Izložba bez naziva
Autor: Danica Masniković
Galerija ULUS

      Đorđe Kadijević
      
       Kad se u nekoj galeriji "desi" izložba vrsnog umetnika koji se izražava jezikom klasičnih likovnih medija, tada jače pada u oči stanje akutne idejno-estetske polarizacije koje, poslednjih decenija, daje obeležje ambijentu beogradskog umetničkog kruga. Posetilac galerije ULUS u kojoj Danica Masniković izlaže slike, koji je prethodno video Oktobarski salon i nagledao se instalacija i video-radova, osetiće atmosferu pomenute podele i, hteo ili ne, upitaće se: mili bože, šta je tu umetnost? Da li ovo ili ono? Da li ja to znam?
       Ovakva dilema nije motiv za šalu. Ona može da ima traumatično dejstvo. Zar đavo, "veliki smutljivac" koji je, izgleda, opseo sve što se čini vredno na ovom svetu, poseže i za tim poslednjim dobrom u kome je, kako smo mislili, ostalo nešto sveto? Tamo su monitori i fotografije, a ovamo slike. Neko tamo hoće da nas ubedi da je ovo vreme novih medija, vreme "druge" umetnosti. A onda odovud neko pokaže da su živi "stari" mediji, da umetnost još istrajava svoje "prvo" vreme.
       Slikar Danica Masniković izgleda kao da nije upala u ovakve dileme. Ali, kao što znamo, izgled često vara. Reč je o umetnici u punoj stvaralačkoj zrelosti, živom svedoku vremena u kome su se izrazile suprotnosti pomenutog dualizma. Masnikovićeva je proživela sve promene koje su u našoj umetnosti dovele do sadašnjeg stanja podvojenosti. To što je ona slikar, a ne konceptualni umetnik, stvar je njenog slobodnog, svesnog opredeljenja. Ona uočava uzroke razlaza umetnosti "prve" i "druge" linije, ali se ne povinuje takvim deobama.
       Ono što Masnikovićeva ima da kaže po sadržini, pripada možda najaktuelnijoj temi savremene umetnosti, onoj ekološkoj. To je, prosto rečeno, tema života. Masnikovićeva oseća ozbiljnost i težinu te teme. Pitanje koje se njoj nameće ne odnosi se na to šta je život, već kakav je on. U prvom planu je za nju drama preživljavanja. To je problem opstanka života u uslovima stvorenim dejstvom destruktivnih sila skrivenih u instinktu "gospodara sveta", koji se eufemistički naziva čovek, na ovim slikama predstavljenog u liku groteskne lutke. Suočena sa ozbiljnošću pojave koju tematizira, Danica Masniković ne uzmiče od svoga zadatka. Nasuprot apokaliptičnim prognozama brojnih slikara njene generacije, ona je sačuvala veru u život, u snagu prirode. U njenom slikarskom bestijaru zajedno bitišu pitome životinje i divlje zveri, kao u biblijskom Edenu. One nose ožiljke stečene u dodiru sa surovom stvarnošću spoljnog sveta. Ali, vidi se da u sebi imaju snage da izdrže tu surovost. Tu uzbudljivu priču Masnikovićeva saopštava jezikom egzaltirane slikarske retorike, jakim bojama žustrim potezima. Posmatrač je pred njenim slikama izložen dejstvu energije koja izbija iz svakog oslikanog kutka na platnu. Takvom "upotrebom snage" u slikanju Masnikovićeva je održala pravu lekciju svojim muškim kolegama. Onim mlađim među njima pokazala je još nešto: da snaga umetnika vremenom ne mora da opada. Ona može i da raste...