U dubrovačkoj operaciji nije van borbe ubijen nijedan čovek, nije van borbenih dejstava niko ranjen, niko zlostavljan, nije bilo zlostavljanja u logorima niti ubijanja

      Karlu del Ponte savršeno ne zanima što je admiral Miodrag Jokić ispred tenka na putu Herceg Novi - Dubrovnik u mikrofone i kamere rekao oktobra 1991. godine: "Dubrovnik je hrvatski grad, i posle ove naše akcije on će biti hrvatski grad."
       Ta njegova izjava nije zanimala ni medije pod kontrolom Franje Tuđmana, ni pod kontrolom Slobodana Miloševića, ni pod kontrolom vladajuće politike Zapada. Ni Zapad, ni Milošević, ni Tuđman nisu smeli tu izjavu da objave. Nikome od njih nije išla u prilog, kvarila je sve njihove planove: i Zapada, i Miloševića i Tuđmana.
       Niko nikada neće saznati koliko je admirala "koštala" ta izjava, kao što niko nikada neće tačno znati kolika je cena njegove odluke da dobrovoljno ode u Hag, na sud za koji ni njegovi osnivači ne misle da ima ikakve veze sa pravom, a naročito ne sa pravdom.
       Neće to znati ni njegova supruga čije su suze bile jedini mogući komentar dvočasovnog razgovora admirala sa novinarom NIN-a, ni njegova ćerka Sanja koja je stoički ponavljala "Ja ću se boriti za tebe", ni Dušan Mihajlović (admiralov prijatelj, šef Nove demokratije čiji je član Jokić, ministar policije Srbije) koji je sa Miodragom putovao u Hag u istom avionu u kojem je u posetu Slobodanu Miloševiću letela njegova žena Mirjana Marković. Petnaest sati pre nego što je JAT-ov avion poleteo, Jokić je NIN-u rekao: "Ne idem u Hag bez Dušana" i "Izvinite što govorim emotivno i nepripremljeno", kao da postoji na ovom svetu čovek koji može da govori bez emocija i pripremljeno kada treba da preda sav svoj život instituciji koja je negacija i prava i pravde.
      
       Odlučili ste da idete dobrovoljno u Hag?
       - Nikada se nisam u životu krio, nemam ni razloga da se krijem jer sam rešavao vojničke zadatke na osnovu naređenja koja sam dobio. Nisam bio član nikakve paravojne formacije. Kao oficir ja sam dužan da u ime svoje države tamo gde sam poslan, rešavam zadatke. Tako je bilo u ovoj dubrovačkoj operaciji. Nakon što je poginuo admiral Krsta Đurović, 7. oktobra, ja sam se i našao tamo u vojsci kod Dubrovnika i posle sahrane admirala Đurovića 8. oktobra ja sam se i primio te dužnosti.
      
       Koji čin tada imate i koja je bila vaša dužnost?
       - Imao sam čin viceadmirala i postavljen sam na mesto komandanta Devetog vojnopomorskog sektora Boke, koji je bio u okviru Druge operativne grupe kojom je komandovao u početku Jevrem Cokić, general-potpukovnik, a potom general Mile Ružinovski, da bi 12. septembra na tu dužnost komandanta došao general-potpukovnik Pavle Strugar. Sama operacija je započela 1. oktobra uz istovremeno blokiranje Dubrovnika sa mora.
      
       Šta je bio vaš zadatak u toj operaciji?
       - Zadatak je bio da se na prostoru koji je dosezao do Neretve, blokira rejon samoga grada Dubrovnika da bi se pritiskom na Hrvatsku iznudila deblokada garnizona duž Jadrana, od Rijeke do Ploča: Karlovac, Bjelovar, Zagreb, Osijek, Vukovar... Ti garnizoni JNA bili su pod blokadom i pored stalnih pregovora i sa međunarodnom zajednicom i između Hrvatske, JNA i organa SFRJ, stanje se nije popravilo.
      
       Ko je doneo odluku da se započne dubrovačka akcija?
       - Štab Vrhovne komande.
      
       Šta ste radili u to vreme?
       - Bio sam na raspolaganju: tačnije, boravio na očevini u selu Donja Toplica u blizini Mionice. Mene su smenili sa mesta ministra odbrane u Vladi Srbije, jer sam bio protiv bojkota slovenačke robe. Pre toga nisam se slagao sa prinudnim učlanjavanjem u "vojnu partiju" Savez komunista pokret za Jugoslaviju za koju su se zalagali vojni vrh i Mira Marković. Kada je 1. oktobra krenula dubrovačka akcija, čudio sam se kako je ona moguća u delu Hrvatske gde nema izmešanog stanovništva Srba i Hrvata, nema etničkih sukoba. General Blagoje Adžić, načelnik Generalštaba JNA, 5. oktobra me je postavio na dužnost komandanta Devetog sektora, pošto sam, ranije, sedam godina komandovao tim sektorom.
      
