Teške društvene nedaće u malim sredinama kao što je naša, uzrokuju prijateljske i porodične sukobe i lomove, što naravno narušava lepotu života, koji i u najboljoj varijanti ne obiluje divotama. Mi smo, u stvari, jedno dosta izmučeno društvo neurotičnih pojedinaca

      Prošlonedeljnom premijerom drame "Mileve Ajnštajn" u Narodnom pozorištu u Beogradu Vida Ognjenović je zapretila da svoj povratak u nekadašnju kuću obeleži predstavom koja će trajati najmanje dok ona bude na privremenom radu u Norveškoj. Tamo će spisku svojih zanimanja - reditelj, dramski pisac, književnik, profesor, prevodilac - dodati još jedno - ambasador. Čudnog li slučaja: u postojbini Ibzena, pre nekoliko decenija, ambasador je bila takođe jedna Crnogorka, Stana Tomašević-Arnesen. Prema Vidinim rečima, ta "grande damme", da je živa, bila bi joj od dragocene pomoći, ovako će joj biti uzor.
       Kao pisac i reditelj, Vida nije sklona ni pozorišnoj ni književnoj pirotehnici, kao intelektualac nije od onih koji se "klade na trenutak". Kaže da nikada nije pisala onu vrstu tekstova koje su cenzori nazvali "političkim pozorištem". Nije opisivala "trenutne političke čarke ili ideje, već je nastojala da to što piše, bude neka vrsta dramskog komentara i obnove pitanja na koja se ni do danas nisu iskristalisali odgovori".
       Ovog puta ponudila je gledaocima svoju dramu o Milevi Marić, udatoj Ajnštajn. To je u osnovi muško-ženska priča situirana na mapi društvenih i humanističkih ideja njihovog i našeg doba.
      
       Da li je to priča o odnosu između jednog genija i jedne žene ili između dva genija?
       - Moja je namera bila da napišem jednu dokumentovanu dramsku raspravu na temu odnosa između muškarca i žene. Uzela sam taj poznati i relativno dosta istraženi primer iz zajedničkog života Mileve Marić i Alberta Ajnštajna. Na sreću, priroda je udesila da je svaki primer toga odnosa, bez obzira na mnoga tipična ponavljanja, različit i samosvojan. Jinger je smatrao da je svet udešen kao botanika, svaka biljka u njemu jeste jedinstvena, bez obzira na sličnosti i učestala ponavljanja, pa su tako i ljudi i njihovi odnosi zanimljivi upravo po onome što ih izdvaja iz kolone opštih pojava.
       Na osnovu istraživanja i podataka, po svemu sudeći, nije reč o odnosu između dva genija, tako sam to i predstavila u svojoj drami. Pre bi to bila veza između jednog narcisoidnog genija i žene koja je svojim bezgraničnim pripadanjem upravo tu narcisoidnost pothranjivala. Sećate se, jedna ličnost u drami pokušava da Milevi otvori oči, pa joj kaže: "Ti i Albert zaljubljeni ste u istu osobu. U Alberta."
      
       Koliko vam je za opisivanje života sa genijem pomoglo to što ste bili prijatelj sa mnogim velikim stvaraocima našeg doba?
       - Nastojala sam da Ajnštajna što bolje upoznam kroz brojne biografije i knjige koje su napisane o njemu. Zanimljivo je da on, bezmalo u svakoj, drugačije izgleda, jer su ga ljudi, očigledno, različito doživljavali. U fikcionalizaciji, u odstupanju od striktno biografskog, mnogo mi je pomoglo poznavanje nekih ljudi, takođe blizu genijalnosti...
      
       Mnogi uz vaše ime obavezno dodaju "hrabra žena". Šta vam je ta "hrabrost" donela, a gde vam je odmogla kao ženi?
       - Ja sebe ne doživljavam kao neku Jovanku Orleanku, mislim to, kao neku neustrašivu osobu. Na primer, ja se panično bojim bubašvaba, mračnih ulica, pauka...To su, po mom mišljenju, prilično neherojske osobine. To što neke moje poteze smatraju hrabrim, to je zato što smo navikli na sistem izgovora i uzmicanja u praksi i velike retoričke hrabrosti na rečima. U stvari, kad nešto bolje razmislim, u našem kulturnom i političkom životu ima mnogo više hrabrih žena nego muškaraca. Kad ovo kažem, onda mislim na građansku hrabrost, a ne na onu koja se obično vezuje za bojno polje i hiperbole u narodnim pesmama.
       Mislim, inače, da je "hrabrost" prilično nejasna kategorija u našem žargonu. U doskorašnjem iskustvu velikog ideološkog pritiska i isključivosti, sve što je makar malo odudaralo od toga, svaka metafora koja je izvirivala iz te ideološke kape - smatrala se hrabrim iskorakom i pobunom. I sama smatram da su neki potezi u tom vremenu bili veoma hrabri i da su ljudi plaćali surovu cenu za to. Danas bi takvi potezi morali da budu građanska dužnost, a ne hrabri izuzetak
      
       A vi? Da li ste vi platili neku cenu?
       - Ne osećam se kao stradalnik zbog svoje hrabrosti. Jesam, naravno, ponešto izgubila, snoseći posledice svojih suprotstavljanja. No, ja sam to činila protiv nečega i nekoga i nisam ni očekivala pohvale od onih koje napadam. U svom slučaju, smatram da sam činila što sam mogla da označim svoj građanski stav u društvu u kome živim.
      
