Na svim televizijama opet je neočekivano aktuelna prošlost. Kao i do sada, većina kanala se neuko nosi sa takvim događajima koje nastoji da prikaže, ali ne i da objasni. Kada specijalne jedinice odbiju poslušnost civilnim vlastima i izađu sa oružjem na ulicu, ko će objasniti kako su paravojske legalizovane i kako se nagrađuju oni "koji nikada nisu pucali na Srbe"? Ko se poziva na "zasluge iz prošlosti" i šta se za njih dobija - kome ordeni, a kome garancije i pravna zaštita? Pošto iza svega stoji prošlost, kao tvrdi neispričani monolit, sve što pokrene razgovor o njoj provocira i iritira, iznosi u javnost neugodna pitanja.
       Kako su osposobljeni da se sa prošlošću nose mediji, oni koji su je skrivali i dok se dešavala? Državna televizija troma, spora, nepopravljiva proizvodi beskrajno dugačke programe o svemu, sem o životu. Ona je u centru državnog medijskog pogona koji blokira javnu scenu, produžava status kvo i odlaže promene. Očekuje da se nekakva njena "tradicija", povezanost sa važnim društvenim ustanovama, politički aranžmani i ko zna šta već kapitalizuju i bez velikih potresa kuću pretvore u "javni servis". Dobre javne TV u svetu, međutim, na koje se uporno poziva, ali nikako ne ugleda, rade upravo ono što se u njoj izbegava - proizvode dobre programe. Većinu događaja i iz naše skorije prošlosti u TV verziji i mi i svet videli smo u produkciji Bi-Bi-Sija, ne domaćih televizija. Koncepcijski RTS je suprotnost javnom servisu i zato je njena promena tako spora i teška.
       Najveće komercijalne televizije koje su u prošlosti prosperirale sada iz toga izvlače nasleđe kojim će otkupiti frekvencije, pošto će se, kažu, one dodeljivati svima pod istim uslovima. Ti "isti uslovi" u svakodnevnom razumevanju odnose se na količinu novca kojim će se plaćati pravo na TV emitovanje. Niko ne pominje da se ti "isti uslovi" odnose na kvalitet programa i vrednovanje dosadašnje produkcije. Već godinu dana, dve najveće komercijalne TV kuće menjaju koncepcije i urednike kako bi se prilagodile novim okolnostima i budućim uslovima.
       Koliko su ovo "ravnopravni uslovi" za TV koja se formirala kao radikalno drugačija i kada je to bilo veoma teško? Televiziju koja je istakla ideale 'javnog servisa' kada to nije bila politička moda već programski izbor i koja za to nije očekivala javno finansiranje. Koja je afirmisala nezavisne TV produkcije, povezivala lokalne stanice i podsticala programsku raznovrsnost zato što su joj to nametale obaveze prema javnosti, a ne donosilo dobit.
       Takva televizija, sa frekvencijama koje bi omogućile da se gleda na celoj teritoriji države, ne bi bila dobra vest za druge TV kuće, ali ni za vlast. Na zapuštenoj medijskoj sceni njima više odgovara model "italijanizacije televizija" u kojoj su one i dalje čvrsto povezane sa političkim elitama, mada je veoma neizvesno kako bi ovo društvo preživelo eventualni "Berluskoni test". U ovdašnjem potpunom odsustvu vizije medijske budućnosti nema razumevanja za televizije koje se ne uklapaju u obrazac - ili dosadna, nekompetitivna, ali finansijski i politički zaštićena RTS ili uspešne, gledane, ali politički benigne komercijalne televizije.
       Vlast nije spremna da podstakne pojavu odgovornih i kritičnih medija koji, zaštićeni svojim javnim ugledom, nemaju potrebe da prave kompromise sa političarima. Državnoj televiziji ne treba konkurencija koja pravi raznovrsne i kvalitetne programe, ali se ne finansira iz javnih izvora a komercijalne televizije imaju problem sa televizijom koja pokazuje da i kvalitetni informativni programi mogu da budu veoma gledani.
      
       SNJEŽANA MILIVOJEVIĆ