       Vaš prvi utisak po dolasku na novi zadatak?
       - Bilo je očigledno da su pripadnici hrvatskog paravojnog Zbora narodne garde (ZNG) počele sa dejstvima - kod Prevlake i u naseljima u Konavlima prema vojnim konvojima koji su iz Boke odlazili prema Trebinju gde se nalazila naša 472. brigada. U tim akcijama nekoliko naših vojnika je ranjeno. Kasnije sam utvrdio da su naše snage krenule preventivno na "zenge", da bi sprečile njihove napade na naše snage. Tada sam javno tvrdio da ćemo se, koliko god idemo napred, vratiti odakle smo pošli. Nama su tada bezbednjaci prikazali tajno snimljeni film sa zakletvom omladine Konavla pri pristupanju paravojnim formacijama. To je bilo kao zakletva ustaša u Drugom svetskom ratu.
      
       Gde se 8. oktobra, kada vi stupate na dužnost, nalaze jedinice JNA?
       - Naše jedinice su sedmoga oktobra zauzele Konavle, aerodrom Ćilipi i imale su prednje položaje ispred Cavtata.
      
       Vaša prva akcija?
       - Razgovori sa predstavnicima dubrovačkog ratnog veća na našem velikom patrolnom brodu pored Molunata. Na tim razgovorima su bili i posmatrači Evropske zajednice. Naši zahtevi, koji su bili formulisani verovatno u Drugoj operativnoj grupi, bili su da iz Dubrovnika izađu paravojne formacije, da ostanu samo policijske snage a da se oružje koje je uneseno u grad preda posmatračima Evropske zajednice. Pregovori su prekinuti ali je istovremeno nastupilo primirje.
      
       Imali ste sigurno zarobljenike, gde ste ih držali?
       - Pre nego što sam došao, bio je formiran sabirni centar u Morinju u Boki. Tu se pravila trijaža zarobljenika.
      
       Ko je radio ta ispitivanja, trijažu?
       - Pripadnici Službe bezbednosti, vojne policije, komande sektora, ali ja ne znam tačno kojim naređenjem i ko je formirao taj sabirni centar. Kada sam obavešten, negde krajem oktobra, da će doći jedna grupa iz Ženeve iz Međunarodnog crvenog krsta da obiđe taj sabirni centar, otišao sam da ga prvi put obiđem jer nisam ni znao da postoji. Sabirni centar bio je pod upravom vojne bezbednosti i ja nisam imao ingerencije nad njim. Krajem novembra izvršena je razmena 212 pritvorenika iz Morinja za 22 naša zarobljena, koji su bili u luci Zelenika sa jednim brodom. Sećam se jednog zarobljenika, Damira Kosa iz Virovitice. Bio je na brodu "Slavija" kojim je Stjepan Mesić, tada predsednik Predsedništva Jugoslavije, uplovio u Dubrovnik 30. oktobra. Mesić je na brodu pozvao dobrovoljce za odbranu Dubrovnika. Kada sam ga ispitao u bolnici, Kos me je pitao "Hoćete li me sad zaklati?" Rekao sam mu da će biti izlečen i razmenjen. Crnogorac Lolo, koji ga je zarobio, posle ga je ispratio na brod. Zagrlili su se na rastanku.
      
       Pod vašom komandom su vojne jedinice ili su tu bili i teritorijalci i paravojne formacije?
       - Nismo imali paravojnih formacija. Tu su bile jedinice Jugoslovenske narodne armije koje su bile ojačane i rezervnim sastavom i imali smo jedinice Teritorijalne odbrane. To su bile čete koje je mobilisao Štab Teritorijalne odbrane Crne Gore.
       Pri kraju moga komandovanja na poligon Grab došla je grupa dobrovoljaca, Šešeljevih radikala. I tu su se oni nešto obučavali. Grab nije bio u mojoj zoni, a javno sam govorio da neću komandovati trupama ako dođu u našu zonu operacije. Posle mog razrešenja, nekoliko ljudi iz te jedinice preko Debelog brijega došlo je u Herceg Novi. Sukobili su se sa policijom. Postavljena je zaseda i oni su ubijeni i spaljeni.
       Kapetan bojnog broda Ljubiša Beara je zbog toga odgovarao na sudu.
      
