NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Konopac i esencija

Na području Zlatiborskog okruga u porastu je broj samoubistava. Uzroke treba tražiti u siromaštvu, posledicama rata, vremenu u kojem su zbog materijalne bede "lekovi bili daleko, a oružje nadohvat ruke"

      Za deset proteklih godina u Zlatiborskom okrugu registrovano je 960 samoubistava ili dva sedmično. Prema analitici užičkog SUP-a, posebno se ističu 1989, 1993, 1994. i 2000. godina, koje će u istoriji srpskog društva ostati upamćene kao periodi početka raspada bivše SFRJ, ratova, sveukupne društvene, ekonomske i političke krize i njenog nedavnog raspleta. Naime, 1989. godine registrovano je 80, četiri godine kasnije 83, 1994. godine 87, a prošle -dva samoubistva manje. Samo za devet meseci ove godine izvršeno je 59 samoubistava, od kojih je 15 bilo u Užicu. S druge strane, smanjuje se broj ubistava. Za proteklu deceniju počinjeno je ukupno 66 ubistava. Najviše ih je izvršeno 1993. godine ili 11, a najmanje 1996. i to samo dva.
       U ovoj analitici, stručnjaci iz užičke policije zaključuju da je "društveno-politička situacija proteklih godina znatno uticala da broj samoubistava bude izuzetno veliki , naročito u kriznim godinama 1993. i 1994. kada je na ovom prostoru bilo dosta izbeglih, starih i bolesnih lica, koji su imali osećaj bespomoćnosti ". Takođe se zaključuje da u tom periodu "ni mladi nisu videli perspektivu, bili su bez nade za posao i opstanak".
      
       Modaliteti samoubistava
       Podaci ove službe ukazuju da se samoubistva na seoskom području izvršavaju vešanjem, a u gradovima vatrenim oružjem. U poslednje vreme dešavaju se suicidi aktiviranjem bombi i eksplozivnih naprava.
       Inspektori koji su najčešće obavljali uviđaje ocenjuju da se samoubistva dešavaju u podrumima, tavanima, pomoćnim prostorijama. Najrasprostranjeniji način je vešanje konopcem, električnim ili koaksijalnim kablom, o drvo, krovnu kostrukciju, prozore, vrata, kvaku, radijatore. Zabeleženi su i slučajevi takozvanih klečećih , ali i "nepotpunih" vešanja, bez smrtnog ishoda. Postoji primer muškarca koji je u više navrata uspevao da vešanjem izaziva orgazam, nekoliko sekundi pre nego što nastupi smrt, ali je u poslednjem pokušaju "smrt bila brža". Da ovaj primer dobije obrise bizarnog, pobrinuo se jedan užički voajer i policiji prijavio ono što je dvogledom video iz susedne višespratnice. Međutim, posebne emocije bude slučajevi tinejdžera i adolescenata koji na sebe podignu ruku zbog loših ocena u školi ili neuzvraćene ljubavi. Događalo se da oni "treniraju" sopstveno ubistvo. Sednu ispred ogledala, posmatraju se, a onda ispale hitac iz pištolja u svoj lik, što bi se moglo protumačiti kao poziv očajnika za pomoć. Ipak, "ishod" i ove igre je po pravilu fatalan. Ko jednom pokuša samoubistvo, ukoliko mu se ne ukaže stručna pomoć, učiniće to ponovo, sve dok ne realizuje suicidalne namere.
      
