Osujećeni tranzit tri vredna platna evropskih majstora kroz Beograd - Renoara, Javlenskog i Valata - samo je aktuelizovao akutan problem: krađu arheološkog blaga s ovih prostora

      Teško bi bilo poverovati, ili tek vrlo naivno, da su dela Ogista Renoara Paradajz, Aleksandra fon Javlenskog Vaza s pomorandžama i Luja Valata Cveće, ukradena juna 1997. u ciriškoj Galeriji Koler, došla u Beograd po želji nekog našeg kolekcionara.
       S ukradenim umetninama je slično kao sa pranjem novca. Treba zametnuti trag. Analogija se može (po)tražiti i u aferi koja je potresala ovaj teren pre 11 godina - Seuso srebro. Taj fantastični materijal, 14 rimskih srebrnih vrčeva i tanjira procenjen na 200 miliona dolara, nije u Cirih stigao u paketu. Prva pošiljka je dospela na odredište iz Libana. Iako se radilo o jedinstvenoj kolekciji ona je "sakupljana" sa različitih odredišta da bi se zavarao trag.
       Slediti trag ukradene slike poznatog majstora koja je, po pravilu bez izuzetka, katalogizirana - reprodukovana i prati je detaljan opis počev od dimenzija - mnogo je jednostavnije. Vlasnik s pravom nikad ne gubi nadu - jer pitanje je samo vremena kad će se i gde delo pojaviti. Obično na ilegalnom tržištu, ali i oni koji na takav način kupuju znaju da se radi o "vrućoj robi". Naime, cena mora biti znatno niža od one koja bi bila na legalnom tržištu. Ali, i tada se proverava poreklo. Za svaku sigurnost. Umetničko delo, pogotovo ako spada u vredna ostvarenja ili je rukotvorina vrhunskih i(li) poznatih majstora, za kupca znači i značajnu investiciju.
      
       Pogodnosti senke
       Slike se ne kradu da bi bile uništene, a preprodaja, dakle, ima prilično slabe izglede. Poneko naivan i može da se navuče. Ipak, kada mu inspektori zakucaju na vrata teško da će ih ubediti da je, recimo, Renoara ili Matisa kupio od nepoznatog na buvljoj pijaci. No, treba zametnuti trag: to je prvo što će uraditi pojedinac ili tim koji se odlučio na ovaj trgovinsko-umetnički rizik.
       - Već od prve najave apsolutno neubedljivo mi je izgledalo da bi slike mogle biti kod porodice Milošević. Znam da se pri takvim kupovinama odmah proverava poreklo, ističe Nikola Kusovac. Jer, kao što se svaki ukradeni auto počne prvo tražiti na prostoru bivše Jugoslavije tako je logično pomisliti da su i druge stvari tu "sklonjene". Bili smo izvan prismotre Interpola što je veoma povoljno za mračne transakcije. U senci se svašta moglo raditi.
       Jugoslavija je, dakle, kao "mesto u senci" bila idealan teren za tranzit, ali i ovde se kralo: Renoarova Kupačica 1996. procenjena na milion i po dolara, februara 1998. iz Plavog dvorca na Cetinju nestale su dve Pikasove litografije, Šagalova litografija Revolucija, serigrafija Salvadora Dalija Pegaz, platno Renata Gutuza; u leto prošle godine iz jednog beogradskog stana platna Uroša Predića, Paje Jovanovića, Petra Dobrovića, Ivana Tabakovića...; 14 slika Paje Jovanovića u rano proleće ove godine iz Muzeja u Aranđelovcu, koje su vlasništvo beogradskog Narodnog muzeja.
       - Ta krađa me uspaničila, našu policiju nije. A, radilo se o oružanoj pljački. Policija nije reagovala onako kako je trebalo, kaže Nikola Kusovac i ističe iskustvo iz osamdesetih kad je u Novom Pazaru pokradena cela izložba "Znameniti Srbi 19. veka". Tad je policija adekvatno reagovala. Blokirala je ceo grad, zamrla je i poznata siva ekonomija. To je uslovilo da "biznismeni" potraže lopove, pa su ubrzo slike osvanule prislonjene uz ulazna vrata Muzeja. Izgubio se trag četiri mala portreta: Milice Stojadinović Srpkinje, Branka Radičevića, Laze Kostića rad Uroša Predića i Pančić Đorđa Krstića.
       Retko prođe dan a da u "priručnom salonu" uz portirnicu na službenom ulazu u Narodni muzej, nema ponekog ljubitelja umetnosti koji traže baš Nikolu Kusovca, da im identifikuje, proceni delo koje bi da kupe ili prodaju. Razume se, tu se nađe i kradena "roba".
       - Ljudi koji nude takvu "robu" po pravilu nisu sa zakonom u dobrim odnosima. A ako bih ja prijavljivao i izigravao policajca, više nikad niko ne bi ušao u Muzej da traži ekspertizu, niti bi mi išta znali. Pitaju me zašto primate ljude ako vam je roba sumnjiva? Moje je da na diskretan način upozorim. To i radim. Za vreme rata dva mlađana Crnogorca su u Muzej donela na procenu dva platna Vlaha Bukovca. Mada se radilo o neobrađenom materijalu prepoznao sam ih kao dela koja su pripadala kolekciji koja se nalazila nadomak Dubrovnika i to sam im rekao i savetovao ih da slike vrate makar župniku u Kotoru, nekom ko predstavlja hrvatski narod i da uzmu potvrdu da su to uradili.
      