       Zbog tog građanskog stava, kako ga vi krstite, ipak ste, verovatno, ostali bez nekih prijatelja?
       - Da, i to je neminovno u tim haotičnim prilikama. I to mi je veoma žao. Žao mi je što su se neki moji prijatelji našli "na drugoj strani" i zastupali neka, po mom mišljenju, nakaradna stanovišta, mada ja ne smatram da je istomišljeništvo isključivi uslov za prijateljstvo. Sa svojim prijateljima mogu da polemišem, da se posvađam, ali ne bih htela da budem prinuđena da ih vređam niti da dolazim u situaciju da oni mene vređaju. Prijateljstvo je, po mom mišljenju, najpre odnos dubokog uzajamnog poznavanja, tako da svaku uvredu među prijateljima doživljavam kao zlu nameru. Prijatelj najbolje zna šta vas pogađa, zar ne.
       Teške društvene nedaće u malim sredinama kao što je naša, uzrokuju prijateljske i porodične sukobe i lomove, što naravno narušava lepotu života, koji i u najboljoj varijanti ne obiluje divotama. No, nažalost, to su incidenti koji su najčešće izvan naše moći, a i kada nije tako, nemamo ni dovoljno snage ni prisebnosti da im se odupremo. Zato smo mi, u stvari, jedno dosta izmučeno društvo neurotičnih pojedinaca.
      
       U godinama kada ste prijateljevali sa književnikom Danilom Kišom, govorili ste koliko vam je nedostajao u Beogradu dok je bivao negde u svetu. Da li vam i danas nedostaju neki prijatelji koji se ne vraćaju?
       - Danilu sam svojedobno rekla kad smo se opraštali na aerodromu, da ne izostaje dugo jer Beograd, kad on nije ovde, liči na zabitu palanku. I danas tako mislim. Dugo sam nakon Danilove smrti pomišljala kad se nešto dogodi da moram to da zapamtim, da bih mu ispričala, za trenutak nesvesna da to više nije moguće. Mislim da bi neke stvari izgledale drugačije da je Danilo za sve ovo vreme bio živ. Nedostaju neki ljudi čiji bi uticaj na ovaj grad i ovu sredinu bio dragocen.
      
       Da li se to može nazvati odsustvom sveta iz naše stvarnosti?
       - Mislim da se kod nas, u našem takozvanom javnom društvenom životu, istorija, a ne stvarnost, na izvestan način, smatra poljem života. Mi ne delujemo kao pojedinci u svom malom, neposrednom okruženju, već stalno umišljamo sopstvenu istorijsku odgovornost i hodamo kao istorijske ličnosti u višem, istorijskom nimbusu. Kao da smo nesvesni da je istorija u suštini opis nekih činjenica iz nasleđa koje se u različitim vremenima različito tumače. Pojedinci, čija se reč sluša i uvažava, našu stvarnost i društveno iskustvo sele u prošlost, zanemarujući moderne okolnosti. Oni istoriju zamišljaju kao neko pastoralno polje puno lekovitog bilja kojim treba izlečiti naše sadašnje boljke. Sve nas je to mnogo puta dovelo u moderni ćorsokak. Jedan od tumača moderne istorije, dr Aleksa Đilas, često u svojim napisima i analizama skreće pažnju na nepreciznosti u čitanju odnosa između istorije i sadašnjosti. Mislim da mi istorijske činjenice prerušavamo u poetizovane pretpostavke i tako se zapletemo u neko mlako samosažaljenje i izgubimo realnu vezu sa svetom, jer se na širem planu ne razumeju naše zapevke.
      
       U više mahova ste kao gostujući profesor predavali režiju na postdiplomskim studijama u SAD. Niste prelomili da ostanete, a mogli ste?
       - Nisam se odlučila da živim negde drugde. Ne mogu kategorički da kažem zašto i nije uvek bio isti razlog. Jednom je to bilo zbog nečeg, drugi put zbog nekog, u svakom slučaju, mislila sam da nijedan od ovih poslova koje radim ne bih mogla negde drugde da obavljam onako kako smatram da treba. Pre svega, nedostajao mi je ovaj kulturni kontekst u kome se sa lakoćom krećem i sporazumevam. Ovde ne moram svaki put da stavim zapetu pa da objašnjavam na šta ili na koga mislim kad navedem primer. Iako znam da postoji taj takozvani nivo ideja koji važi u celom svetu, mene ipak najviše zanima onaj posebni nivo. Kao profesor u Americi sam nekoliko puta doživljavala mali kulturni stres. Na primer, desilo mi se da u razredu od 24 studenta kažem "kao što je rekao Molijer, ili to se može naći kod Kamija", i shvatim da me oni gledaju ne znajući o čemu pričam. Onda pozovem: "Neka digne ruku ko zna za Molijera", i jedino ja dignem ruku.
      
