Zašto je kineski biznismen platio 100 000 dolara za gostovanje beogradske muzičke grupe "Balkanika" na festivalu u Šangaju? Posle Kineza iz Bloka 70, na redu su moderniji i bogatiji kineski biznismeni. Beograd kao odskočna daska za Balkan, Evropu i Afriku!

      ( Od dopisnika NIN-a iz Pekinga )
      
       Gospodin Hsi Sivei izgleda kao svaki uspešni biznismen: uvek besprekorno elegantan, nasmejan, spreman na razgovor kao da ima vremena napretek. Ostavlja utisak neverovatne lakoće sticanja, što naravno nije tačno. Iza njegovih miliona ne vidi se mukotrpan rad utrošen u bogatstvo kojim danas raspolaže, pre svega u nekretninama - hotelima, stanovima, zemljištu.
       Ono po čemu se razlikuje od drugih uspešnih Šangajaca jeste njegov novi cilj: u svojim biznis planovima za budućnost crvenom olovkom zaokružio je Jugoslaviju. Čak je i ime firme promenio pa danas počinje slovima, "Ser" što znači Serbija: Serbija - Kina ( SerSino). Hsi Sivei je za svoju novu odskočnu dasku u svet međunarodnog biznisa izabrao -Beograd.
       Nekada se ta firma zvala "Jako pametni ljudi, puni morala, koji zajedno rade" ali taj naziv, očigledno, zvuči dobro samo u Kini.
       Hsi (školovan u Šangaju i Tokiju, iz ugledne porodice, otac mu je akademik) pomno prati izveštaje sa berze i svestan je da za nekretnine (koje sada čine 70 odsto njegovog kapitala) dolaze sušne godine. Drugim rečima, kapital treba na vreme preseliti u druge oblasti. On se nada da će za nekoliko godina udeo trgovine u njegovom kapitalu porasti na 40 odsto, a udeo investicija na 25 odsto, dok će se procenat vrednosti od nekretnina smanjiti. Računa da će veliki deo njegovih najvećih poslova na Balkanu, u Evropi i u Africi ići preko Jugoslavije.
       Zato je bez mnogo oklevanja dao sto hiljada dolara za gostovanje 14 članova "Balkanike" na velikom međunarodnom festivalu umetnosti u Šangaju. On i njegova firma, u stvari, žele da se jugoslovenskoj javnosti predstave drugačije i u boljem svetlu od svojih sunarodnika koji trguju u Bloku 70.
      
