Balkan nije više centar svetske krize, što je dobro, ali više nije ni u vrhu američkih prioriteta, što je možda za otpis dugova, manje dobro

      Kongres SAD jesenas je u čast rušenja Slobodana Miloševića Jugoslaviji odobrio finansijsku pomoć od nekih stotinak miliona dolara. Kvaka je bila da Beograd, u zamenu za dolare, do 31.marta 2001. godine ispuni nekoliko političkih uslova od kojih je najvažniji bio hapšenje Slobodana Miloševića. Američki Kongres doneo je poseban zakon kojim je obavezao Džordža Buša da do 31. marta ove godine obavesti zakonodavce o tome je li Jugoslavija ispunila američke uslove. Ne lezi vraže, Slobodan Milošević u zoru 1.aprila obreo se u istražnom zatvoru.
       Sa američke tačke gledišta sve je išlo glatko, pa nije čudo da su se američki zakonodavci na istu taktiku odlučili i ove godine. U Beogradu su, doduše, i proletos pale neke teške reči o izdaji, časti i pogaženom nacionalnom dostojanstvu, da bi posle vidovdanskog izručenja Slobodana Miloševića Hagu pala i savezna vlada ali se, sve u svemu, nije desilo ništa što Amerikance ne bi navelo na zaključak da Srbi lepo reaguju na pritisak i da politika uslovljavanja ovde dobro uspeva. Pare su, na kraju krajeva, njihove, i oni nikog ne teraju silom da ih uzme. Pa su i ove jeseni isti, spram Jugoslavije pomalo jastrebovski narogušeni senatori Mič Mekkonel i Petrik Lejhi predložili isti zakon sa istim rokom. Jugoslavija će dobiti 115 miliona dolara američke pomoći, ali pod uslovom da:
       1. sarađuje sa Haškim tribunalom, uključujući i izručenje i transfer optuženih i pomoć u njihovom hapšenju;
       2. preduzme dodatne korake kojim bi se okončala svaka srpska finansijska i druga podrška koja služi održanju zasebnih institucija Republike Srpske;
       3. poštuje manjinska prava i vladavinu zakona, uključujući oslobađanje svih političkih zatvorenika iz srpskih zatvora.
       Ovaj zakon nalazi se na usaglašavanju u donjem domu Kongresa SAD, ali poznavaoci američkih prilika ne očekuju da se do usvajanja bilo šta promeni u njegovom tekstu. Za one koji su sa nevericom zastali kod pomena o političkim zatvorenicima po srpskim apsanama, valja reći da umesto "političkih" treba čitati "albanskih" zatvorenika. Njih, dakle, treba pustiti iz zatvora do 31. marta kako bi američka pomoć nastavila da teče. Beograd se do sada branio da preostali Albanci u srpskim zatvorima nisu politički zatvorenici već kriminalci, no ako će ih puštati na slobodu, treba se nadati da za to neće čekati praskozorje 1. aprila.
       Niko ne menja uspešnu politiku, pa se ni Amerikancima ne treba čuditi što to ne čine. No, iz beogradskog ugla posmatrano, u svetlu silnog publiciteta koji prati ovonedeljnu posetu srpskog premijera Zorana Đinđića Americi, vredi pitati ne bi li bilo svrsishodnije da je Vlada Srbije krenula u svoju proklamovanu borbu za promenu odnosa američkog Kongresa prema Jugoslaviji pre nego što smo dobili još jedan ultimatum sa prikačenim rokom isporuke? Amerikanci nezvanično kažu da je susret sa Džordžom Bušom privilegija, maltene nagrada koju je Đinđić zaslužio time što je isporučio Miloševića (ovu privilegiju će, kažu, morati da otplaćuje izručenjem i drugih haških optuženika), ali bilo bi lepo da su zahvalnost iskazali i kroz opipljivije ustupke državi koju Đinđić predstavlja, a ne samo njemu lično.
       Tim pre što je Vašington Beogradu ovih dana imao još na nečemu da zahvali. Đinđić je, konačno, u Ameriku kao trofej odneo i beogradski blagoslov za izbore na Kosovu, izbore čiji bi legitimitet eventualni srpski bojkot teško okrnjio. Međunarodnoj zajednici je bilo veoma, veoma stalo da pridobije Vojislava Koštunicu za podršku tim izborima, što se videlo ne samo iz besa albanskih predstavnika u Privremenom administrativnom veću Kosova, već i iz činjenice da je Kofi Anan blago "zavrnuo ruku" Hansu Hekerupu kako bi ga privoleo da Srbima u poslednji čas odobri etničku (čitaj srpsku) policiju u mestima gde su Srbi u većini. Ti ustupci su odlučujuće doprineli da Beograd pozove kosovske Srbe da izađu na izbore: činjenica da je UNMIK nešto sa Beogradom o Kosovu potpisao, prvi put posle bombardovanja, daje nadu da se nešto može postići diplomatijom i pregovorima, i da u ovom svetu demokratska legitimacija nešto znači i ceni se, možda i više od slepog pokoravanja većoj sili.
       Naša nevolja sa Amerikom je delom i u tome što Amerika ima nesrazmerno veći uticaj na naš spoljnopolitički položaj i na naše unutrašnje prilike nego što mi možemo imati čak i na maleni segment njene spoljne politike prema Balkanu. Američkom bi političaru bilo vrlo teško da upropasti svoju političku karijeru na Balkanu, dok su se ovde političke karijere godinama gradile na dobrim vezama sa Zapadom ili Amerikom, ili čak na pukoj pretpostavci o tim dobrim vezama. I kao što Đinđić zna da mu zapadna podrška pomaže da održava disciplinu u krugu malih, lojalnih stranaka DOS-a (i da su posete Vašingtonu korisne i u te svrhe, pored državnog interesa), tako Koštunica zna da bi vidljivi znaci zapadne podrške njegovoj politici strahovito kuražili potencijalne saveznike koje njegov "front odbijanja" plaši. (Đinđića je, izgleda, naljutilo što je Veran Matić sa B92 našao za shodno da ga u Vašingtonu upita za frekvencije, ali slične su se stvari poslednjih deset godina baš u Vašingtonu rešavale.)
       Bilo kako bilo, u Vašington se ne može otići u pogrešan čas, ni kad bi čovek hteo. Američki prag se mora obijati, i prava je katastrofa što Beograd tamo ne samo što nema ambasadora, nego ni novinskog izveštača koji bi na vreme alarmirao da se u senatskoj kuhinji sprema neslan zakon. Jugoslavija je spremna da Americi bude dobar saveznik u borbi protiv terorizma, što Buš ceni; po povratku Zorana Đinđića znaćemo je li to što je Srbija do sada učinila dovoljno da se SRJ oproste dugovi, što je glavni razlog Đinđićevog odlaska u Vašington. Balkan nije više centar svetske krize, što je dobro, ali više nije ni u vrhu američkih prioriteta, što je možda za otpis dugova, manje dobro.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