Naziv:Izabrane pesme
Autor: Miroslav Maksimović
Izdavač: Narodna knjiga, Beograd 2000.

      Bogdan A. Popović
      
       Jednodušan sud o Izabranim pesmama Miroslava Maksimovića je, svojevremeno (i u ovom listu), lako bilo predvideti. O pesničkom delu prvorazrednih kvaliteta je reč. Saglasnost u vrednovanju ovog pevanja je dvama značajnim priznanjima - Zmajevom i, nedavno Dučićevom nagradom - samo "overena"... Prvi izbor iz svoje poezije priredio je sam Maksimović nameran da (kako u Napomeni kaže) predstavi njene glavne linije. Podjednako je, u koncepcijskom smislu, važan Maksimovićev naum da glavnim linijama svog pevanja opiše zaokruženu celinu "koja se može čitati od prve do poslednje stranice". A to će reći tako da izbor ima svoju "priču". Držimo da je rečena priča čitljiva u ravni nekih od temeljnih mena u pesnikovom postupku, koliko i onih u formi pesama, uslovljenih promenama u njegovom odnosu spram stvarnosti.
       Da Maksimovićeve pesničke antene trepere na impulse tzv. novog doba, da je on pesnik svakodnevnih, nepatetičnih tema i urbanog senzibiliteta, konstatovano je već povodom njegovih ranih zbirki. Nedovoljno je naglašeno da se modernoj civilizaciji - njenim ishodima u tehnološkoj, socijalnoj, psihološkoj, moralnoj sferi - pesnik, zapravo, množinom sredstava odupire. Između ostalog i nadređivanjem sna realnosti. Bilo da je posredi "poznata tehnika" (pesnik je tako imenuje) bekstva od stvarnosti, oslanjanje na terapeutske moći umetnosti ili, naprosto, temeljno svojstvo pesničkog stvaranja, očigledno je da snovi "priču o drugim, spokojnijim svetovima" nadređuju "slaboj stvarnosti". Kad saopštava da opisuje "spavanje i san...unutrašnju toplinu u kojoj dostiže zrelost dan", Maksimović na umu ima opisivanje vlastite, pesničke realnosti uslovljene njegovom težnjom "da svet promeni, da mu doda meru". Međutim, već u ranom periodu počinje da preovlađuje saznanje da poezija na realni svet definitivno nema uticaja. Pesnikova svest (on kaže "soba") puni se podacima o "narasloj stvarnosti". On joj, štaviše, hrli u susret menjajući poetičko stanovište: "umesto snova, neka logični dim stvarnosti lebdi". I, sasvim nedvosmisleno: "Biti negde u gustini, gde se sudbina prelistava."
       Razume se, opsesija dinamikom realnog života nametnuta je neposrednim okruženjem: štedro je nude ovovremeni dekori, gradski ambijent našeg doba. Rani, u izboru veoma obiman, period pesnikovog stvaranja zaključuju pesme koje sugerišu ideju klišetiranog, posnog života ljudi lišenih humane individualnosti... Po prirodi forme o kojoj je reč, soneti - knjige soneta koje obeležavaju srednji period - proizlaze iz potrebe za kakvim-takvim skladom, za mirenjem protivurečnosti. Najbolje pesme ovog perioda ukrštaju lični i opšti plan bivstvovanja, prividno mire egzistencijalne suprotnosti, proniču vrzino kolo života, slute poruke odozgo. U isti mah, one su izraz svojevrsnog stvaralačkog (autopoetičkog) bilansa: pesnik je, naime, savršeno svestan da je samo u "ulozi spavača" mogao da prevlada svoje "skraćeno stoleće", da ga osmisli.
       Nadomak svog (i našeg) "kasnog tamnog doba" pesnik veli: "Valjaće da konačno progledamo/jer sve što smo sanjali ne postoji/bilo je to obično spavanje iza kapaka". Destruktivno delovanje stvarnosti - reč je, dakako, o zbivanjima koja su na ovim prostorima obezvredila egzistencijalna uporišta, individualna koliko i nacionalna - radikalizovalo je, u najnovijoj etapi njegovog stvaranja, i poetičku problematiku. Sumnja u smisao pesničkog poslanja je, međutim, znatno šire zasnovana: namenjeni da budu sredstvo međuljudske komunikacije i bliskosti, reč-jezik-pesma ("sve što je stvoreno zvučanjem reči, ne zamahom mača") ispoljavaju se u funkciji nagonske i mračne čovekove prirode. Pa ipak, "za stih i dušu rime se već množe" - stoji u zbirci Nebo - "da bude ono što moći će da bude". Kakve god bile posledice progledavanja, od načina svog postojanja, od pokušaja da se rugobnoj stvarnosti kreacijom odupre (artikulacijom haosa, oblikotvornim postupkom, versifikacijskim majstorstvom), pesnik ne može da odustane.
       Same po sebi, načelne promene u ravni pesnikovog odnosa spram realnog života svakako nisu na smeru najuverljivijeg diferenciranja osobenosti i vrednosti ovog pevanja, njegovih mnogostrukih učinaka. Pri svemu, bez promena o kojima je bilo govora ove osobenosti ne bi imale priliku da se ispolje i razviju u vrednosti... Sporenju, u svakom slučaju, nema mesta: ako je u književnost i ušao kao reprezentant naraštaja koji je, početkom sedamdesetih, inovacijskim potencijalom obogatio savremenu srpsku poeziju, Maksimović je u međuvremenu stasao u autora pesničkog opusa izrazitih integrativnih obeležja. Poetičke ideje svojstvene ovom vremenu prelamaju se u njemu na jedinstven način sa baštinjenim iskustvom.