       Kako promeniti imidž?
       Kaže gospodin Hsi: Jugoslavija je do sada u Šangaju uglavnom bila poznata po Valteru i po fudbalu. Kao što je kineska roba u Beogradu poznata uglavnom po Bloku 70. I jedno i drugo je samo deo istine.
       "SerSino" želi da predstavi jugoslovensku kulturu. Pokušavamo da doprinesemo većoj kulturnoj razmeni. "Balkanika" je samo prvi test, uvereni smo da ćemo kasnije predstaviti više cenjenih umetničkih grupa iz Jugoslavije. Ne očekujemo, naravno, da nam se novac odmah vrati.
       "SerSino" pokušava da u Šangaju stvori drugačiju sliku o Jugoslaviji, ali nastoji i da u Jugoslaviji formira povoljnije mišljenje o poslovnim mogućnostima i ambicijama modernih kineskih biznismena.
       Nemaju oni ništa protiv Kineza iz Bloka 70. Svesni su da se radi o tradicionalnom i logičnom redosledu poteza: prvo u svet odlaze najsiromašniji, zatim oni nešto bogatiji, da bi se konačno pojavili glavni igrači. Takvo je kinesko iskustvo iz mnogih zemalja. Jugoslavija nije izuzetak.
       Zašto su izabrali Beograd kao odskočnu dasku ?
       Gospodin Hsi objašnjava da su pošli od analize ekonomske situacije u svetu. Severna Amerika je dostigla vrhunac, stagniraće ili čak opadati u narednim godinama. U novom veku Evropa i Kina biće dva najveća tržišta koja mogu da konkurišu Americi. Teškoće u Aziji imaju različite korene, a jedan je finansijska moć koja se nalazi na berzama i potiče uglavnom iz nekretnina. To je nestabilno, što je pokazala i velika finansijska kriza u Aziji pre nekoliko godina.
       "SerSino" ima dve mogućnosti - da svoju glavnu aktivnost (nekretnine) prebaci u druge kineske gradove ili da kapital investira na međunarodnom tržištu. Procenjuje da je za firmu najbolje da ide u Evropu, a Beograd su izabrali zbog povoljne geografske lokacije, veza Jugoslavije sa evropskim i afričkim zemljama i tradicionalnog kinesko-jugoslovenskog prijateljstva, što nije najvažnije ali olakšava posao.
       U Beogradu imaju predstavništvo i već dve godine vrše marketinška istraživanja. Došli su odmah posle bombardovanja. Sada nameravaju da krenu sa trgovinom veoma kvalitetne robe, uporedo sa manjim i srednjim investicijama i da se nešto kasnije koncentrišu na velike projekte. Beograd će biti centar koji će pokrivati čitavu Evropu i deo Afrike.
       Gospodin Hsi je naročito insistirao na izvozu kvalitetne kineske robe. Kaže da Amerikanci, u svakodnevnoj upotrebi, koriste čak 70 odsto proizvoda koji dolazi iz Kine. Ali u SAD ide prvoklasna kineska roba, što sa Jugoslavijom nije slučaj. Pomenuo je teškoće svog predstavnika u Beogradu koji nailazi na velike rezerve prema kvalitetu kineske robe, jer mnogi imaju u vidu samo famozni novobeogradski blok.
       Predstavnik kineske firme je jednog takvog privrednika upitao iz koje zemlje on uvozi najkvalitetniju robu. Dobio je odgovor - iz Nemačke i pokazao na četiri najnovija kompjutera.
       Kinez je tada pročitao da na svakom delu kompjutera ( monitor, tastatura, miš, hardver,) piše "Made in China". Tako je i sa drugim proizvodima - italijanske cipele se masovno proizvode u Kini, francuski kostimi sa oznakom "Sen Lorana" takođe, američke "najke" imaju kinesko poreklo itd. Premda to, zbog boljeg biznisa, nije napisano baš na svakom proizvodu. Kina je postala najveći svetski proizvođač čija je roba već preplavila svet.
      
