Voja Antonić: Kremansko neproroČanstvo - Istorija jedne obmane(4)

      Svi autori koji su između dva rata pisali o kremanskom proročanstvu, nedvosmisleno su tvrdili da posle Prvog svetskog rata, sudeći po najavama Tarabića, ratova više neće biti. Ipak, u knjizi "Kremansko proročanstvo - šta je bilo, šta nas čeka", čije se prvo izdanje pojavilo 1982. godine, ni rečju se ne pominje ova optimistička najava, nego se umesto nje u mit uvodi niz novih proročanstava kojima se najavljuje Drugi svetski rat. Svi podaci koji su navedeni u sledećem citatu, prvi put su se pojavili tek u ovoj knjizi, punih 37 godina posle sloma fašizma i završetka Drugog svetskog rata:
       Svu našu carevinu zaposjednuće tuđinska, dušmanska vojska, a cijela Jevropa biće pod vlašću krivog nekrsta. (...) Pojaviće se ljudi sa zvijezdom na čelu. I vladaće Užicem i ovijem krajevima ravno 73 dana, te će poslije, pred dušmanskom silom, otići preko Drine, Uvca i Lima. Kada se to budne zbilo pojaviće se velika glad i zlo pa će Srbi ratovati, klati se i ubijati jedni druge...
       Dušmani će ovo gledati i smijati se srpskoj omrazi. Ondakar će se u narodu pojaviti jedan čoek plavijeh očiju na bijelom konju. On će, malo pomalo, sjediniti zavađenu braću. I na njegovome čelu sijaće zvijezda. On neće biti po volji dušmanskoj vojski, te će ga ona goniti đe gođ stigne, po šumama, rijekama i morima. No, taj će čoek skupiti veliku vojsku i šnjome na Biograd udariti. Protjeraće dušmanina iz zemlje, te će nam carevina biti veća nego ikada što je bila.
      
       Sa ovim proročanstvom, autori Dragoljub Golubović i Dejan Malenković uveli su novu kategoriju: udvoričko proročanstvo. Ali, samo godinu dana pre nego što je njihova knjiga "Kremansko proročanstvo - šta je bilo, šta nas čeka" ugledala svetlost dana, Savez boraca NOR-a objavio je knjigu "Zlatibor u ratu i revoluciji 1941-1945. godine", u kojoj prilaže mnogo maštovitije i lepše osmišljeno proročanstvo:
       Tako jednog dana, dok je (Miloš Tarabić) proti Zahariju pričao o velikim nedaćama koje će zadesiti narod ovoga kraja, tokom drugog opšteg rata, ovaj ga upita:
       - Ima li tu spasa?
       A, Miloš mu odgovori:
       - Valja im preseći jabuku napola "poprečice", pa će ondakar ugledati đe im je spasenje.
       Nije teško u ovoj priči prepoznati aluziju na petokraku, koju čine semenke popreko presečene jabuke. Bez obzira na neskrivene motive tvoraca ove priče, treba im priznati da su, bar u poređenju sa mnogim drugim autorima, pokazali zavidnu količinu mašte.
       Autori knjige "Kremansko proročanstvo - šta je bilo, šta nas čeka" našli su se u nevolji kad su se uslovi izmenili i kad je naša "ljubav prema drugu Titu" prešla iz nesumnjive u spornu kategoriju. Zato je u novom izdanju dopisano čitavo poglavlje pod naslovom "Ko je čoek na bijelom konju", u kome se govori o tome da neki (neimenovani) analitičari smatraju da ovde nije reč o Titu nego o nekom "čoveku budućnosti, a ne prošlosti. Jer, prema njihovim rečima, do stvarnog bratstva i jedinstva nikada nije ni došlo". Prihvatimo li ovo, moraćemo nekako da se pomirimo i s tim da ćemo, svidelo se to nama ili ne, u budućnosti dobiti još jednog plavookog doživotnog predsednika sa zvezdom na čelu, koji će "vladati Užicem ravno 73 dana", potom će nas osloboditi od "krivog nekrsta" (koji će pre toga valjda nekako ponovo zavladati) pa će "prekinuti ljubav sa našom braćom Rusima" i na kraju će "od gubitka noge i umrijeti, a ne od starosti svoje". Bilo bi to matematički precizno ponavljanje istorije, kao muzički refren na pokvarenoj gramofonskoj ploči.
       Inače, proročanstvo o "čoveku na belom konju" koji će osloboditi narod, postoji kod nas još od 17. veka. Kad je austrijski vojskovođa Pikolomini 1689. godine stigao do Skoplja, ljudi su verovali da je on taj o kome proročanstvo govori i koji će ih osloboditi od turskog ropstva. Svi su se digli na oružje, jer je Pikolomini vešto iskoristio to narodno verovanje.
      