       Vi osvajate Cavtat?
       - Cavtat je ostavljen malo pozadi, a naše jedinice su izbile pred Mline i Srebreno. Odlučio sam da zauzmem Cavtat ali bez artiljerije i to sam i saopštio generalu Branku Stankoviću koji je inače komandovao svim snagama u Konavlima. Blokirao sam Cavtat sa mora, sa kopna i poslao sam jednu izviđačku jedinicu od trideset ljudi i jedan vod vojne policije. Ušli su u Cavtat, sve je bilo mirno, samo je neko opalio iz lovačke puške, neki seljak, i ranio jednu ženu. Ušli smo u Cavtat bez rušenja i bez ikakvih gubitaka. Kasnije sam tako zauzeo Mali Zaton, Veliki Zaton, ušao sam u Makošicu sa Bernarom Kušnerom koji je došao sa francuskim bolničkim brodom "Rems" sa humanitarnom pomoći. Kupare sam zauzeo desantom u kome je samo nekoliko mojih vojnika ranjeno i možda je nekoliko pripadnika protivničkih paravojnih formacija ubijeno. Jedine prave borbe koje su vođene pod mojom komandom bile su oko Dubrovnika, zauzimanje Župe Dubrovačke, ali isto tako, bez velikih gubitaka i sa jedne i sa druge strane. Prave borbe su se vodile oko Dupca, Žarkovice i Bosanke da bi se zaposele nadvisujuće kote iznad Dubrovnika i nešto malo žešće borbe oko Dubrovačke Rijeke, koja je već bila praktično zauzeta od strane 472. brigade koja je bila između Dubrovnika i Trebinja, ali nije bila pod mojom komandom.
      
       Da li su vaše jedinice učestvovale u borbama za kote sa kojih se Dubrovnik vidi kao na dlanu?
       - Moj bataljon kojim je komandovao Kovačević zvani Rambo. On je zaposeo te kote.
       Da li su to bile pešadijske borbe, da li je korišćena artiljerija?
       - To su bile pešadijske borbe podržane artiljerijom, s tim što artiljerija nije imala rentabilnih ciljeva i ja sam još u Konavlima, videći rušenja, tražio da se artiljerija izvuče jer nepotrebno dejstvuje. Ja sam od artiljerije imao samo bateriju od 130 mm i bateriju od 85 mm. One su se nalazile dosta daleko od grada u rejonu Gruda i u rejonu aerodroma Ćilipi. Znači, negde oko 15 do 25 kilometara daleko od grada.
      
       Šta su oni gađali?
       - Oni su gađali utvrđene tačke kojih je bilo u rejonu Žarkovice, u rejonu Srđa, zatim Bosanke. Sećam se da je bilo dejstava kod desanta na Kupare. Bojali smo se minskog polja pa smo hteli da upotrebimo i deo artiljerije pre iskrcavanja jedinica.
      
       Tvrdite da niste gađali Dubrovnik, Hrvati tvrde drugačije, kao i Karla del Ponte?
       - Moram da demantujem da je Dubrovnik gađan artiljerijom i rušen i da smo mi to namerno radili nanoseći gubitke civilnom stanovništvu i rušenjem objekata u Starom gradu. Iznad Dubrovnika bila je skoro mesec i po dana 472. trebinjska brigada, ona nije bila pod mojom komandom, sem jedan njen bataljon. Komandant brigade pukovnik Marinović pre početka dejstava pobegao je u Dubrovnik i organizovao odbranu grada. On je naneo velike gubitke svojoj bivšoj brigadi. Od jedne granate je poginulo osam vojnika trebinjske brigade na doručku u selu Ivanjica. A kasnije je u dejstvima opet poginulo četiri-pet ljudi.
       U brigadi je bilo osvetničko raspoloženje prema svom bivšem komandantu. Tako je načelnik štaba te trebinjske brigade major Komar nekoliko puta samovoljno dejstvovao po naseljima u Rijeci Dubrovačkoj po Mokošici, Čajkoviću pa onda Sustjepanu i nekim rejonima Dubrovnika gde su oni imali svoje vatrene tačke. Ja sam ga jedanput upozorio da to ne sme raditi.
      
