sa više političke realnosti. Da se, na primer, proteranim Srbima pomogne, kako bi za svoje kuće i imanja na Kosovu dobili cenu koja odgovara stvarnoj vrednosti.
      
       To bi značilo da UN pomaže etničkom čišćenju?
       - O tome, naravno, ne može da se govori "otvoreno", jer bi onda stvarno vredeo taj prigovor. Ali, mi treba da mislimo na one kojima je danas najteže na Kosovu, a to su Srbi i Romi. Njima možemo pomoći ne da im pričamo o velikim etičkim principima, nego da im konkretno pomognemo: da osnuju svoje egzistencije tamo gde im je omogućen normalan, bezbedan život.
       Sve smo to već doživeli i u Bosni. Ideja da se izbeglice vrate svojim kućama je odlična na papiru i plemenita, ali u političkoj praksi to nam malo pomaže. Samo da podsetim na Londonsku konferenciju o Jugoslaviji. Upravo je nemačka delegacija zahtevala da se na njoj donese odluka o povratku izbeglica. Englezi, koji imaju bogato kolonijalno iskustvo, bili su protiv toga. Ubrzo posle te konferencije i nemačke diplomate su odustale od tog zahteva i time dale pravo pragmatičnim Englezima. Čovek treba da potpiše one zahteve za koje veruje da mogu da se i sprovedu.
      
       Odlično poznajete i političke prilike u Grčkoj?
       - Ogromna većina grčkog stanovništva pokazala je poslednjih godina veliku solidarnost sa Srbima, a posebno tokom bombardovanja. Odnos prema Albancima je sasvim suprotan. Izveštaji u grčkoj štampi puni su priča o trgovini drogom, o prostituciji i drugim ilegalnim radnjama, gde su gotovo uvek upleteni Albanci. Jednom rečju, albanski imidž u grčkim medijima je veoma loš. Sa druge strane, mnogi grčki preduzetnici, a posebno u poljoprivredi, priznaju da im je albanska radna snaga, a pre svega ona sezonska, veoma značajna. Ukratko, treba naći rešenje kako bi radnici, Albanci, koji žele da rade, dobili dozvolu za rad i da se tako jasno distanciraju i preko medija od svojih zemljaka koji se bave kriminalom, a ti su ipak manjina.
      
       NIKOLA ŽIVKOVIĆ