Cene ulaznica ne mogu da pokriju ni najminimalnije troškove pozorišta. A dva sata teatarskog sna košta od 70 do 700 dinara

      Za moju četvoročlanu porodicu odlazak na "Travijatu" recimo, u Narodnom pozorištu, košta 1200 dinara samo za karte. Ako tome dodam i piće na pauzi i prevoz, kulturni izlazak je trećina moje plate - reči su našeg sugrađanina, zaposlenog (gle ironije!) baš u jednom beogradskom pozorištu.
       Zastrašujuće zvuče i cene pozorišnih ulaznica kako za premijere (u Beogradu - do 500 dinara, za balet sa Ašhen Ataljanc bila je 700), tako i za "obične" predstave (oko trista dinara), koje su možda i razlog što u gradovima širom Srbije pozorišta, naprosto, nisu posećena kao nekad (prošle sezone). Mada, ruku na srce, ni muzeji (ima ih oko pedeset u ovom gradu), koji su maltene besplatni, nemaju posetu kakvu Beograd zaslužuje (gotovo da su prazni). Izgleda da su bioskopi - najpristupačniji. Stotinak dinara se nekako i prikupi, a ni kokice nisu skupe. Knjiga je da se čita, pa je i ne morate kupovati kada za trista dinara godišnje u Gradskoj biblioteci možete da čitate do mile volje.
       Pozorišta (zbog dobro nam poznate nemaštine i kulturne zapuštenosti) više ne mogu da ponude ni elementarnu sigurnost kako svojim radnicima, tako ni svojim posetiocima. Tako, danas, publika (za umetnički ugođaj od nekoliko stotina dinara) i glumci (za isti taj umetnički ugođaj i nekoliko stotina maraka, kolika im je plata), doslovce rizikuju svoje živote, jer se ne zna kad će opet da izbije neki požar. A cene ulaznica, kolike god da su, ne mogu da pokriju ni osnovne troškove pozorišta; o spektaklima da i ne govorimo. Što bi naš narod rekao, pekle se dve žabe na istoj vatri, jedna drugoj nisu verovale.
       Koliko, na kraju, košta "biti kulturan" u Srbiji, danas? I šta ustanovama kulture u Srbiji znači novac od ulaznica, premijernih, repriznih i redovnih predstava?
      
       Tri viskija za "Milevu Ajnštajn"
       U Narodnom pozorištu u Beogradu koje ima tri scene (Veliku, Scenu "Raša Plaović" i scenu na petom spratu, ulaz iz Francuske) cene ulaznica se za premijerne predstave kreću između 70 dinara (stajanje na trećoj galeriji) i 500 dinara (parter, lože, prvi red na prvoj galeriji), dok redovne dramske predstave koštaju između pedeset i dvesta dinara, u zavisnosti od kategorija po kojima su mesta raspoređena.
       "Redovne" baletske i operske predstave na Velikoj sceni Narodnog pozorišta su 300 za prvu, 200 za drugu, 150 za treću i 70 za četvrtu kategoriju, a premijere su između 100 i 500 dinara, opet u zavisnosti od kvaliteta mesta (druga kategorija 400 i treća 200). Na Sceni "Raša Plaović" postoje samo dve kategorije, pa centralna mesta u sali koštaju 200 a ostala 70 dinara. Premijerna izvođenja na ovoj sceni su 300, odnosno 100 dinara. Na petom spratu Narodnog pozorišta za sve predstave treba izdvojiti 150, a za premijere 200 dinara. Prva i druga repriza koštaju koliko i premijere.
       Na pitanje da li novac od ulaznica može da pokrije bar minimalne troškove Narodnog pozorišta, direktor marketinga Slobodan Joković nam je rekao: "Pozorište od ulaznica ne može da živi, jer ima velelepnu zgradu koju mora da održava, i treba da podeli plate za tri ansambla i prateće službe. Dovijamo se na različite načine uz pomoć Ministarstva za kulturu i ljudi koji misle na kulturu i vole pozorište." Gospodin Joković ne misli da je cena ulaznica visoka: "Pređite preko puta, do Grmeča i do Lipe i pitajte pošto je vinjak, da ne kažem viski. Vidite da li je bolje popiti tri viskija ili odgledati Milevu Ajnštajn dva sata ili premijeru Trubadura. Kada je o cenama premijera reč, one možda izgledaju visoke, ali od premijere mi imamo manjak u kasi. Premijera je uvek dan kada se ljudima vraćaju dugovi, tada pozivamo svoje prijatelje, novinare, kritičare, glumci imaju pravo na određeni broj ulaznica. Veoma mali broj premijernih karata je u prodaji."
       Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu poput beogradskog Narodnog pozorišta ima ogroman broj zaposlenih i tri scene (Veliku, Malu i Kamernu). Cena ulaznica na sve tri scene je 205 dinara (pet dinara je obavezno osiguranje života), dok je drugi parter na Velikoj sceni 165, a balkon 105 dinara. Premijera košta 255 dinara. Upravnik Srpskog narodnog pozorišta Ivan M. Lalić nam je rekao da cena ulaznica u SNP-u ne može nikada biti isplativa zbog "izuzetno zahtevnih i tehnološki komplikovanih projekata".
       Novosadsko pozorište je često u situaciji da se na sceni nalazi i po 200 izvođača (hor, orkestar, solisti). "U takvoj konstelaciji, jedino spektakl predstava poput našeg Grka Zorbe u Sava centru u punoj sali može doneti profit. U tom smislu Narodno pozorište i SNP kao nacionalne institucije kulture moraju imati sasvim drugačiji tretman od ostalih pozorišta. Za ilustraciju, naš prihod sa blagajne učestvuje samo sa oko sedam odsto u ukupnim troškovima neophodnim za funkcionisanje naše kuće, a u idealnoj varijanti svih rasprodatih sala i veće cene ulaznica, ne može preći 15 odsto. Do neophodnog novca dolazimo svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima, jer "shonj must go on" i nikoga ili zapravo malo koga se tiče kako će SNP isproducirati operu Magbet koja će koštati oko 100 000 maraka. A nekako ćemo uspeti, u to sam siguran, iako u ovom trenutku ne znam kako.
       Najsrdačniji pozdrav ministru Đeliću, moramo ga češće voditi u pozorište, nema nam druge."
      