       To rade velike kompanije
       To rade samo velike kompanije, koje imaju jasnu projekciju i interes, a ne rade firme koje žele samo da prodaju nekoliko kontejnera robe i da se posle izgube sa tržišta - kaže povodom donacije "SerSina" v.d. generalnog konzula u Šangaju Dragan Janeković.
       On smatra da nije slučajno baš iz Šangaja krenuo novi talas prema Jugoslaviji. Taj grad je finansijski i ekonomski centar Kine: ova velika zemlja se sagledava iz Šangaja, proučava u Šangaju i planira iz Šangaja.To je i rasadnik kadrova od kojih se mnogi nalaze u samom vrhu političke i administrativne piramide. Šangajski vetrovi rasteruju oblake nad čitavom Kinom.
       Šangaj je magnet za velike firme i strane državnike.
       Na primer, na dan kada je "Balkanika" davala prvi koncert, u Šangaju je nemački kancelar Šreder šest sati obilazio nekoliko najvećih projekata u koje je investirala njegova država. Prvo je bio na trasi gde se gradi u svetu prva, komercijalna linija voza na magnetskim talasima koja će u prvo vreme povezivati Pudong i Šangaj (50 kilometara za samo desetak minuta), a zatim će ići do Pekinga (1200 kilometara). Onda je obišao Bajerov novi kompleks (3,1 milijarde dolara), a onda i Tisen-Krupovu novu čeličanu. Nemačka je najveći evropski investitor u Šangaju.
       Nema ozbiljnijeg državnika koji posle Pekinga ne dolazi i u Šangaj. Ako je za Lenjina imperijalizam bio najviši stadijum kapitalizma, za Kineze je biznis vrhunski domet diplomatije.
       Od 500 najvećih svetskih kompanija, 280 ima svoje stalno sedište u Šangaju. Gradonačelnik ovog grada Hsi Kuangdi redovno se sastaje sa svojim savetodavnim telom, sastavljenim isključivo od stranaca, predstavnika najvećih svetskih kompanija koje rade u Šangaju. Oni mu sugerišu mnoge korisne odluke.
       Šangaj je doživeo dramatičnu promenu za poslednjih pet do sedam godina, iako je pre toga više godina bila vršena priprema. Danas grad ima oko 14 miliona stanovnika, ali još bar četiri miliona "ilegalaca". Čak i ekonomska zona Pudong, koja je pre deset godina tek počela da se gradi, sada ima tri miliona stanovnika.
       Broj nebodera više niko ne broji, računaju se samo rekordi - najviše zgrade u Kini, Aziji, uskoro i u svetu. Trospratni autoput oko šireg gradskog centra rešio je problem saobraćaja (gornja trasa autoputa dolazi do 20. sprata zgrada pored kojih prolazi). Šangaj je jedan od najkompjuterizovanijih gradova na svetu, deca još u obdaništu počinju sa kompjuterima i engleskim jezikom. Od deset automobila na ulicama, sedam su "Folksvagenovi". Ovde je njihova najveća fabrika. Ima mnogo i "bjuika", jer su Amerikanci napravili takođe fabriku u Šangaju. Godišnji dohodak po stanovnika je oko 7 000 dolara (za kineske prilike enormno), godišnja razmena sa inostranstvom 45 milijardi dolara.
       Pa šta će tu onda Jugosloveni?
       Janeković kaže da je jugoslovenska šansa u malom i srednjem biznisu. Kapital ne poznaje granice i preliva se tamo gde ima najveći interes. Mi možemo da budemo deo tog prelivanja. Kineske devizne rezerve iznose 200 milijardi dolara, a trgovinska razmena sa svetom preko 400 milijardi. Dobre su i mrvice sa te trpeze.
       Kinezi na Balkan i istočnu Evropu gledaju kao na tržište od 150 miliona ljudi. Ako im se da prilika i stvore uslovi, oni popunjavaju sve: kao što su popunili Ameriku, popuniće i Evropu i Balkan. Treba biti mudar i iskoristiti šansu.
       Naša privreda je prazna, radnje su polupune, radna snaga je školovana, jeftina i u velikoj meri nezaposlena. A imamo šta i da ponudimo kineskom tržištu. "SerSino" se interesuje za jugoslovenski kristal, na primer. Najgore je vraćati prazne kontejnere.
       Kineskom kapitalu, kao i svakom drugom, treba obezbediti prihvatljive uslove. Ranije bi bogati Kinez došao u Beograd i našao se u čudu: sa svojom karticom nije mogao ništa da plati, imao je problema oko unošenja i iznošenja deviza. Oni tako više ne žele da posluju.
       Janeković kaže da treba shvatiti da smo iz kineskog ugla prilično mala i ekonomski ne naročito interesantna zemlja, koja je bila zapuštena tokom desetogodišnjeg perioda "ratujućih država". Sada se situacija promenila i kineski srednji biznis procenjuje da je Jugoslavija prihvatljiva za njih. Da li će zaista doći, to najviše zavisi od nas samih.
       Niko, naravno, ne zna da li će i uspeti. To ne zna ni firma "SerSino". Kao oprezan Kinez, mister Hsi radi na nekoliko razboja: jedan je u Beogradu, drugi u Izraelu, treći u Španiji...
       Negde će svakako uspeti.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ
      
      

Strah od letenja Šangaj je sav otišao u visinu jer je zemljište veoma skupo i nema ga toliko kao u Pekingu, na primer. Nijedan moderni hotel nema manje od tridesetak spratova.        Ali, nekim ljudima to ne odgovara jer imaju urođeni strah od visina.        Visoki funkcioner JUL-a, koji je donedavno bio čest gost u Šangaju, žalio se domaćinima da ne voli da odseda na višim spratovima hotela. A i da ne voli šangajsku hranu, naročito onu iz mora. Nije, valjda, znao da je dirnuo u ponos Šangajaca.        Kinezi su ga saslušali, smeškali se po svom običaju, i sledeći put mu dodelili u "Hajatu" apartman na drugom spratu. Funkcioner je bio veoma zadovoljan, ali se uspaničio kada se lift zaustavio na 54 spratu zgrade, gde je bio njegov apartman.        Hotel "Hajat" počinje od 52 sprata, ispod toga su poslovne kancelarije.        A i hrana je, naravno, bila odgovarajuća : fruti di mare. Servirana na 68. spratu.        Ne treba se zamerati Kinezima.