       Oružje nadohvat ruke
       Pored smrti vešanjem i vatrenim oružjem, u samom gradu su registrovani slučajevi skakanja sa užičkih nebodera, Starog grada i sa mosta u reku Đetinu. Porodica je najčešće iznenađena, ali se kasnije otkrije da je dugo prikrivala suicidalne namere svog člana. Događa se da porodica, zbog nesposobnosti da prepozna psihijatrijski poremećaj, ovakvom licu pripiše osobine lenjosti ili bezobrazluka, pa nisu retki slučajevi i fizičkog kažnjavanja. Među samoubicama, pored obolelih starijih, bili su i mladi, ali i sredovečni ljudi i izbeglice. Prema jednoj starijoj analizi, samoubistva se veoma često dešavaju vikendom, više leti nego zimi, kada je smanjena ljudska aktivnost, a zbog porodice koja je na okupu, stari i bolesni imaju osećaj bolje zaštite i pojačne nege. Inspektori primećuju da se samoubistva ali i dela sankcionisana krivičnim zakonom često dešavaju u doba Mesečevih mena i tvrde da tada imaju više posla.
       Sa normativnog aspekta, samoubistvo nije krivično delo i zbog toga kako za NIN ističe Branimir Petronijević okružni javni tužilac u Užicu, ovo tužilaštvo ne vodi posebni upisnik. Članom 51. Krivičnog zakona Srbije sankcioniše se navođenje i pomaganje u samoubistvu, ali to krivično delo u poslednjih šest godina nije zabeleženo na ovom području. Ipak, zbog mogućnosti i takvih dela, ovo tužilaštvo je nadležno da rešava sve predmete samoubistava na području deset opština Zlatiborskog okruga, sa Ivanjicom, ali bez Sjenice. Evidencija ovog tužilaštva, za proteklih devet meseci, ukazuje da je na osnovu broja stanovnika, najviše samoubistava počinjeno u Bajinoj Bašti(12) i Priboju (11). Iako su Bajina Bašta i Priboj pogranične opštine ,koje su bile neposredno suočene sa ratnim dešavanjima i talasom izbeglica, stručnjaci tvrde da to ipak nisu pouzdani razlozi kojima bi se objasnio visok stepen suicida. S druge strane, Sjenica je jedina opština u okrugu u kojoj nisu registrovana samoubistva, dok su na dnu lestvice Kosjerić i Nova Varoš.
       Iako je vrlo teško, a nekada prosto nemoguće,utvrditi faktore koji su uticali na povećan broj samoubistava u okrugu, Petronijević navodi da ih treba potražiti u siromaštvu, posledicama rata, vremenu u kojem su zbog materijalne bede "lekovi bili daleko, a oružje nadohvat ruke". Pored toga, kao povode za oduzimanje sopstvenog života, on navodi bolest starih, alkoholizam, upotrebu narkotika, neuzvraćenu ljubav i mnoge druge.
      
       Oproštajna pisma
       Da prozaične i naizgled naivne stvari mogu da budu razlozi za suicid ili njegov pokušaj, ukazuje primer šesnaestogodišnjeg dečaka iz ariljskog sela, koji je vešanjem pokušao da dokaže nevinost na optužbe da je ukrao novac. Porodica je brzo reagovala na njegovo ponašanje i u poslednjem trenutku otrgla ga od smrti.
       Pre nekoliko meseci, posle pucnjave po gradu u sitne sate, sedamnaestogodišnji dečak, koji je bio štićenik kazneno-popravnih domova, odbio je da se preda policiji, a potom je iz pištolja, naočigled mnogih na gradskom trgu, pucao sebi u glavu.
       U nekoliko slučajeva tokom ove godine samoubice su ostavljale takozvana oproštajna pisma, u kojima navode ili samo projektuju razloge suicida. Bilo je primera da se u ovim porukama pominju ljudi koji apsolutno nisu imali nikakvog uticaja na njihovu "poslednju odluku". Takvi zapisi izazivaju nelagodu kod porodice ali i kod lica označenih da su bili povod samoubistva. S druge strane, u jednom oproštajnom pismu samoubica je naveo da je to učinio jer je bolovao od karcinoma, ali je obdukcijom utvrđeno da od bolesti poseduje samo gastritis.
       Pre nekoliko meseci oženjeni muškarac od 22 godine, koji je imao dvoje dece i bio izbeglica, izvršio je samoubistvo bombom. Iako se smatralo da je nestao, pa su policija i porodica za njim tragale, pronađen je raspolovljen u blizini svoje kuće u jednom užičkom selu. Na parčetu hartije ostavio je pisanu poruku iz koje se naslućuje neuzvraćena ljubav. "Tek onda kada neko bude uradio nešto protiv sebe, znaćeš da je znao da te voli."
       Takođe bombom , život je sebi oduzeo muškarac od 34 godine, iz okoline Priboja. Ostavio je poruku sledeće sadržine: "Bacio sam bombu." Ni reči više.
       "Ovo činim iz svesnog stanja. Ne mogu više da trpim, srce mi je propalo. Moja ženo i deco, nekako mi oprostite , jer sam ovo učinio po svojoj volji", napisao je u oproštajnom pismu šezdesetsedmogodišnji starac, koji je vešanjem okončao život i na taj način porodicu oslobodio dalje nege.
       Ilustrativan je i primer nervno obolele starice iz jednog požeškog sela. Planirala je samoubistvo i o svojim namerama obavestila sestru. Kada je ova došla,starica je bila na umoru. Istraga je utvrdila ono što je starica rekla svojoj sestri. Otrovala se pošto je popila šest kutija tableta "dijazepama", i veću količinu insekticida za zaštitu bilja i tako okončala život.
       U jednom od ovih oproštajnih pisama, starac iz okoline Priboja koji se usmrtio vešanjem,napisao je: "Niko mi nije kriv. Ne mogu više bolove podneti. Deco oprostite."
       Muškarac od 58 godina koji je vešanjem u šumi u blizini Priboja izvršio samoubistvo, u oproštajnom pismu je porodici ponudio uputstvo kako da ga sahrani i naveo ljude koji bi njegovoj sahrani trebalo da prisustvuju.
       "Oprosti mi Rajko što te ostavljam samog, ali ne mogu više da živim. Ne spašavaj me, samo mi obiđi majku. Zbogom", ove reči napisala je četrdesetdevetogodišnja žena iz okoline Užica, nakon samoubistva vešanjem. Ipak, za razliku od ovih primera, mnogo veći broj samoubica ne ostavlja oproštajna pisma, pa je porodici, policiji i istrazi veoma teško da utvrde njihove motive.
      