       (Ne)motivisani partneri
       Za razliku od Narodnog pozorišta iz Beograda i SNP-a o kojima "brine" Republika kao o nacionalnim institucijama, sva ostala pozorišta u Srbiji su na gradskim budžetima.
       U Beogradskom dramskom na Velikoj sceni ulaznice za premijere koštaju od 100 do 250 dinara, a prva i druga repriza 200 dinara. Na Novoj sceni ulaznice su 150 i 100 dinara u zavisnosti od "obima" predstave.
       U Zvezdara teatru (koji od 29. maja ima dve scene), Jugoslovenskom dramskom i Ateljeu 212 cene ulaznica se kreću od 100 do 400 dinara u zavisnosti od toga da li je reč o premijeri, gostujućoj predstavi, kao i od kvaliteta mesta.
       Problem ovih pozorišta jeste što često moraju da dotiraju predstave, jer su na tzv. gubitku. Od predstave koja obezbeđuje višak prihoda sredstva se prebacuju na onu koja je na gubitku a koja bi trebalo da ostane na programu. Upravnik Beogradskog dramskog pozorišta Nebojša Bradić nam je rekao da je u ovoj sezoni poseta znatno manja u odnosu na prošlu godinu.
       "Ranije je bilo predstava posećenih više od 100 odsto. Danas postoji pad gledalačkog interesovanja. Sem hit predstava i premijera, sve ostale su slabije posećene. Rekao bih da je u pitanju izmenjena kulturna atmosfera, kvalitativni aspekt kulture i kvalitet života. Više nemamo motivisane partnere u publici kao ranije. Publika voli velike događaje, premijere i zbog nedostatka velikih produkcija gledalačke navike opadaju. Kulturna komunikacija je veoma važna i ona može da podstakne određena preduzeća (domaća ili strana) da postanu mecene. A kultura, izgleda, ne može bez mecena."
       Ni u Kruševcu cena ulaznice (premijera je od ove sezone 250, a reprizne predstave 150 dinara) ne može da pokrije pozorišne troškove. "Proletos je bila mnogo bolja situacija. Radili smo dosta dobro i imali čak i zaradu. Sada smo u poziciji da neke predstave svesno igramo sa gubitkom, da bismo držali neki nivo", kaže Branislav Nedić, dramaturg i upravnih Kruševačkog pozorišta. Kruševac, za razliku od drugih gradova u Srbiji, ima dobru privredu ("Rubin" i "Merima") koja ima razumevanja za pozorište. "Kada bi prosečna cena karte bila 300 do 400 dinara, mi u Kruševačkom pozorištu ne bismo morali da na kraju meseca razmišljamo kako da sravnimo račune", rekao nam je Branislav Nedić, "ali to je nemoguće, jer naši sugrađani ne mogu da plate tu cenu. I ova im je previsoka".
       U Nišu je do 1. novembra cena pozorišne ulaznice bila 60 dinara. Danas je 100 dinara, a premijera svega 120. Nišlijama su, i ove cene, iako mnogo niže u odnosu na druga pozorišta po Srbiji, verovatno, luksuz, budući da svoje pozorište retko posećuju. Ili, naprosto, nisu zainteresovani. Međutim, kada u Niš stignu beogradske predstave, odlično se prodaju i ulaznice su oko 200 dinara, pa se sala od 545 mesta očas napuni. Beogradske gostujuće predstave (tezge, kako ih u Nišu nazivaju), obično su privatne ("Ne pamtimo kada je neko pozorište iz Beograda zvanično gostovalo u Nišu", kazali su nam u marketingu Niškog narodnog pozorišta).
       Odnedavno je na mestu upravnika ovog pozorišta glumac Aleksandar Lazarević koji nam je rekao da je u Nišu "trend da se dovode predstave sa dva lica - tezge privatnih agencija koje se bave produkcijom - a to nema veze sa pravom umetnošću". "Mi nemamo materijalnih mogućnosti da dovedemo ozbiljne beogradske predstave, pa se i ukus naše publike snižava tezgama iz Beograda (ljudi vole da vide poznata lica i da se smeju)", kaže Lazarević.
      