       Postoji još jedno zanimljivo proročanstvo iz knjige Golubovića i Malenkovića, koje je doživelo veliki publicitet, a s obzirom na to da se odnosi na događaj iz bliske prošlosti, dobro će poslužiti za procenu autentičnosti kazivanja:
       Kad Drina kod Bajine Bašče bude premošćena na dva mjesta i kada potekne uz Taru, a u istom danu se poklope Veliki petak i Đurđevdan - tih godina će nastupiti nekakav velikački belaj.
       Ova navodna vizija kremanskih proroka dobila je značajno mesto u knjizi. "Velikački belaj", doduše, pojavio se tek tokom devedesetih godina, ali je trostruka koincidencija (dva mosta, reverzibilna elektrana i poklapanje dva crkvena praznika), koja je doživela svoje ispunjenje 1983. godine, bila impresivan pogodak. Priča je u knjizi dopunjena i opširnim iznošenjem sećanja autora na male kremanske "diskusione tribine" koje su se pred Drugi svetski rat vodile pred seoskom kafanom upravo na temu ovog proročanstva, pa se navode čak izjave i imena diskutanata.
       Oduševljenje čitaoca ipak će splasnuti ako pokuša da pronađe ovo proročanstvo u prvom izdanju knjige, koje je izašlo iz štampe pre nego što je proročanstvo "ispunjeno". U tom izdanju baš ništa od svega toga se ne pominje! Da li je proročanstvo i tada postojalo? Teško, jer čak i ako pogledamo drugo izdanje, iz 1984. godine, videćemo da se ovo proročanstvo ne pominje ni godinu dana posle svog ispunjenja. Tek u trećem izdanju (1986) invencija autora dolazi do izražaja i od tada se priča o Drini koja teče uzbrdo neizmenjena provlači kroz sva kasnija izdanja.
       Ne treba posebno podvlačiti da ovo proročanstvo ne navodi ni dr Kazimirović, niti bilo ko drugi pre 1986. godine.
      
       U "Velikoj Srbiji" iz 1916. godine, anonimni autor (kasnije identifikovan kao Ilija Đukanović), govoreći o "blagim i srećnim danima" do kojih će doći posle rata, piše da "prorok nije ni svoje Kremane zaboravio, jer je govorio da će tek tada u Kremnima biti podignuta crkva".
       Mada gradnja crkve još nije bila započeta, dr Radovan Kazimirović je 1928. godine u "Vremenu" ponovio ovo Mitrovo proročanstvo:
       - E kume! Nit' je bilo nit' će tu kadgođ crkve biti. Crkva će biti podignuta na drugom mestu, posle opšteg rata, kad Srbija bude carevina!
       U vreme pisanja ovog teksta dr Kazimirović je terminom Opšti rat još uvek označavao Prvi svetski rat, mada će se na samom početku Drugog svetskog rata predomisliti. Svejedno, dr Kazimirović je 10 godina posle završetka Prvog svetskog rata morao da objasni zašto crkve još nema:
       Kremna su i danas bez crkve. Ko zna: možda će se podići tek onda, kad Srbija odista bude carevina!...
       Prošlo je još 11 godina. Drugi svetski rat je započeo, pa se dr Kazimirović predomislio. Tako Prvi svetski rat više nije Opšti jer ga je sada prekrstio u Evropski, a izraz Opšti rat iskoristio je da označi bune i revolucije (jer organizovanih ratova, kako je tvrdio, više neće biti). Tako je u izdanjima knjige "Tajanstvene pojave u našem narodu - kremansko proročanstvo" iz 1939. i 1941. godine proročka vizija o kremanskoj crkvi ispričana istim rečima, ali je njena najavljena gradnja uz pomoć terminološkog trika prebačena u period posle "buna i revolucija". Ova nimalo slučajna intervencija govori o tome kako je dr Kazimirović gradio argumente za podršku autentičnosti kremanskog proročanstva:
       Tada naiđem na Mitra, koji će mi reći: "E, kume! Nit' je bilo nit' će tu kadgođ crkve biti. Crkve će biti, al' će biti podignuta na drugom mestu, posle opšteg rata, kad Srbija bude carevina!"
       Odista, crkve ni danas u Kremnima nema.
       Ali crkve je bilo! Dr Kazimirović verovatno nije znao da je njena gradnja započeta 1938. godine i da su u martu 1941. već bili završeni svi radovi osim enterijera. Kako bi ovo Mitrovo proročanstvo glasilo da je dr Kazimirović imao podatak da je zgrada crkve podignuta pre opšteg (uslovno rečeno, Drugog svetskog) rata? Da li bi dozvolio da ono bude jedino netačno među desetinama tačnih?
       Sada dolazi ono najzanimljivije. Kasniji autori (Golubović i Malenković), znajući kada je crkva sagrađena, jednim potezom pera ispravili su sve greške - ne samo Đukanovićevu i obe Kazimirovićeve, nego i Mitrovu. Po njima, Mitar je rekao:
       Tek između dva velikačka rata, kada mir među ljudima budne trno ko žiža dogorjele svijeće, Kremanci će otpočeti sa zidanjem crkve te još malo da budnu gotovi pa će stati. Spriječiće ih rat.
       Kada je Mitar najavio gradnju crkve? Odmah posle Opšteg rata po prvom tumačenju (Prvog svetskog), ili tek kad Srbija "odista bude carevina", ili posle Opšteg rata po drugom tumačenju (u smislu neorganizovanih buna i revolucija), ili pred Drugi svetski rat, "kada mir među ljudima budne trno ko žiža dogorjele svijeće"?
       Ova četiri svedočenja, mada se odnose na isti događaj, ne samo da se suštinski razlikuju, nego su savršeno prilagođena onome što su analitičari znali (ili su mislili da znaju) o činjenicama.
       Po svoj prilici, dr Kazimiroviću se učinilo da će politička napetost, koja je pred Drugi svetski rat narasla u svetu, prerasti u novu radničku revoluciju, pa je požurio da ispod takve prognoze potpiše Mitra Tarabića. Kao i obično, nije imao sreće; Drugi svetski rat je protutnjao svetom, pa su Golubović i Malenković još jednom izmenili kontekst tim rečima i prilagodili ih događajima. Tako su ovi autori u svojoj knjizi iz 1982. godine izraz Opšti rat u fusnoti razjasnili rečima "Tarabić tako naziva Drugi svetski rat". Ali čak i ova tvrdnja bila je kratkog veka - važila je samo u prva dva izdanja knjige, a onda je u trećem izdanju (1986) isti izraz propraćen fusnotom u kojoj stoji da je Opšti rat u stvari treći svetski rat.
      