       Suicid je posledica bolesti
       "Suicid je problem od postanka sveta i mora se posmatrati sa sociološkog i medicinskog apekta", ocenjuje za NIN dr Slobodan Simić, neuropsihijatar iz Užica. On tvrdi da su ljudi koji su izvršili samoubistvo u čak 90 slučajeva imali psihijatrijske poremećaje, a pre svih depresije i šizofrene psihoze.
       Na siucid se odlučuju i alkoholičari, stari i bolesni i oni koji ne mogu da podnesu teret drastičnih promena.
       "Samoubistva češće pokušavaju žene, ali su muškarci uspešniji u realizaciji. Muškarci to čine takozvanim muškim metodama - vatrenim oružjem, utopljenjem,vešanjem, dok žene češće pribegavaju trovanju, i to esencijom, što je u poslednje vreme postala karakteristika ženskih samoubistava u užičkom kraju. Esencija je dostupna, ali u velikom broju slučajeva njenom upotrebom nije realizovano samoubistvo, već su posledice takvog trovanja invaliditet ili oštećenje jednjaka." Dr Simić iz prakse izdvaja primer žene koja bi mogla da ponese epitet medicinskog fenomena, jer je ostala živa posle pet pokušaja trovanja ovom tečnošću .
       On dodaje da adolescenti takođe imaju više pokušaja suicida, ali ih češće realizuju lica starija od 50 godina, što dovodi u vezu sa staračkim problemima i svemu što prati starenje.
       Objašnjavajući da su depresivni poremećaji najčešći uzroci suicida, dr Simić kaže da pacijent gubi životni dinamizam, životnu i radnu energiju, pojavljuju se poremećaji sna i odsustvo socijalne komunikacije, a potom, kako se to u narodu kaže: "pojavljuju se i crne misli".
       "Alarmantna su stanja kada pacijent govori o suicidalnoj ideji ili čak o suicidalnom planu, što je znak za neophodnu hospitalizaciju. U realnosti se događa da pacijent ne zatraži pomoć lekara, a posledica toga je samoubistvo. Moguće je da suicidalne namere pacijent uopšte ne saopšti lekaru i takav slučaj može da bude koban", kaže dr Simić, navodeći primer mlađeg muškarca koji se dugo lečio od nekoliko vrsta psihijatrijskih poremećaja, ali je na kraju ipak pribegao suicidu.
      