       Misterija Rembrant
       U Muzeju je, po Kusovčevim rečima, bilo dosta sitnih krađa. Ukradeni su iz vitrina neki novci, zlatnici, ikone. Ikone je veoma teško, bezmalo nemoguće pronaći, osim ako se ne radi o izuzetno retkom primerku i ako delo nema izuzetno dobru dokumentaciju, do detalja razrađenu. Jer, tipovi se ponavljaju i prava je muka to identifikovati.
       - Ukraden je jedan Tenirs, kad je zbirku vodila gospođa Irina Subotić. Ali, rekao bih da je to bila samo izuzetno dobra kopija Tenirsa, da se zapravo radilo o kvazi-Tenirsu. Mada, znate, nijedan valjani slikar u 19. veku nije mogao da završi Akademiju, a da nije bio u stanju da napravi, to mu je bio i zadatak tokom školovanja, kopiju starog majstora. Te kopije se danas izlažu kao originali u Bukureštu, Budimpešti, Pragu... objašnjava Kusovac.
       Međutim već je legendarna priča da je nestalo jedno Rembrantovo delo iz Belog dvora.
       - Tu priču je teško pratiti, tvrdi naš sagovornik. Postoji jedan mali portret koji smo mi izlagali i taj nije ukraden. Kašanin je u Umetničkom pregledu (a to je bila atribucija kneza Pavla), objavio kao Rembrantovo delo neku rimsku, imperatorsku scenu. Ali, i po reprodukciji se videlo da to nije Rembrantovo delo. Ono je nestalo u vreme Drugog svetskog rata, ne posle. Bila je i priča da su ruski vojnici od njega napravili kecelju. Ali ni to se ne može proveriti. Međutim, priča nije bez osnova. Zašto? Pa, u Narodnom muzeju imamo veliko platno premazano esembe bojom koje je služilo kao oglasna tabla, služilo je za zidne novine. Na platnu su uglići u koje su se uglavljivale fotografije ili tekstovi.
       Kad smo očistili jedan deo pojavila se glava svetog Đorđa koju je radio Uroš Predić. Boja esembe se toliko vezala za original da nije moguće skinuti premaz.
       U gradu se pominje da nedostaju i slike iz Muzeja "25. maj"!?
       - Jedan značajan deo slika iz Muzeja "25. maj" se čuva kod nas u depou. Tu su donete pred samo bombardovanje i u toku NATO bombardovanja Beograda. Sve je uredno zavedeno i postoje reversi. Neko je skoro pominjao da je nestala Devojka s lautom Đure Jakšića, a ona je zapravo u našem depou. Tu su i slike Bukovca, Paje Jovanovića...
      
       Zaori dublje
       U razgovoru Kusovac pominje da mu je neko "skoro rekao da se opet pojavila jedna slika iz Savezne skupštine, ali se traži visoka cena, pa potencijalni kupac neće da je otkupi". "Mislim", kaže on, "da je reč o jednoj značajnoj slici Miodraga Protića koju mi imamo u evidenciji, ali 'srećni nalazač' traži pet hiljada. Kupac zna da je to legalna cena za Protićevo platno. Za ovo kradeno dao bi nekoliko stotina s tim da ga vrati u Skupštinu."
       - Nedavno nam je izvesni gospodin doneo lep predeo Petrova koji je platio oko 1 000 maraka. Čim je čuo odakle je "nabavljen" odmah je ovde ostavio sliku i ona je vraćena. Prodavac je bio čovek sumnjive prošlosti pa kupac nije hteo da ga oda, da ne bi navukao 'bedu na vrat'.
       Osujećeni tranzit tri vredna platna evropskih majstora (Javlenski se procenjuje na nekoliko stotina hiljada maraka) kroz Beograd samo je, zapravo, aktuelizovao izuzetno akutni problem: krađu arheološkog blaga s ovog prostora.
       Dovoljno je da se dublje zaore zemlja i već se pojavljuju neolitski nalazi, pa sve do Rima. Na tlu dnašnje Srbije nalaze se i tri rimska carska grada. Francuzi su za Vinču saznali kad je sticajem sretnih okolnosti, još davno, upravo arheolog bio taj koji je na pariskoj buvljoj pijaci kupio tri figurice iz Vinče.
      