       Jeste li vi bili njemu nadređeni?
       - Ne. On je bio direktno potčinjen Drugoj komandnoj grupi. Jednom sam ga kod Kupara skoro uhvatio za gušu zbog toga što je tukao Dubrovnik.
       Izvestio sam načelnika Štaba Druge operativne grupe generala Damnjanovića i rekao mu da obavesti komandanta Strugara da Komara makne sa te dužnosti. Moj načelnik štaba, tada kapetan Zec, uhvatio je Komara kako motorolom diriguje vatrom "zisova" protiv oklopnih topova po Srđu, a svaki promašaj - granata ide u grad, pošto je Srđ tik iznad samoga grada.
       Inače, jedinice u bliskoj blokadi Dubrovnika bile su često napadane minama i granatama iz grada, čak i u vreme primirja. Ako se tada dogodi ubistvo, onda na tom odseku fronta nastane nekontrolisana vatra. Takvih slučajeva je bilo više.
       Ni viša komanda, ni ja nikada nismo dali odobrenje da se dejstvuje po gradu. Inače imali smo toliko artiljerije da smo mogli da sravnimo grad.
      
       U optužnici vas terete da ste krivi za ubistvo 43 ljudi u Dubrovniku?
       - Oni su nastradali u tri incidentne situacije. Jedna je kad je ta trebinjska brigada tukla Rijeku Dubrovačku, pa je jedna granata pala u sklonište. Drugi slučaj je u borbama za Bosanku i Srđ. Došlo je do dosta jakog otpora i do gubitaka sa naše strane, naravno i sa njihove i onda su niži komandanti bataljona upotrebili minobacače koji su dejstvovali po vatrenim tačkama na ivicama grada tamo gde su se oglašavali njihovi minobacači i topovi. I najteži slučaj dejstava kod Dubrovnika bio je 6. decembra. Ja sam 5. decembra učestvovao u pregovorima sa Dubrovčanima, i mi smo se u Cavtatu saglasili da se obustave borbe, da oni prihvate predaju naoružanja, izlazak dobrovoljaca iz grada. U pregovorima su učestvovala trojica hrvatskih ministara, sećam se ministra pomorstva Davorina Rudolfa, koji mi je rekao da Hrvatska ne može dozvoliti dva velika poraza - pad Dubrovnika posle pada Vukovara koji je bio zauzet 18. novembra. I 6. decembra je primirje trebalo da stupi na snagu u 12 sati.
      
       Ali to se nije dogodilo?
       - Ujutru u pet i nešto sati, u Kumboru u Boki Kotorskoj u našoj komandi su me probudili i rekli da je otpočeo napad na Dubrovnik. Ja sam onako bunovan odmah zvao Zeca i naredio mu da obustavi ta dejstva, odnosno da povuče te snage. Vatru je otvorio bataljon kapetana Kovačevića. On je pokušao da se na Srđu približi Dubrovniku. Onda su na njega pucali iz grada, imao je dvoje mrtvih i tražio je podršku artiljerije da bi se povukao. Naredio sam da naša artiljerija za podršku ne sme biti upotrebljena, jer je toliko bilo blizu jedinice da bi sve te granate padale na grad. On je onda tražio podršku od bataljona koji je bio na Mokošici uz Rijeku Dubrovačku i dobio je podršku minobacačima. Te borbe su trajale sve negde do 14 časova. Ja sam u međuvremenu pozvan iz Beograda u Generalštab i oko 14 časova sam objasnio generalima Kadijeviću i Adžiću, kao i Strugaru, kako je došlo do borbi, da nemam apsolutno nikakvog udela u tome, da sam naredio da se zaustavi napad, da ne upotrebim artiljeriju: konačno, ponudio sam svoju ostavku.
       Po povratku na ratište odmah sam poslao nekoliko iskusnih starešina da srede situaciju. Komandant Kovačević mi je tvrdio da je tukao samo vatrene tačke koje su se oglašavale sa Lapada, Babinog kuka, tvrđave Nuncijata, rta Petka, hotela "Belvedere" i "Libertas", ostrva Lokrum, Sustjepana. Kovačevićev zadatak je bio da zauzme Srđ koji je tunelom bio povezan sa gradom. Tu je bila najveća koncentracija ljudstva i njihove tehnike. On je zauzeo Srđ, ali se nije mogao zadržati i morao se izvući zbog jake vatre i gubitaka koje je pretrpeo. Oko 17 časova uspeo je da se izvuče.
      
       Da li je sporazum sa Dubrovčanima predviđao da JNA zauzme Srđ?
       - Ne. Kovačević je krenuo samovoljno. To je i rekao sutradan na konferenciji za novinare.
      