       Srpski genetski kôd
       Posebnu pažnju javnosti privlače ljudi koji su obrazovani,uspešni i cenjeni u svojoj sredini, ali od takvih slučajeva, kako dr Simić poručuje, "ne treba praviti misteriju, jer je u osnovi suicida uvek određeni psihijatrijski poremećaj koji zahteva lečenje".
       On podseća na slučaj mladog i vrlo uspešnog lekara-specijaliste, izuzetne inteligencije, a koji je nedavno počinio samoubistvo.
       "Tragičnost tog slučaja je naknadno utvrđeno psihijatrijsko oboljenje, koje je ovaj lekar izvesno vreme uspešno kompenzovao, tako da se bolest nije primećivala. U ovom slučaju", kaže dr Simić, "inteligencija je odigrala negativnu ulogu, jer je poremećaj kompenzovan, iako je bila neophodna pomoć psihijatra".
       Prema navodima dr Simića postoje i takozvana bilansna samoubistva, a koja najčešće počine starije osobe koje nisu zadovoljne postignutim ciljevima. Povodi za ovakvo svođenje računa u većini slučajeva su bolest ili neki teži životni problem za koji čovek nije nije u stanju da pronađe odgovarajuće rešenje. On ističe da se većina samoubistava izvrši pod dejstvom psihopatoloških sadržaja, u toku kojih porodica ili okruženje nemaju nikavu važnost.
       "Postoje i takozvana rizična zanimanja, a među njima su lekari i zubari. Karakteristično je da od lekara najviše samoubistava izvrše upravo psihijatri, a razlog tome je u čoveku, koji želi da kroz edukaciju upozna i savlada neki sopstveni psihijatrijski poremećaj. Ako je taj poremećaj takvog intenziteta da se on ne može kompenzovati, pribegava se suicidu", navodi dr Simić i ruši predrasude po kojima su samoubistva "rezervisana" samo za neuke ljude, iz ruralnih sredina, sa dna društvene lestvice, neuspešne, siromašne ili pripadnike pojedinih marginalnih grupa.
       Komentarišući broj počinjenih ubistava u poslednjoj dekadi na području Zlatiborskog okruga, dr Simić primećije da su tokom 1993. i 1994. godine zabeležene najveće nestašice lekova, neophodnih za lečenje psihijatrijskih pacijenata, te da je iz tih, kako ističe,"nemedicinskih razloga", tokom te dve godine broj suicida bio u porastu.
       "U našem okruženju bilo je veoma mnogo kriznih događaja koji su sigurno indukovali pojavu poremećaja kod onih koji su bili predisponirani. To znači da onaj koji nosi latentni psihički poremećaj, pod dejstvom takvih faktora, taj poremećaj manifestuje, a koji inače ne bi bio ispoljen da su uslovi života ostali nepromenjeni i bez stresova. Ipak, i pored ratova, siromaštva i kontinuirane društvene krize, optimistično je da povećanje samoubistava na našem području nije drastično. To opet govori da je veći deo naše populacije uspeo da se adaptira na negativne životne uslove i da se izbori sa maksimalno negativnim okolnostima, a što možda ne bi uspeli ljudi u nekoj državi sa boljim standardom i ekonomskim blagostanjem", ocenjuje dr Simić i navodi da "naš narod nosi genetski kôd, koji mu omogućava da se adaptira na negativne uslove, a to je u nekoliko navrata dokazala i istorija". On podseća da se,tokom ratne opasnosti i u samom ratu , mogućnost suicida smanjuje, jer je ljudska energija posvećena odbrani od velike spoljašnje ugroženosti.
       Mnogo pacijenata,
       malo psihijatara
       Na pitanje zbog čega ne postoji sveobuhvatna analiza i studija suicida na području užičkog kraja, dr Simić navodi da statistiku o tome vodi Zavod za zaštitu zdravlja, ali da se i svaki psihijatar svakodnevno bavi tom problematikom. S druge strane, zbog ipak malog broja ljudi sklonih suicidu, u odnosu na celu populaciju, luksuzno bi bilo da jedan psihijatar u Užicu ima samo 15 pacijenata. U užičkoj bolnici rade četiri , a u Domu zdravlja dva psihijatra. To je malo, a ogroman je broj pacijenata. Tih šest lekara ne leče samo pacijente iz Užica, već iz celog okruga, koji ima oko 300 000 stanovnika. Odeljenje psihijatrije u užičkoj bolnici sa 53 bolesnička kreveta stalno je popunjeno, uslovi rada su veoma teški, a jedva su obezbeđena sredstva za krečenje tog prostora, zaključuje dr Simić i na kraju potvrđuje priču koju sam čuo tokom istraživanja kako je jedan američki psihijatar ceo život posvetio proučavanju suicida, postao je poznat i cenjen, ali je okončao kao većina njegovih pacijenata.
      
       NENAD KOVAČEVIĆ
      
      
Statistika suicida

"Najveći broj suicida dogodi se u Mađarskoj, a potom u Austriji i skandinavskim zemljama. U odnosu na srednjoevropske zemlje, Srbija ima niži stepen suicida,a u našoj zemlji najviše samoubistava je zabeleženo u Subotici i Somboru, dok je Užice u nekim standardnim okvirima koji se kreću od 16 do 20 promila. Prema podacima iz 1993. godine, najveći promil siucida u užičkom regionu bio je u Čajetini, pa u Kosjeriću" , nudi svoju statistiku dr Simić i navodi da je psihijatrijska služba u Užicu veoma stručna i da je zbog toga procenat realizovanih suicida veoma mali.
       "Nigde u svetu niko nije uspeo da neutrališe pojavu suicida, uz sav uložen novac i preduzete mere prevencije. Čak je bilo pokušaja i osnivani su centri za borbu protiv suicida. Primera radi, u Briselu je detoksikovan plin za domaćinstva, kako bi bilo sprečeno trovanje,ali određeni postotak ljudi je sklon suicidu i izvršili su samoubistva.
       Suicid je prtatilac psihijatrijskih bolesti, a kada bismo iskorenili njih,nestalo bi i suicida.
       Određene psihijatrijske bolesti su nasledne, poput srčanih ili drugih, ali onaj ko je na vreme prepozna, vodiće o tome brigu i zatražiti pomoć lekara. Međutim, odlazak kod psihijatra u našem narodu nije baš popularan, pa umesto da se bolest na vreme prepozna, pacijenti rešavaju 'probleme' esencijom ili vešanjem", zaključuje dr Slobodan Simić.
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu