("Strah od slobode", NIN br. 2653)

      Samo gospodin Nikšić zna odgovor na pitanje: kako se tolike godine može biti novinar a ne opaziti da postoji pravo na odgovor? Štaviše, uvek takvo isto, kakvo se sada može naći u Nacrtu zakona o javnom informisanju. (Inače, klasičan institut obavezne ispravke, koji se tako dopao gospodinu Nikšiću, preminuo je još u 19. veku, a bio je privilegija vlasti.) Valjda zato da bi se bolje videla apsurdnost tvrdnji gospodina Nikšića, sudbina se postarala da pravo na odgovor sada, u Nacrtu, bude preciznije uređeno nego ranije i, štaviše, suženije nego ikada (jer 18 razloga ovlašćuju odgovornog urednika da ne objavi odgovor, a do sada ih je bilo nekoliko puta manje).
       Mada pravnik, što ne propušta da o sebi istakne, gospodin Nikšić ne zna da ovo pravo već postoji, nego ga proglašava novinom. Da li je on to kao pravnik ovde žrtva novinarske profesije u kojoj su neki navikli samo na instante, pa ne nalaze vremena ni da pažljivo pročitaju ono o čemu pišu? Kako neko sa višedecenijskom novinarskom biografijom uspeva u tome da previdi i da kodeks novinarske etike posvuda, a i kod nas sadrži pravilo: pružiti priliku drugoj strani da se čuje. Po čemu bi to trebalo da on može da piše, npr. o Karićima, šta god hoće, a da oni ne bi mogli na to da se osvrnu?
       Pisanje o drugima u novinama nije samo privatna stvar novinara, već ima veze sa javnošću i uticanjem na javno mnjenje, a onaj o kome se na taj način stvara nepovoljno javno mnjenje, takođe ima pravo da utiče na to javno mnjenje svojim pisanjem. I to po principu jednakosti oružja, koji je posvuda, a i kod nas, uvek važio: odgovor će moći da dospe do onih čitalaca do kojih i informacija na koju se odgovara samo ako se objavljuje u istoj rubrici, sa istom opremom itd. Pravo na odgovor uvek je bilo instrument za zaštitu slabije strane, pokušaj da se, koliko-toliko, izjednače šanse u neravnopravnoj borbi između moćnog medija i nemoćnog pojedinca. Zato je to pravo i dospelo do ustavnog ranga prava građanina.
       Gospodin Nikšić sigurno ne pripada "društvancetu" "nadobudnih palanačkih prodavaca magle", ali uspešno čuva svoje mesto u krugu onih koji nisu uspeli da dobace do razumevanja ove pravno-civilizacijske tvorevine, koja je tekovina Francuske revolucije. Obrenović, a ni Karađorđević, Tito, Milošević, kasnije, nisu mislili da bi građanina trebalo zakinuti za pravo na odgovor (priznato je već Zakonom o pečatnji /štampi/ 1870. godine). NUNSmanlija Nikšić bi to hteo.
       Svačije je pravo da predlaže kako da se zakonom uredi javno informisanje. Pravni filozof, doduše, kaže: onaj ko treba da stvara pravo, mora biti čestit (Gustav Radbruh). Čestiti, međutim, ne podmeću. A nečestitima bi i te kako dobro došlo da se od reakcija na njihove rabote zaštite, čime drugim nego time da se jedino oni čuju. Samo kod takvih je zato opravdano osnovan strah od odgovora.
      
       VLADIMIR V. VODINELIĆ,
       Beograd