Kina je pre Rusije, svog nekadašnjeg uzora, ušla u Svetsku trgovinsku organizaciju kao peta po moći trgovinska sila. U globalnoj trgovini, zasnovanoj na principima tržišne privrede, ona je postala partner i konkurent najrazvijenijima. Rusija, i dalje prevashodno izvoznik sirovina i polufabrikata, čeka 2004.

      Posle 15 godina teških pregovora sa najrazvijenijim industrijskim zemljama Kina je ušla u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) kao peta po moći trgovinska sila. Događaj ima, kako je s pravom primetio Kofi Anan, "istorijske dimenzije za svetski trgovinski sistem". Najmnogoljudnija zemlja sveta i najveća zemlja u razvoju postala je u globalnoj trgovini, zasnovanoj na principima tržišne privrede, partner i konkurent najrazvijenijima. Kina je tako postala i važan faktor ekonomske globalizacije.
       Od velikih zemalja iz STO, koja određuje pravila svetske trgovine, odsutna je samo Rusija. Ona o svom učlanjenju pregovara, najviše sa SAD i Evropskom unijom, punih osam godina i nada se članstvu u 2004. Rusija, procenjuje se, još ne bi bila u stanju da izdrži slobodnu konkurenciju na svetskom tržištu bez velike štete po sopstvenu privredu.
       Kako i zašto je Kina na svetskom tržištu pretekla Rusiju?
       Istorija je puna ironije. Posle stvaranja nove Kine 1949, Mao je čitav mesec čekao u Moskvi da od Staljina iskamči ekonomsku pomoć za svoju porušenu, gladnu i revolucijom i ratom iscrpenu zemlju. Potom su i Kina i Rusija stalno obećavale da će svaka od njih "stići i prestići" Ameriku. Razvoj su merile tonama čelika (Kina, u vreme "velikog skoka napred", čak i sirovim gvožđem proizvedenim u primitivnim seoskim visokim pećima), a ne, odvojene od tržišne privrede Zapada, nadmetanjem sa drugima u prodaji robe. Istina, govorile su o "međunarodnoj podeli rada", ali su svet delile na kapitalizam i socijalizam i imale izolovane i autohtone planske privrede, uz to, podređene trci u naoružanju.
       Kina je prva, 1979. godine - čitavu deceniju pre tadašnjeg Sovjetskog Saveza - smelo krenula u ekonomske reforme, otvaranje prema svetu i privlačenje stranog kapitala. To je prvi razlog zbog kojeg je i počela da pretiče Rusiju. Ostalo je došlo kao svetsko čudo: jačanje privatne ekonomije na selu, proizvodnja robe široke potrošnje koja je brzo postala konkurentna na svetskom tržištu zahvaljujući jeftinoj radnoj snazi, jagma Zapada za ogromno kinesko tržište, prerastanje Kine u najprivlačniju zemlju za investiranje kapitala, privredni rast po neverovatnoj stopi od 10 odsto godišnje, dosta surovo podređivanje državne industrije tržišnoj utakmici, uvođenje savremenog menadžmenta zasnovanog na iskustvima Zapada i uspešnih azijskih industrijskih zemalja, stalno nadmetanje i poređenje sa drugima. To su samo neki od dodatnih razloga zbog kojih je Kina pretekla Rusiju, svoj nekadašnji uzor.
       Rasprave koje se vode u Rusiji o posledicama ulaska zemlje u Svetsku trgovinsku organizaciju pre su alarmantne nego utešne. Najsumorniju, gotovo apokaliptičnu sliku, dao je Aleksandar Ušakov, potpredsednik Saveza industrijalaca: dve trećine ruske industrije je nekonkurentno, ugrožen bi bio opstanak 40 000 gradova, armija nezaposlenih porasla bi na 30 miliona ljudi, a zemlja bi postala "sirovinski privesak" Zapada. Uostalom, i sada većinu ruskog izvoza čine sirovine (ponajviše nafta i zemni gas) i polufabrikati, dok proizvoda mašinogradnje ima samo sedam i po odsto za razliku od kineskog izvoza u kome su stavke tekstilne industrije, raznovrsne robe široke potrošnje, a u poslednje vreme čak i elektronike vrlo visoke.
       Ove godine, od januara od septembra, vrednost kineske trgovine sa Japanom iznosi 64,7 milijarde, sa SAD 60 milijardi, sa Evropskom unijom 56,8 milijardi, sa zemljama ASEAN-a 30,3 milijardi, sa Južnom Korejom 26,7 milijardi, a sa Rusijom tek sedam i po milijardi dolara.
       Sa ulaskom u STO Kina će imati najveće koristi od ekonomske saradnje sa SAD i sa svojom otuđenom teritorijom - Tajvanom.
       Status takozvane najpovlašćenije nacije (to jest nediskriminisane) na američkom tržištu i novi prodor američkog kapitala na njeno tržište omogućiće Kini da, ako se računa i udeo Hongkonga, postane peti po značaju trgovinski partner SAD i da možda, pretekne Nemačku. Sjedinjene Američke Države će se nadati da će dalje ekonomske reforme svakako voditi liberalizaciji političkog sistema u Kini, ali je malo verovatno da će moći olako da prete kineskoj vladi sankcijama zbog, recimo, nedovoljnog uvažavanja ljudskih prava.
       Amerikanci, sad, ponajviše žele da prodru na tržište finansijskog kapitala u Kini. Strane kompanije koje imaju svoje fabrike u Kini, moći će Kinezima da prodaju svoje akcije, a strane banke moći će da privlače kineske građane da štede u njima. To su poslovi od kojih se i najiskusnijim zapadnim bankarima vrti u glavi: ukupna vrednost privatnih štednih uloga u Kini premašila je sumu od 80 milijardi dolara. Slične poslove očekuju osiguravajuće kompanije.
       Sa Tajvanom predstoji neizbežno otopljenje, što će se u diplomatiji svakako tumačiti kao doprinos miru i stabilnosti u regionu. Tajvanski industrijalci već su uložili u privredu matice oko 70 milijardi dolara, a sada će imati još veće koristi od dodatnih investicija. Ko će onda kome da preti ratom?
       Tako je ulazak u STO učinio mnoge političke probleme Kine suvišnim ili lakše rešivim. Nekada se u toj zemlji govorilo: politika je na komandnoj poziciji. Sad se umećem u trgovini vrednuju i razvoj, i materijalni dometi, i uspešnost politike.