       Uloga Dragana Karleuše
       Prošle godine, u leto, uhapšen je Aca Antonijević zvani Francuz, sa 33 kilograma arheološkog materijala gde je bilo i 25 hiljada rimskih novčića. U isto to vreme još nije bilo okončano suđenje vezano za "Srebrnu aferu" u Vladičinom Hanu, a afera je izbila još 1995. kad su iskopana i odneta 33 793 rimska srebrna novčića (kod optuženih je nađeno 13 942 komada). Pre otprilike sedam, osam godina prašina se digla oko "Avarskog pojasa", izuzetno retkog i vrednog nalaza koji umalo nije iznet iz zemlje. Sretni nalazači su tvrdili pazar pa ih je pogađanje sa nekoliko potencijalnih kupaca i odalo. Danas imaju radionicu za čišćenje tepiha i piju pivo u "Pertinaksu" u Mačvanskoj Mitrovici. U kafani koja je dobila ime po imperatoru, jednom od divljih rimskih careva iz trećeg veka koji je vladao jedva nekoliko meseci. Vlasnik je, naime, krstio kafanu po tri Pertinaksova zlatnika koja je našao sadeći luk.
       Prema neproverenim pričama, upravo je Dragan Karleuša, danas pomoćnik načelnika Odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala, zaslužan što je "izvoz" "Avarskog pojasa" sprečen. On je, prema pisanju Revije 92 (tada inspektor MUP-a) pokušao da rasvetli događanja oko "Seusovog srebra" podnevši "krivične prijave protiv grupe okrivljenih u aferi "Seuso" i bio svedok optužbe na sudu. Krajem aprila 1990. na beogradskom aerodromu lišio je slobode Antuna Tkalca iz Ciriha i Viktora Ristovića. Prvi je bio u pritvoru jedan dan, drugi tri dana.
       Arheološkom materijalu nije lako ući u trag kao slikama poznatih umetnika. A, zatim, kod nas je podosta materijala koji jeste sklonjen, ali nije obrađen niti publikovan pa inspektori koliko god bili predani poslu teško mogu da prate trag i(li) da dokazuju poreklo materijala i njegovo vlasništvo. A, trgovina opet ima svoje metode i, poznato nam je - ne poznaje granice...
      
       SAVO POPOVIĆ
      
      

Novčići za Buša Božidar Đelić, srpski ministar finansija, o učinku četvorodnevne posete srpske delegacije Americi o utiscima susreta s Bušom rekao je:        "Mi smo doneli poklone za njega i Kondolizu Rajs. Kondolizi Rajs smo poklonili jednu srebrnu narukvicu u srednjovekovnom stilu (istina, ne mora biti da je reč o originalu, op.a.) i puno joj se dopala, a Buš je dobio naše srednjovekovne novčiće i tu je primetio da mi ipak imamo novca."

      
      

Naslednici presuđuju Naš poznati umetnik i kolekcionar koji je za ovu priču želeo da ostane anoniman (ima dela Pikasa, Jozefa Bojsa, Žan Mišel Baskijata...) o svom kolekcionarskom iskustvu kaže da se nikad ne upušta ni u kakvu kupovinu ako nije detaljno proverio "pedigre" odnosno sve papire koji prate jedno umetničko delo. Kad su mu iz kolekcije jednog bivšeg dipomate SFRJ bila, u Beogradu, ponuđena dva Pikasova crteža najpre je tražio da vidi svu prateću dokumentaciju: račune, sertifikate...        - Nema svrhe ni gledati umetničko delo ako mu svi papiri nisu u redu i ako uz sve, kad je reč o Pikasu nema još i "amin" njegove ćerke Maje Pikaso koja pri svakoj (pre)prodaji potvrđuje (ili negira) autentičnost dela, tvrdi on.        U Sotbijevom katalogu je već bilo reprodukovano delo Kita Heringa koje sam hteo da prodam. Naravno, imalo je i svu potrebnu dokumentaciju njujorške galerije koja je ovlašćena da prodaje njegove slike, pa ipak u autentičnost je posumnjao i to javno u novinama jedan likovni kritičar i ono je povučeno. Jasno imao sam i račune, pa je galerija koja jamči originalnost tog crteža Kita Heringa, pristala da mi vrati novac.        Nešto slično, ali iz drugačijih pobuda se desilo kad sam ponudio na prodaju jedno Bojsovo delo. Autentičnost nije bila sporna, ali je sve osujetila Bojsova udovica, jer to je sve veliki biznis, i ona nije htela da se suviše dela njenog pokojnog muža te godine nađe na prodaji, da mu to ne bi oborilo cenu.