Njima je ušlo u glavu da je to njihova muzika i da su oni to što je najbitnije u džezu, a to im se već obija o glavu. Ne slušaju šta se dešava po svetu, a informacije danas brzo lete, mnogo brže nego pre

      Rođeni Beograđanin, pijanista Bojan Zulfikarpašić je danas jedan od najzanimljivijih džez muzičara u Evropi. Njegovi albumi, na kojima fascinantno uklapa balkansku muzičku tradiciju u moderna džez stremljenja, po pravilu dobijaju laskave ocene kritičara, obezbeđujući autoru zapaženo mesto na evropskim scenama. Intervju sa Zulfikarpašićem rađen je u sarajevskom kafiću "Bugati", neposredno posle njegovog nastupa na Džez Festu Sarajevo 2001, gde je imao ulogu tzv. "Artist In Residence" - predstavio je dva različita programa i vodio klavirski Masterklas.
      
       Aktivno svirate i u "Azur kvintetu", koji nudi kombinaciju džeza i mediteranske tradicije. Kako doživljavate porodicu Teksije?
       - Ja živim van Pariza, na deset minuta od njih, oni su moji najbolji prijatelji u Francuskoj. Razmenjujemo muzičke informacije, pijemo, spremamo klopu, družimo se... Ukapirao sam da je ta dimenzija "prijateljskog" meni postala neophodna da bi sa nekim i muzički funkcionisao. I u Beogradu, kada sam počinjao, bio sam blizak prijatelj sa svojim kolegama. Boško Petrović me je davno upozoravao: "na bini si sat vremena, a van nje preostalih dvadeset tri sata" - apsolutno ne bih radio ovaj posao ako bih bio prinuđen da toliko vreme provodim sa ljudima koji mi se ne sviđaju!
      
       U Evropi je ogromna konkurencija u domenu klavirskog trija - pripadate generaciji koja odlično radi i brzo napreduje. Da li se plašite jakog okruženja, ili vas ono dodatno motiviše?
       - Da se plašim, ostao bih u Beogradu. Imao sam osamnaest godina, mogao sam da budem "broj dva" (jer je neko, ko je stariji, morao da bude "broj jedan"), a to mi nije odgovaralo. Konkurencija prija svakom mladom muzičaru: osećaš kako te neko non-stop gura iza leđa u fazonu: "hajde, furaj, traži, razmišljaj..." Kolege naravno slušam i imam svoj stav prema njima - nešto mi se sviđa, a nešto ne. Bitno je da sam uspeo da oblikujem svoj zvuk, što više nije lako, a to znači da se manje brinem za svoj identitet. Ali... samo jedan loš koncert ti je dovoljan da uništiš karijeru. Da se kod ljudi pojavi sumnja i da moraš da braniš sve što si godinama gradio. Treba biti oprezan!
      
       Osvojili ste Evropu. Da li planirate proboj na američko tržište?
       - Imam manjak afiniteta prema tom kontinentu. Bio sam tamo više puta, stvarno mogu već da kažem da ga poznajem i da poznajem njihov mentalitet. I nije mi mnogo stalo da idem i da ih ubeđujem kako je ovo što radim super. Shvataš? Njima je ušlo u glavu da je to njihova muzika i da su oni to što je najbitnije u džezu, a to im se već obija o glavu. Ne slušaju šta se dešava po svetu, a informacije danas brzo lete, mnogo brže nego pre. I publika zna da širom sveta ima puno mladih muzičara koji imaju originalne ideje. Da budem iskren, ja ne čujem da je njihova muzika uzbudljivija od naše. Dobro, sviđa mi se svaki novi Kit Džeret, ili Pol Moušn, ali... ima i ovde zanimljivih. Dajem ploču ljudima koje poznajem očekujući da oni urade za mene ono što ja ovde uradim za njih. Evropski muzičari održavaju ovde publiku koja posle dolazi na njihove koncerte i koja im tapše. Ameri žive od Evrope, a mi ne možemo da živimo od Amerike - razmena ustupaka je na kompletnoj nuli! I to mene već počinje da nervira. Za jedan koncert u Normandiji, za koji smo Teksije i ja imali veliki budžet, hteli smo da dovedemo dva američka muzičara. Obrnuo sam bukvalno ceo imenik najvećih i manjih zvezda američkog džeza - sume koje su oni tražili su bile sulude. Mislim, način na koji oni funkcionišu je... prvo pitaju "kol'ko para?" A ja bih, kad bih otišao u Ameriku, trebalo sve da počnem od nule, a mene ne privlači da provodim mesece po klubovima, da bi neko uopšte pristao da me čuje. Ako neko želi da to organizuje kako treba, O.K. Inače me ne zanima.
      
       Drugi put ste na sarajevskom festivalu. Ovde ste velika zvezda, za čije se koncerte traži karta više...
       - Za to je najviše zaslužan Edo Zubčević, sa kojim sam posle prvog nastupa ostao u kontaktu. On mi je ponudio da snimam sa sarajevskim sastavom "Marimanga trio", a onda da ove godine ponovo dođem na Festival. Što se publike tiče, prirodno je da oni odlično reaguju na ovu muziku, jer nam je u venama. Takođe, ja otkrivam jednu novu sarajevsku publiku, koja nekad nije postojala - nije bilo puno džez koncerata u Sarajevu. Zbog festivala, ljudi su već počeli da se navikavaju na džez. Oni slušaju ovu muziku i znaju kako treba da reaguju.
      
       Postoji li neka posebna formula za uspeh u svetu?
       - Istina je da je teško probiti se bilo gde u svetu kad si Jugosloven. Međutim, za kvalitet ne postoje prepreke. Postoji, naravno, neko određeno vreme koje treba da prođe, ali, iz mog ličnog iskustva - a ne smatram da sam neki genije, ili da sam rođen pod srećnom zvezdom - mislim da nisam ništa posebno radio osim što sam pokušavao da više sebe slušam i što više očistim muziku, da nabijem energijom i istinom ono što ću da sviram pred ljudima.
       Za dvanaest godina ste u Beogradu zvanično svirali samo jednom, u organizaciji Francuskog kulturnog centra. Da li je razlog novac, ili vas niko ne zove, ili ste lenji da uspostavljate kontakte sa organizatorima koncerata?
       - Lenjost da uspostavljam kontakte? Meni se čini da ja znam većinu ljudi koji se u Beogradu bave džezom, koji su na sceni. Svi imaju moj broj telefona, moju elektronsku adresu, razmenjujemo ploče, informacije i ostalo. I ne radi se o novcu. Nisam u Sarajevo došao za neke basnoslovne pare... daleko od toga. S druge strane, znam koje face dolaze u Beograd i znam koliko te face koštaju, tako da ne verujem da se radi o manjku novca... ali ja ne mogu da... ja bih jako voleo da dođem, ali ne budzašto, jer nema potrebe da sviram budzašto bilo gde na ovoj planeti, a ne mogu da dovedem ni muzičare iz Francuske bez novca. A bio sam u Budvi!
      
       Da li vas nervira što okruženje u Beogradu nije onakvo kakvo bi trebalo da bude prema vašem uspehu?
       - Ne. Imam druga posla.
      
       VOJISLAV PANTIĆ
      
      

Bojan Zulfikarpašić rođen je u Beogradu, 1968. godine. Klasični klavir učio je od svoje pete godine, u MŠ "Kosta Manojlović", u klasi profesorke Bojane Ristić. Potom je na teoretskom odseku u SMŠ "Stevan Mokranjac".        Godine 1986, Zulfikarpašić odlazi na letnji seminar u SAD (Blue Lake Fine Arts Camp, Mičigen), gde studira sa Klerom Fišerom, nastupa na Detroit džez festivalu i profiliše želju da se profesionalno upusti u džez. Po povratku u Beograd, dobija ponudu da sedne za upražnjenu stolicu u "Big bendu RTB-a, radi u sastavima Vojina Draškocija i Ljiljane Sađil. Ali, odlazi u JNA (Mostar) i po odsluženju vojnog roka odlučuje da otputuje u Pariz i tamo nastavi školovanje. Aplicira za školu CIM, studira u klasi Emanuela Beksa, a onda i predaje, od 1990. do 1995. godine. Na "Concours de la Defence" u Parizu dobija prvu nagradu za solistu (1990), potom za kompoziciju (1992). Godine 1991. osniva Bojan Z Ljuartet, sa saksofonistom Žulijen Loroom - prvu ploču snimaju u Njujorku 1993. godine.        Stalni je član "Azur kvinteta" kontrabasiste Anrija Teksijea (bend godine u Francuskoj, 1993) i najbliži saradnik saksofoniste Mišela Portala.        Posle još jednog albuma sa svojim kvartetom ("Džopla!", 1996. - ploča godine u časopisu "Jazzman") i albuma "Koreni" (1999, inspirisanog pločom "Balkan Impressions" Lale Kovačeva - od zemljaka, ovde su se našli Vojin Draškoci, Vlatko Stefanovski i Predrag Revišin), upravo je objavio solo-piano album "Solobsession" (pet zvezdica u The Guardian), na kome dominiraju njegove kompozicije, uz obrade numera Sonija Rolinsa, Orneta Koulmena i narodne teme "Uči me, majko, karaj me".