       Da li je zadatak JNA bilo zauzimanje Dubrovnika? Govorilo se i pisalo da je plan bio zauzimanje i Dubrovnika i prostora do Neretve koji bi trebalo da ostanu u Jugoslaviji?
       - Mi smo mogli lako da zauzmemo grad, ali nam to nikad nije bio cilj. On nema nikakav značaj. Značaj je imala samo njegova blokada sa kopna - od Slanog, Rijeke Dubrovačke, ovih tvrđava. To je bliska blokada. A daljna blokada bila je negde iza rejona Kupara. Cilj blokade je bilo sprečavanje naoružavanja grada i skidanje blokada u zamenu za skidanje blokada sa kasarni JNA po Hrvatskoj. Iako to nigde nije bilo eksplicitno rečeno, mislim da je to najviše komandovanje imalo u vidu.
       Nikada nisam video i ni sada nisam mogao da nađem početnu komandu u dubrovačkoj operaciji, ali mislim da je jedini cilj bio zauzeti Srđ. To mi je kazao moj načelnik štaba Milan Zec, ali je rekao i da se od toga odustalo.
      
       Kako se završava dubrovačka operacija?
       - Traje sve do septembra 1992. godine. Naše jedinice su držale blokadu (inače iz Dubrovnika je evakuisano oko 12000 civila, doveli smo vodu i struju u Dubrovnik i Cavtat, uspostavili brodsku vezu između njih), potpisivana su i kršena primirja. Ja sam razrešen dužnosti u aprilu 1992, nisam na tome vojištu ni unapređen, ni pohvaljen, ni odlikovan. Svi ostali su bili dobili činove.
      
       * * *
      
       Kada su po novinama 1995. počele optužbe za pljačku na dubrovačkom ratištu, admiral Miodrag Jokić je zatražio u Vojsci Jugoslavije da pogleda dokumenta koja je potpisivao. Rečeno mu je da ne može, to je tajna, iako je tražio samo one papire koje je sam potpisao. Pre toga se već preselio iz Herceg Novog u Beograd: njegova porodica više nije mogla da trpi optužbe kako za pljačku na dubrovačkom ratištu, tako i za povlačenje vojske. O pljački je najbolje svedočanstvo Jokićev skromno opremljeni stan, a o povlačenju podatak da je vojska još bila kod Dubrovnika kada je on smenjen, pa penzionisan aprila, odnosno maja 1992. godine. Onda se za dokumenta ponovo zainteresovao kada je u februaru od prijatelja iz Hrvatske čuo da se može naći na haškoj optužnici. U leto mu je to potvrdio Dušan Mihajlović. Beogradska kancelarija Haškog tribunala je ćutala. Optužnicu je sa Interneta skinula Jokićeva ćerka Sanja.
       Admiral je ponovo krenuo u vojne arhive. Ovoga puta su mu dozvolili da pročita dokumenta, ali nije smeo da uzme nijedan papirić, da napravi jednu jedinu fotokopiju. Skoro mesec dana je proveo čitajući dokumente, tražeći dokaz za svoju tvrdnju da u dubrovačkoj operaciji nije van borbe ubijen nijedan čovek, nije van borbenih dejstava niko ranjen, niko zlostavljan, nije bilo zlostavljanja u logorima niti ubijanja. Vojska mu je rekla da ne treba sam da ide u Hag, da treba da se čeka stav države, da se čeka zakon, da se čeka uredba.
       Admiral ne želi da u nekoj rupi čeka da se političari dogovore oko zakona čije im nedonošenje omogućava da se večno nadmeću u patriotizmu, državotvornosti i sličnim idejama koje uopšte ne mare o životu čoveka.
       Admiral je video da ova država, i Srbija i Jugoslavija ne stoje iza njega, sam je morao da traži advokata, da pokuša da prikupi relevantna dokumenta. Jedino se uzda u Dušana Mihajlovića, drugara iz Valjeva, da će garancije Vlade Srbije koje je poneo u Hag biti dovoljne da mu se omogući odbrana sa slobode, da ne čami u pritvoru u Ševeningenu kao Momčilo Krajišnik koji skoro dve godine čeka da mu počne proces.
       A sa ravnodušnošću ovdašnje javnosti admiral Miodrag Jokić se pomirio. Kroz smeh kaže: "Pa na pijaci u Mionici moji zemljaci kažu 'Admirale kada ćeš u Hag'."
       To je Srbija.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