       Izraz "Opšti rat"je, dakle, u svoje vreme uspešno iskorišćen za označavanje Prvog i Drugog svetskog rata (svakog u svoje vreme), ali to ne znači da treba zanemariti i preostala dva neiskorišćena značenja: "Bune i revolucije" i "treći svetski rat". Koji od njih će predstavljati "dobitnu kombinaciju" za kremanske proroke i šansu da analitičari tvrde da su to što se dogodilo (ma šta to bilo) najavili decenijama unapred?
       Nijedan. Devedesetih godina zahvatilo nas je nešto što nisu bile ni bune ni revolucije, ni treći svetski, a ponajmanje Opšti rat. Nešto što niko nije čak ni naslutio, a kamoli najavio ili "video": građanski rat i sukob sa najvećom vojnom alijansom na svetu. Bile su to avanture u kojima je srpski narod izgubio ne samo na hiljade života i velike teritorije, nego i propagandnu bitku, a to znači - svoje dostojanstvo.
       Da li je moguće da su Tarabići, koji su, po tvrdnji analitičara, nepogrešivo videli sve važnije događaje iz bliske i daleke budućnosti, jednostavno propustili da pomenu tako markantna previranja koja su nas snašla na samom kraju milenijuma?
       Naprotiv, dugo se tvrdilo da su Tarabići "videli" da u našoj zemlji zadugo neće biti ratnih sukoba. Proročanstvo koje je sve do početka građanskog rata 1991. godine (kada je izašlo osmo izdanje knjige autora Golubovića i Malenkovića) nalazilo svoje mesto u poglavlju "O životu u našoj carevini", započinje ovako:
       Vrijeme mira i izobilja trajaće dugo. Rodiće se mlogo koljena koja će živjeti i umrijeti u miru, a da za rat budu doznavali samo preko mudrijeh knjiga, riječi i raznijeh prikaza... Naša carevina će ojačati i đe se god budne čulo ime naše, svi će nas cijeniti i voljeti.
       S obzirom na to da autori zastupaju tezu da su sva kremanska proročanstva nepogrešiva, ovo je (zajedno sa celim poglavljem) bez objašnjenja iščezlo iz svih kasnijih izdanja knjige jer se odjednom pokazalo da se baš ništa iz njega nije ostvarilo - vreme izobilja se nenadano brzo završilo, posle Drugog svetskog rata kod nas nije nijedno koleno (generacija) "živelo i umrlo u miru", a postala je deplasirana i tvrdnja da će "naša carevina ojačati" i da će nas "svi ceniti i voleti".
       Na ovo volšebno iščezavanje proročanstva iz knjige niko tada nije obratio pažnju niti se zapitao da li još važi tvrdnja autora da postoje spisi u kojima je prota Zaharije to zapisao. Ali, čim se građanski rat u Bosni razbuktao, mnogi su požurili da pronađu proročanstvo kojim su kremanski proroci najavili ove sukobe. Entuzijazam čitalaca učinio je svoje i oni su ipak uverili sebe da su ga našli, ne samo u knjizi autorskog tandema Golubović-Malenković, nego i kod dr Radovana Kazimirovića:
       Naša će vojska, kume, dugo u Višegradu zastati. Višegrad će dugo biti ni u našim ni u neprijateljskim rukama. Ali, kad jednom velike sile nadjačaju, kad neprijatelju pukne po glavi, ondakar će naša vojska lako preći i uzeti cijelu Bosnu i Hercegovinu... Tada će se naša Srbija mnogo proširiti.
       Ovo proročanstvo nastalo je doterivanjem jednog dela teksta objavljenog u "Velikoj Srbiji" 1916. godine u kome je, kao što smo već videli, opisano ono što se već dogodilo prilikom prvog upada austrijske vojske preko Drine. Kasniji autori smeštali su ga u razne kontekste i periode, čak i u hipotetični treći svetski rat. Jedna od poslednjih "selidbi" ovog proročanstva odigrala se tokom 90-ih godina, posle početnih uspeha koje je srpska vojska imala u građanskom ratu, jer je nekako automatski Višegrad prihvaćen kao eufemizam za celu Bosnu i Hercegovinu. Kasniji preokret situacije na ratištu (a naročito veza između nadjačavanja velikih sila i napretka naše vojske) ipak nije podržao ovu tezu, pa je isto proročanstvo pretrpelo još jedan "premeštaj", iz sadašnjosti u neku hipotetičnu budućnost.
      