       Muzeji bez publike
       Privatni prevoznik u gradu vas najčešće neće pustiti da se prevezete jednu stanicu ako nemate 10 dinara da platite kartu.Ili će, bar, negodovati. U Narodni muzej u Beogradu ćete ući i bez karte ukoliko nemate da je platite, a košta kao i autobuska, 10 dinara. Za đake pet, a za strance (kojih nema) 20.
       "To je staro pravilo kojeg se nismo odrekli. Svako ko hoće da vidi muzej, neće biti vraćen", rekao nam je Nikola Kusovac, kustos i najstariji službenik muzeja. Kusovac se priseća da je krajem 70-ih dnevno kroz muzej prolazilo 400-600 ljudi, a subotom i nedeljom 1500-2000 posetilaca. U to vreme karta je dosta i značila, ali i prodaja kataloga, razglednica kao i svega ostalog kada su takve posete u pitanju. "Sada kada imamo 200-300 ljudi vikendom, to je dobra poseta. Turista nema, a nekad ih je bilo 300 dnevno. Danas ukoliko imamo neku dobru izložbu, 50-100 ljudi je velika cifra. A u svetu su najposećenije institucije upravo muzeji - dnevne posete značajnih muzeja u Pragu, Parizu, Londonu kreću se od 15 do 25 hiljada dnevno" - kazao nam je Nikola Kusovac.
       Kustosima Muzeja savremene umetnosti je najbitnije da privuku što više ljudi tako da muzej ima puno povlašćene publike. Na otvaranju poslednje izložbe videlo se da nije samo reč o masovnosti posete, već i o njenom kvalitetu, jer su posetioci "Konverzacije" oni koji se bave kulturom, koji su zainteresovani za ono što muzej radi. Dnevna poseta od 80 do 100 ljudi sasvim je pristojna, kaže kustos slikarstva Svetlana Jovanović, budući da se muzej nalazi na ušću i da je to muzej dnevnog svetla, jer nema veštačko osvetljenje, pa radi samo do 17 časova.
       U Muzeju pozorišne umetnosti ulaz je slobodan, zgrada iz 1836. godine u Jevremovoj ulici je premala za potrebe muzeja, ali je istovremeno i njegov zaštitni znak. "Poseta kod nas postoji u određenom obimu manje-više kao i u drugim muzejima", kazala nam je direktor muzeja, teatrolog Ksenija Radulović. "Ovaj muzej je specifičan zato što ga posećuju ljudi koji koriste naše materijale i naše zbirke. Uz simboličnu nadoknadu posetioci mogu da presnime video-kasete sa pozorišnim predstavama, da kopiraju novinske članke ili stare kritike. Naši posetioci su obično ljudi iz medija, istraživači, studenti, profesori, teoretičari."
      
       ZORA LATINOVIĆ
      
      

Daleko je Amerika U Njujorku cene pozorišnih predstava zavise od toga koliko je stara predstava koja se prikazuje, kao i da li je u dva po podne ili u osam uveče na matineu. Sedišta visoko na galerijama za, na primer Igoove "Jadnike" (na Brodveju su od 1987), koštaju "svega" 20 dolara, za studente i grupne posete. Za novije predstave, koje su na programu oko godinu dana, za parter, na primer, treba izdvojiti 80-100 dolara, a nekad i 120. Za najnoviju, Mamma Mia, disko-mjuzikl sa muzikom grupe ABBA (premijera je bila 18. oktobra), ulaznica je i 130 dolara, za prve redove, a "dalja" sedišta su jeftinija pa koštaju 50 i 60 dolara. Ako u predstavi igraju velike zvezde, kao na primer Metju Broderik, ni za koga nema popusta.        Kada je o muzejima reč, Metropoliten, na primer, studentima ponekad omogući besplatan ulaz. U čuveni MOMA (Museum of Modern Art) u Njujorku, možete ući za 15 dolara, a ako ste student, za 10. U Vašingtonu su svi muzeji besplatni. I uvek su puni. No, to je Amerika.