       Uskoro odlazite za ambasadora SRJ u Norvešku. Da li je to privremeni prekid sa dosadašnjim poslovima, ili izazov da se okrenete još jednom poslu?
       - Ne vidim da to znači neki prekid. Ne smatram da je diplomatija verska sekta u koju se ulazi tako što se odreknemo svega što smo do tada radili i da treba iz korena da menjamo svoj život i svoja interesovanja.
       To bi trebalo da je zanimljiv i težak posao, jedna vrsta ozbiljnog izazova. Dugo sam razmišljala o svemu tome. Jedno vreme sam se opirala, mislila sam da je malo kasno da se u to upuštam, ali pristala sam na podsticaj prijatelja, ponajpre profesora Mićunovića, koji je majstor ubeđivanja. Posebno sam se obradovala predlogu da idem u Norvešku, jer mislim da je to zemlja koju vredi upoznati, jer može u mnogo čemu da nam bude uzor..
      
       Zanimljivo je da je norveška vlada u poslednjih godinu dana ulagala i u ovdašnju kulturu, finansirala je postavke nekih Ibzenovih drama u Srbiji, opremila salu Filharmonije, pomogla neke druge kulturne ustanove. Ima li šanse da se to nastavi?
       - Veze naše zemlje i Norveške su mnogo starije nego što mislimo, a nalazim i neke sličnosti između naših dveju, geografski tako udaljenih kultura. Poslednjih meseci intenzivnije čitam norvešku literaturu i do ruke mi je došla jedna zbirka njihovih narodnih priča sakupljenih u prvoj polovini 19. veka. Frapantno liče na naše usmeno stvaralaštvo. Jedna je gotovo identična, mislim na onu priču "Košeno, striženo". Naravno, reč je o lutajućim motivima, ali je zanimljivo da su obe obrade toliko slične. Stvarno mi se čini da postoji neka gotovo mistična sličnost između ova dva naroda: njihove vikinške prošlosti i naše teške borbe za opstanak tokom pet vekova pod Turcima. I oni su proveli tri i po veka pod Danskom i pod Švedskom. Čini mi se da idem u zemlju sa čijim narodom imamo dublje razumevanje nego što se čini na prvi pogled.
      
       Koliko će posao ambasadora uticati na vašu kritičku reč intelektualca, hoće li je neminovno otupeti?
       - Želim da verujem da se to dvoje ne isključuje. Hoću da se nadam da ću se uveriti u to da diplomatska forma ne poništava moć mišljenja i procene, ne poništava ličnost i ne zatupljuje opservantnost. Naprotiv, po mom mišljenju diplomatija mora da traži ljude koji mogu ne samo da predstave najbolje ideje, nego i da ih prepoznaju. Ako se od mene zahteva da promenim u potpunosti svoju ličnost, što do sada u radu na pripremama nisam ni na koji način iskusila, na to priznajem, neću biti spremna.
      
       Još niste bili u prilici da to proverite?
       - Nisam, naravno. Ipak, iz dosadašnjeg, ma i kratkog iskustva, iz razgovora sa ljudima sa kojima ću sarađivati, sa ljudima koji su me za to mesto i zvanje predložili, nemam utisak da ću morati do te mere da se menjam i da postanem opšte mesto.
      
       Kao Crnogorka poreklom, odrasla i školovana u Srbiji, imate li crnogorsko-srpsku muku u prihvatanju funkcije ambasadora SRJ?
       - Nemam nikakvu nacionalnu muku. Ja sam Crnogorka, stanovnik sam Srbije, odrasla sam i školovala se u Srbiji, a u Norveškoj ću biti ambasador Jugoslavije. Ima li ičeg nenormalnog u tome? To pitanje smatraju važnim i tu muku imaju samo anahroni nacionalisti, usijani šovinisti, koji nažalost još uvek dobro uspevaju na našem tlu. Ja sam daleko od tih voda. Ne zanima me taj izanđali, gubitnički i u suštini manipulatorski diskurs. U stvari, duboko se protivim šovinizmu, jer smatram da je to retardiran način mišljenja, i protiv njega sam se borila otkad znam za njega i ovom prilikom ću. Čitavu tu priču smatrala bih sasvim ispraznom, koja ne zavređuje pažnje osim ruganja, da nismo svedoci strašnih žrtava koje je prouzrokovala.
       Oni koji nas stalno razbrajaju na plemena doveli su dotle da ova država slovi kao područje od koga se kariokinetičkom energijom stvaraju državice-ćelijice, a svaki zaselak ima šanse da postane glavni grad svog etnički sterilnog kamenjara. Ne slažem se ni u čemu sa njima.
      
       RADMILA STANKOVIĆ