       Tokom bombardovanja Srbije od strane vazdušnih snaga NATO, dosta se govorilo i o dramatičnom proročanstvu u kome se navodi kako će "celo nebo nad Požegom goreti jednog dana kao zapaljeno i ozgo padaće u plamenu lađe i ljudi". Ovo proročanstvo dr Kazimirović ne pominje ni u jednom od svojih dela, ali se kod Golubovića i Malenkovića ono skoro bez izmene provlači od prvog do poslednjeg izdanja knjige. Ipak, i ovde postoje značajne razlike u načinu kazivanja. U prvom i u drugom izdanju citira se dobar deo knjige "Oj, Užice, mali Carigrade" u kojoj Mladen St. Đuričić opisuje ratne događaje iz 1915. godine. Ovde je celo proročanstvo ispričano kroz reči junaka knjige Čedomira Zaharića (unuka prote Zaharija), koji između dve bitke u Prvom svetskom ratu iznosi priču Mihailu Zotoviću, uz tvrdnju da ona nije zapisana nego mu je prota Zaharije usmeno preneo:
       - Čuvao sam jednu tajnu celog veka, a sad... ne bih hteo da sa mnom propadne (...) Vraćao sam se, priča djed (Zaharije), s vidovnjakom Tarabićem sa vašara u Požezi. Na izmaku iz Požeškog polja on se stade osvrtati preko te prostrane ravnice i zagledati u nebo: "Ja mili Bože, kuma-Proto, čudesni čuda što će se desiti! Vidiš li koliko je ovo Požeško polje? Jednoga dana biće puno zapaljenih ljudi, koji će buktati kao luče i padati ozgo s neba!"
       - E, kume Matija, sad i ja vidim da si zaista poludio! Šta to buncaš, more? Otkud živi ljudi na nebu pa da ozgo padaju zapaljeni?
       - Nema ih sad, kuma-Proto, ali će ih uskoro biti na nebu više nego 'tica. Leteće na lađama, s topovima...
       - Budibogsnama, kuma-Mitre! Probudi se, more!
       - Ne spavam, kume, ni noću, nekmoli sad u putu... Vidi i dobro upamti; ako ne dočekaš ti, kuma-Proto, dočekaće bar neko tvoj. Pogledaj: celo nebo nad ovom našom Požegom goreće jednog dana kao zapaljeno i ozgo padaće u plamenu lađe i ljudi i biće puno polje izgorelih ka' ugljen!
       - A ko će se to tući u nebu nad Požegom. I s kim?
       - E, to je to, što je najčudnovatije, kume: Nisu Srbi! Kao da je Srba nestalo u Srbiji, pa neko drugi nad njom... Pobiće se, kuma-Proto, strašno Rusi sa Talijanima. Vidim puno to polje izgorelih lađa spaljeni' krila, i živih ljudi u plamenu, još više izgorelih, pa se, kume, smanjili ko deca!
       Izgleda kao da su autori već u trećem izdanju knjige zaboravili šta su napisali u prva dva, pa su tvrdili da o tome "imamo sačuvan zapis prote Zaharija", posle čega sledi isto proročanstvo, ispričano istim rečima! Prota Zaharije, naravno, nije mogao da ima knjigu koja je napisana posle njegove smrti, a ni Mladen St. Đuričić nije mogao da zna šta je prota zapisao, tim pre što je tvrdio da to i nije zapisao.
       Jedina novina u trećem izdanju jeste ta što je događaj vremenski prenet iz Prvog u neki budući rat, pa je priča našla mesto u poglavlju pod naslovom "Svet razdvojen na dva dela i Treći svetski rat". Zanimljivo je i to da se počev od tog izdanja kao izvor više ne pominje Đuričićeva knjiga; o tom izvoru ostao je da svedoči samo plemeniti književni jezik i stil kojim je događaj ispričan, upadljivo različit od konciznog reporterskog načina pripovedanja, primetnog kod svih ostalih proročanstava (Dragoljub Golubović bio je novinar).
       Naravno da sada možemo samo da nagađamo koji je razlog ove grube prepravke činjenica. Jedini verovatan zaključak jeste da su se Golubović i Malenković predomislili zato što je iskrsao problem u vezi sa autorskim pravima pisca knjige "Oj, Užice, mali Carigrade", zapravo pravog autora ovog "proročanstva".
      
