Oporezivanje, pa i konfiskacija imovine Miloševićevih bogataša nije sporna, ali se u praksi pokazuje da će platiti oni za koje javnost misli da su bogati, a ne oni koji su stekli najviše

      Boško Mijatović ekonomista, više izdaleka, poznaje jednog čoveka koji je gradio, i nedavno sagradio kuću na Dedinju koja vredi više od tri miliona maraka, a zarađena je na uvozu benzina. Ime vlasnika kuće nije uputno pominjati u novinama, jer ga nema ni na listi guvernera centralne banke Mlađana Dinkića, ni među vlasnicima "ekstrakvadrata" kod srpskog ministra građevine Dragoslava Šumarca.
       Prošle jeseni u predizbornoj kampanji Demokratska opozicija Srbije (DOS) obećavala je da će obelodaniti imena, kako se tada verovalo, 200 porodica koje su za deset godina stekle onoliko novca koliko na gomilu ima 200 000 ljudi na dnu društvene lestvice. Od proleća do danas, porez koji je nova vlast obećavala da će naplatiti od Miloševićevih bogataša, otopio se sa milijarde na 150 miliona nemačkih maraka. Primena Zakona o porezu na ekstraprofit postala je moralno, ali i moralno diskutabilno pitanje. Onom vlasniku kuće, iz Mijatovićevog primera, je, inače, kad su nastali problemi oko legalizacije kvadrata, u pomoć priskočio veoma visokorangirani funkcioner nove vlasti. "Da su se mnogi ljudi nepošteno obogatili tokom Miloševićeve vladavine nije sporno i samim tim ideja oporezivanja, pa čak i konfiskacije tako stečene imovine je imala jak moralni naboj i etički i politički je bila opravdana", kaže Mijatović. Ali, na samom početku Zakon o porezu na ekstraprofit suočio se sa tehničkim problemima u primeni, jer se u mnogim slučajevima ispostavilo da profita nije bilo ili da se način na koji je novac trošen u društvenim preduzećima, na primer, može smatrati razumnim, jer je deljen u plate ili je iz primarne emisije kompenziran gubitak koji su preduzeća imala zbog politike niskih cena, objašnjava sagovornik NIN-a.
       Odmah zatim postavilo se i pitanje da li Zakon primenjivati doslovno, ili samo u pojedinačnim slučajevima. Prvi pristup bi bio u velikom broju slučajeva nepravedan, a u drugom bi država dobila prevelika diskreciona ovlašćenja. "Odabrano je ovo drugo, i pokazalo se da će biti naplaćeno znatno manje para nego što se prvobitno očekivalo", kaže Mijatović.
       U međuvremenu, neki od izvođača Zakona, počeli su da ga koriste u političko marketinške svrhe, pa se pojedini državni funkcioneri utrkuju u zagriženosti u njegovoj primeni, a veći deo njihovih kolega stoji po strani, bilo zato što im se Zakon uopšte ne sviđa, ili zbog toga što bi želeli da se primena Zakona što pre okonča.
       Kad se ispod svega podvuče crta, stiže se, po Mijatovićevom mišljenju, do sledećih posledica ovog poduhvata: Zakon je retroaktivno primenjen na poslove koji su svojevremeno bili legalni, mada nemoralni, što je dovelo u pitanje stabilnost pravnog poretka. Nestabilnost pravnog poretka je zakočila strane investitore da uđu u poslove, jer je nerazumno planirati investiranje u neku firmu za koju se ne zna da li će bankrotirati kad plati porez na ekstraprofit. Zato bi bilo dobro da se posao okonča što pre, da bi se jasno pokazalo da je reč o jednokratnom potezu koji neće još dugo opterećivati poslovnu klimu.
      
       TANJA JAKOBI
      
      

Švajcarski računi Dan "D" za Aleksandra Radovića, direktora Republičke uprave javnih prihoda je 21. decembar. Do tada srpsko pravosuđe treba da proizvede ubedljivu dokumentaciju da su ljudi iz bivše vlasti koji poseduju račune u švajcarskim bankama, zloupotrebljavali novac u vandržavne svrhe. Jugoslovenske vlasti su do sada švajcarskom ministarstvu pravosuđa poslale veoma "tanku" dokumentaciju u kojoj su, uz zahtev za potragom za računima 12 ljudi iz bivšeg režima naveli jedino to da su ti ljudi zauzimali visoke funkcije u vlasti.        Srpsko pravosuđe je trenutno najtanja karika u organizovanom istraživanju računa bivšeg srpskog premijera Mirka Marjanovića, dva Dragana Tomića, bivšeg ministra zdravlja Milovana Bojića i drugih ljudi. Njihove tužbe pred beogradskim sudovima svoju uporišnu tačku imaju upravo u tome što pravosuđe ne može da proizvede valjanu dokumentaciju koju bi prosledilo švajcarskom ministarstvu pravde, a na osnovu kojeg bi potom bila pokrenuta zvanična procedura i dostavljeni validni dokumenti koje bi, na sudu optuženi guverner centralne banke Mlađan Dinkić i Radović mogli da podnesu u svoju odbranu.        Iako su zbog toga problemi Dinkića i Radovića evidentni, to i dalje nije dobar znak za one koji su ih tužili (Mirko Marjanović najmanje dva puta, i u još nekoliko privatnih tužbi i različite novine).        Naime, upadljivo je da su švajcarske vlasti, veoma naklonjene novim ljudima u Jugoslaviji i da su iskoristile mogućnost da raniju listu EU o zamrzavanju računa ljudi iz Miloševićevog okruženja zadrže kao još važeću, upravo da bi dali prostora Beogradu, da za takve ljude prikupi odgovarajuću dokumentaciju. U obaveštenim krugovima međutim, tvrdi se da od 12 ljudi sa liste ima indicija da samo za četvoricu, koji su u javnosti već i navedeni, postoji indicija da račune i imaju.