In memoriam Dalibor Foretić (1943-2001)

      Smrt ga je pretekla, baš kao u naslovu jednog njegovog davnog teksta, "Jedva čekam da me život mine"
       U zoru prvog novembra u Zagrebu je, u pedeset devetoj godini, preminuo Dalibor Foretić, od bolesti koja ga je poslednjih meseci vezala za krevet. Ima u tome više od surove nepravde: da onaj koji je, činilo se, stalno bio u pokretu, s predasima između dvaju putovanja, trpi takvu kaznu od života. Foretić je bio pozorišni kritičar. I bio je, u Jugoslaviji pre ovih ratova, svakako najrevnosniji hroničar njenog teatra. Jugoslaviju je video ne kao jedinstven već kao zajednički pozorišni prostor, mesto plodotvornog prožimanja nacionalnih pozorišta, interakcije ljudi i ideja. S tim uverenjem trudio se da pod kritički pogled stavi pozorišnu praksu, kako je voleo da ponavlja, "na koordinatama od Nove Gorice do Štipa ili od Subotice do Titograda i Prištine".
       Gotovo da nije bilo pozorišta u zemlji koje je izmaklo njegovoj pažnji, ni važnog pozorišnog događaja koji je propustio da opiše. Tačno je primetio reditelj Božidar Violić da mnoge Foretićeve kritike imaju dokumentarnu vrednost. Pokazalo se to kada je Sterijino pozorje 1989. objavilo izbor Foretićevih tekstova u knjizi "Nova drama" kojoj u podnaslovu stoji "Svjedočenja o jugoslavenskim dramatikama i njihovim scenskim refleksima, 1972-1988". Jedini je Foretić među kritičarima tog razdoblja mogao da da sintetički pregled te vrste, budući da je jedini imao uvid i u hrvatsku, i u srpsku, i u slovenačku, i u makedonsku dramaturgiju i, što je važnije, mogao je sa kompetencijom svedoka da podvrgne analizi ne samo nove drame već i njihovu scensku realizaciju. Ako je, po prirodi stvari, najviše pisao o hrvatskom pozorištu, njegova radoznalost protezala se, u širokim razmerama, na ceo "jugoslovenski pozorišni prostor". Dovoljno o tome govori podatak da su u knjizi sabrani osvrti na više od dvesta izvođenja sto pedeset drama, a od šezdesetak autora.
       Ne piše Foretić telegrafske kritike, kakve su u novinama najčešće. Njegovi osvrti na predstave opsežna su, temeljna razmatranja pre svega samog pozorišnog čina, neretko bliska esejističkom pristupu. Dobronamernost je u izrazu njegove ljubavi za pozorište, ali ne i u odnosu prema dramama i predstavama. I u jednima i u drugima Foretić traži ono idejno uporište na kojem, između ostalog, gradi svoju kritiku, naročito kada piše o predstavama takozanog političkog pozorišta. Pri tom, na primerima koje izdašno nudi razmatrano razdoblje, jasno razgraničava politiku u teatru od politizacije teatra. "Svako kazalište je -zaključuje - objekt i predmet određene politike, čak i ono koje je, naizgled protivno svakoj političkoj ideji ili je bezidejno, zabavljačko."
       Rođen u Zadru 1943, Foretić je najpre reporter "Vjesnika", a od 1972. njegov pozorišni kritičar. Kritiku će desetak godina objavljivati u nedeljniku "Danas", a ime mu nalazimo među saradnicima svih jugoslovenskih pozorišnih časopisa. U međuvremenu je selektor najvećih naših festivala, živopisna figura na njima. U ratnim godinama shvata da pozorište nije najvažnija stvar na svetu. Piše i dalje kritiku, ali se glavnina njegove aktivnosti prenosi na drugu stranu: u liberalnom riječkom "Novom listu" od 1994. objavljuje kritičke komentare političkih i društvenih zbivanja, u poslednje vreme kao kratku kolumnu pod naslovom "Trn".
       Krajem oktobra dodeljena mu je hrvatska novinarska nagrada za životno delo "Otokar Keršovani". .
      
       FELIKS PAŠIĆ