Televizija Novi Sad se, ipak, gleda. Njen auditorijum ne može biti veći nego auditorijum, recimo RTV Pinka pa čak i BK Televizije, jer je, jednostavno, potencijalno segmentiran (višejezičnošću)

      Sem za igre i nametanje političke volje, dosovski političari do sada nisu pokazali želju da od RTS-a naprave nešto čestito"... poslednja je rečenica u tekstu "Medijski mrtvac" a povodom RTV Novi Sad, odnosno političkih i nepolitičkih komplikovanja oko medija u Srbiji. Osim dve-tri rečenice koje su namenjene (kao ocena) samom "mrtvacu", autor skoro ništa nije napisao o njemu, čak i kao takvom - mrtvacu mrtvom. Sam kaže, negde pri kraju, "to je politička dimenzija priče" a o "stvarnosti" tog medija, sledeće: "Kad se vratimo stvarnosti, videćemo da RTV Novi Sad ima višak zaposlenih, višak nesposobnih, male plate, neizvesno finansiranje, nema para za benzin... Ova televizija ima loš program koji malo ko gleda, sem kad je reč o političkim kontakt-emisijama..." I to je sve. Posle, opet, ide Čanak i "skidanje okupacionog znaka..." Sve to smo, manje-više, već videli, čuli, pročitali. Ovde, samo kao ponovljeno informisanje uz komentarisanje...
       Nije ni povod ovog javljanja neko neslaganje s pričom u ovom tekstu, čak mogu i da se složim sa procenama novinara o jalovom "učinku" političara u ovom segmentu medijske slike kod nas, a posebno u RTS-u. Rečeno u tekstu nije slika o RTNS, čak i u situaciji kakva je (sada) u njemu i oko njega. Ta televizija, koja (sada) "ima loš program koji malo ko gleda", emituje taj program na sedam jezika (srpski, mađarski, slovački, rumunski, rusinski, romski i povremeno ukrajinski). Indikativno je pitanje za autora teksta: kako je došao do tako pouzdane i nesumnjive ocene (loš) o mišljenjima publike? Ili je to impresija, a možda samo nečije mišljenje?
      
       Proradilo tržište
       U pomoć tom pitanju navodim, recimo, da je u periodu januar-septembar 2001. godine Televizija Novi Sad emitovala 64 odsto programa na srpskom jeziku, a 18 odsto na jezicima nacionalnih manjina. Ako se emitovani program za devet meseci iskaže u satima (inače se evidentira u minutima), ta televizija emitovala je 7 200 sati programa, od čega samo na mađarskom jeziku preko 1 290 sati, odnosno, oko pet sati programa dnevno; a na srpskom jeziku 4 600 sati, ili skoro 17 sati dnevno, na oba svoja kanala.
       Televizija Novi Sad se, ipak, gleda. Njen auditorijum ne može biti veći nego auditorijum, recimo, RTV Pink pa čak i BK Televizije, jer je, jednostavno, potencijalno segmentiran (višejezičnošću). Populacije nacionalnih manjina (što se istražuje) gledaju programe ove televizije (na mađarskom, slovačkom, rumunskom, rusinskom...), u visokom postotku u Vojvodini (i do 90 odsto). Njihovo mišljenje o ovim programima nije loše, ali je kritičko. Traže više i bolje, kritikuju inerciju, neprofesionalnost, traže veću minutažu, bolje voditelje i niz drugih stvari. Nisu zadovoljni prijemom slike - uopšte tehnikom, pa i produkcijskim standardima. U susedstvu imaju komplementarne i konkurencijske alternative našim televizijama. Četvrtina Pokrajine premrežena je, KD sistemima, ima dosta satelitskih programa. Mogu, dakle, da upoređuju, nisu zakovani za domaću televiziju. Slično se može reći i za program na srpskom jeziku, osrednja gledanost, dosta primedbi, veliki tehnički problemi, traži se više, bolje, modernije. To je mišljenje publike. Tržište je, na neki način, proradilo. Gledaoci ne kažu - loš program, oni traže, ili biraju.
      
       Čeka se zakon
       Ali, nadležni, a tu i RTS, ili RTNS pošto hoće, ili treba da budu, servis građana, javni servis, i projektanti (ponuđači usluge), valjda su dužni već na startu da tom građaninu ispostave tu ponudu: kao zakon, kao sistemsku mogućnost usluge, uzajamnu obavezu, programsku orijentaciju, obavezu građaninu i njegovo pravo i koliko će to da košta. Do sada, nijedan državni, stručni, nevladin, pa ni politički akter ove javnosti a ni RTS/RTNS nije se oglasio sa jednim zaokruženim projektom o ovim pitanjima. Istina, ima nebrojeno ekspertskih, poluekspertskih i po nekoj inerciji aktuelnih mnjenja i ocenjivanja. Govori se, predstavlja, obaveštava o sedmoj ili nekoj osmoj verziji Zakona o radio-difuziji.
       U najavljenim zakonskim okvirima (Predmet Zakona o radio-difuziji, sedma verzija) u članu 2 piše (pored ostalog): regulisanje odnosa u oblasti radio-difuzije zasniva se na načelima: 1). Slobode, profesionalizma i nezavisnosti radio-difuznih javnih glasila kao garancije - (podvukao S.T.) ukupnog razvoja demokratije i društvene harmonije.(!) 2) Racionalnog i efikasnog korišćenja radio frekvencijskog spektra kao ograničenog prirodnog bogatstva. 3) Zabrane svakog oblika cenzure i/ili uticaja na rad radio-difuznih javnih glasila, čime se garantuje njihova nezavisnost, nezavisnost redakcija i novinara. 4) Pune afirmacije građanskih prava i sloboda, a posebno slobode izražavanja i pluralizma mišljenja..." (!)
       Obuhvaćeni su tu i međunarodno priznata prava i norme u ovoj oblasti, "nediskriminacija i javnost postupka u izdavanju dozvola za emitovanje..." Podosta toga je, dakle, ili čak sve, povezano sa interesima i pravima građana i "slobode izražavanja"... Javni servis, po ovim načelima, u obavezi je da takvu svoju (potencijalnu) ulogu predoči, kao što će građanin biti u obavezi da takvu uslugu plaća. Ta relacija, čak i kad ne bi bila finansijski presudna, a u Evropi kažu da jeste, kao opšte načelo - obavezuje.
       Javni servis svoj proizvod na "tržištu" nudi - kao kulturnu i demokratsku uslugu. Možda bi trebalo, najzad, da se krene u tom pravcu?
      
       SAVA TUBIĆ