       U poslednje vreme postala je aktuelna još jedna proročka vizija koja se pripisuje Tarabićima. To je zloslutno predskazanje o tome kako će Srba ostati koliko "za pod jednu šljivu". Zanimljivo, ali mada se ovo proročanstvo danas često navodi, ono se zapravo ne pojavljuje ni u jednoj knjizi ili pisanom novinskom tekstu koji govore o kremanskom proročanstvu. Zapravo, ne pojavljuje se sve do skorih dana, ali ga ni sada niko ne navodi u izvornom obliku nego se svi samo pozivaju na njega, kao da se ono podrazumeva!
       Otkud onda ovo proročanstvo i ko ga je lansirao? Danas smo izloženi takvoj poplavi informacija da je teško načiniti pregled koji bi nam otkrio gde se ono prvi put pojavilo, ali pada u oči činjenica da ga štampa u Hrvatskoj veoma rado pominje; skoro da nema govora o kremanskom proročanstvu u nekom od medija, a da se ne pomene i ova zloslutna vizija o užasnom pomoru srpskog stanovništva.
       Bez obzira na to da li je ovo proročanstvo uvezeno ili je rezultat naše mazohističke invencije, nema sumnje da su motivi za njegovo "puštanje u promet" političke prirode. Ovu navodnu proročku viziju ne pominju ni autori Golubović i Malenković, ali su oni vešto smislili kako da u jednom od kasnijih izdanja svoje knjige nepoznatom autoru ovog "proročanstva" zadaju protivudarac. Jednostavno su šljivu preimenovali u barjak i tako jednim potezom pera od pesimističke legende napravili optimističku, pri čemu su je ponovo pripisali Milošu i Mitru Tarabiću:
       Doći će dan kada će svi Srbi opet stati pod jedan barjak!
      
       (Nastaviće se)
      
      

Proročanstva zadovoljavaju čovekovu iskonsku potrebu da zaviri u budućnost. I oduvek su izazivala interesovanje, pa i divljenje, ali uvek ih prati i racionalna sumnja i osporavanje.        Voja Antonić je u knjizi koju upravo završava "Kremansko neproročanstvo - istorija jedne obmane" odlučio da mit o sposobnostima Tarabića iz Kremana - da pogode sve što će nam se desiti - uporedi sa činjenicama. Rezultat upornog istraživačkog rada pokazuje da novine i novinari zaista mogu biti moćni, kao i da se narod i čitaoci često i ne pitaju za logiku, tačnost i istinitost.        NIN će u izboru autora u nekoliko nastavaka objaviti važne i zanimljive detalje još neobjavljene knjige.