Da se dvojica-trojica zanjišu na Terazijama, drugi bi dobro razmislili kad se laćaju pera i mastila. Naš narod brzo zaboravlja pa bi mu neke prizore s vremena na vreme trebalo ponavljati

      Piscima je suđeno i ranije i presuđivano bez suda, ali je ovo prvi put da se predlaže osnivanje suda samo za pisce. Prosto je neverovatno da se toga niko nikad nije setio. I da ostane samo na ideji, kako to često biva sa velikim i plemenitim zamislima, činjenica da je takva reč pala, obezbeđuje joj mesto u istoriji ideja i ljudskom pamćenju. I da nema nikakve druge novine i promene, ta bi bila dovoljna. Konačno nešto dostojno novog veka, novog milenija i novog svetskog poretka.
       Za ovo neko mora biti kriv. A ko bi to mogao biti, ako ne pisci? Što veći, tim više. Suditi običnim kriminalcima i ovejanim zločincima pored živih pisaca bilo bi banalno i neoriginalno. Da se dvojica-trojica zanjišu na Terazijama, drugi bi dobro razmislili kad se laćaju pera i mastila. Naš narod brzo zaboravlja pa bi mu neke prizore s vremena na vreme trebalo ponavljati.
       Sam talenat je vrsta nepravde uperene protiv jednakosti ljudi. I već taj greh je dovoljan za suđenje i zato ne bi ni trebalo suditi nekoga ko je bez dela i dara. Ne bi trebalo zaboravljati ni pokojne. Ako im je suđeno za života, nisu ništa neviniji ni posle smrti niti su njihova dela zastarela.
       Sad kad je ideja izneta, lako je biti pametan, ali ako to već nije učinjeno, trebalo bi razmisliti da li sve pisce trpati u isti koš ili ih razvrstati po književnim rodovima. Zasad bi se pod svodom istog suda mogla osnovati dva: za prozne pisce i za pesnike. U takvom sudu, razume se, pisci ne bi bili samo optuženi, nego i tužioci, i sudije i egzekutori. Ko bi od njih bio pozvaniji i pravedniji? Ako ništa drugo da bar čitaju presude, izmiču klupicu ili pritežu konopčić.
       Verovatno će se čuti i pitanje zašto su pisci opet dobili prednost nad ostalim umetnicima. Ali, taj utisak može biti ispravljen u kasnijem radu kad dođu na red slikari i muzičari, glumci, pevači i balerine? Ako ćemo pravo, niko u tom društvu nije nevinašce.
      
       Pošto je reč o ljudima koji su odranije poznati organima gonjenja, s kojima je partija glavoboljila decenijama, trebalo bi sudu dostaviti svu dokumentaciju kako bi se videlo da je reč o nepopravljivim slučajevima.
       Trebalo bi one koji su suđeni ranije (kao, recimo, Đogo) suditi strože, jer se radi o delu u povratu. Onima koji su već bijeni i izgonjeni (kao, recimo, Nogo), valjalo bi obnoviti terapiju, sve dok pravda ne trijumfuje. Za one koji su i pisci i slikari (kao, recimo, Kapor), odrezati kaznu za svaku oblast posebno...
       Protiv suda za pisce mogli bi biti samo oni pisci kojima bi bilo suđeno. A to je sasvim beznačajna manjina. Ali, i među takvima ima izuzetaka. Uzmimo moj slučaj. Okreni-obrni, i nemam izbora. Glupo je da se vadim. Pametnije je da se sam predam našem civilnom Unproforu i sve priznam.
       Ćeraćemo se još je novi Memorandum.
      
       MATIJA BEĆKOVIĆ