NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Patnja i krivica

Pravo je pitanje da li su gospodari jugoslovenskih ratova bili toliki privrženici intelektualnih razgovora i vrednosti da su se tek pod pritiskom nekih intelektualaca odlučivali na teške prestupe koje su potom učinili

      Kada se, najzad, okončao ciklus ratova za jugoslovensko nasleđe, neminovno se morala pokrenuti i rasprava o krivici za desetogodišnji užas koji se dogodio narodima što su, do tada, kako tako, živeli u jednoj državi. Nije moguće ostvarenje takve propasti, nisu moguće takve patnje bez krivice koja ih je pokrenula. Svaka agonija ima svog roditelja.
       Ni krivica, ni kazna ne mogu biti kolektivne. Ako je krivica kolektivna, ona, zapravo, ne postoji, jer se raspodeljuje na neodređeni broj pripadnika jedne zajednice. Svi su krivi, što znači da niko nije kriv. Drugim rečima, jednako je kriv Slobodan Milošević i neki usamljeni intelektualac ili intelektualac koji je s vremena na vreme nastupao na javnoj sceni, jednako su odgovorni neki zločinac sa krvavim rukama i neki građanin koji je trpeo posledice jedne neodgovorne politike. Otuda govor o kolektivnoj krivici, svejedno šta su njegovi govornici uistinu hteli da kažu, predstavlja poziv da se aboliraju oni koji su istinski krivci.
       U raspravi o krivici i krivcima, koja u mnogim slučajevima previđa potpuno očigledne stvari, pojavljuje se, od samog početka jugoslovenske krize, još jedan ton. To je govor koji ne poriče postojanje krivaca; štaviše, često pominje i njihova imena, ali im, odmah potom, dodaje i nekoliko imena, uvek istih, pisaca i intelektualaca. Ako je verovati ovom govoru, krivci ne bi bili toliko ni moćni, ni uverljivi da pored sebe nisu imali intelektualce koji su ih inspirisali na opake namere i surove realizacije.
       Kako to već biva, imena nekoliko intelektualaca na srpskoj strani priče već duže od deceniju služe kao pokriće da se celokupnoj srpskoj intelektualnoj javnosti upućuju ozbiljni prigovori. To je još jedan primer kako se od individualne odgovornosti olako stiže do kolektivne krivice.
       Pravo je pitanje, međutim, da li su gospodari jugoslovenskih ratova bili toliki privrženici intelektualnih razgovora i vrednosti da su se tek pod pritiskom nekih intelektualaca odlučivali na teške prestupe koje su potom učinili.
       Istovremeno, sve vreme devedesetih većina ozbiljne intelektualne javnosti u Srbiji bila je usmerena protiv Miloševića, pa to nije bilo dovoljno da ga odgovori od postupaka zbog kojih je nedvosmisleno kriv.
       Kako to da je Milošević u jednom slučaju slušao intelektualce, dok se u tolikim drugim prilikama oglušivao o njihovo mišljenje? Da li zaista iko ozbiljno veruje da su na Miloševića više uticali pisci od, recimo, uskog kruga bankara, partijskih operativaca i policijskih oficira? Nesporno je da se deo intelektualne scene priklanjao u raznim prilikama gospodarima jugoslovenskih ratova, ali to nikako ne znači da ratova ne bi bilo bez njihovog priklanjanja.
       Neki intelektualci bili su duže ili kraće vreme dekor na dvorovima nastalim na razvalinama bivše Jugoslavije, ali nikada nisu bili deo komandne strukture. Ukoliko iz bilo kojih razloga zamutimo ovu razliku, ponovo preti opasnost da prave krivce rasteretimo na račun onih koji ne snose komandnu odgovornost. Između komandne i moralne odgovornosti postoji ogromna razlika, pri čemu nijednu odgovornost ne treba minimizirati.
       Rasprava o krivici na prostoru nekadašnje Jugoslavije protiče u senci Haškog tribunala. To, naravno, nije jedini sud, jer u svim državama bivše Jugoslavije postoje redovni sudovi, koji se na ovoj temi nisu proslavili. Ali postoje i sud javnosti i sud istorije. Te sudove nikako ne treba zanemarivati, s vremenom će njihov značaj biti sve naglašeniji, ali patnje i zločini čiji smo savremenici zahtevaju konkretne, ovozemaljske sudove. Otuda valja nedvosmisleno razlikovati konkretnu krivicu za učinjene zločine od moralne odgovornosti intelektualaca ili običnih ljudi, sad svejedno, koji su u nekom času iz ma kog razloga bili na strani počinilaca prestupa. S druge strane, razgovor o odgovornosti sasvim bi promašio svoju pravu temu ako bi na javnoj sceni bivših jugoslovenskih republika zamenio institut ideološke podobnosti.
       Da bi krivica imala smisla, da bi bili odgovorni prema patnjama žrtava, krivica mora biti individualizovana, mora joj se pripisati ime i prezime. Kada kažemo da treba prvo preispitati sebe, onda treba imati u vidu jedninu, nikako sopstveni ili neki drugi kolektiv.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu