Kome bi se u ovakvim krajnje nepovoljnim uslovima mogao prodati JAT, koji uprkos milionskim gubicima (u javnosti se operiše cifrom od 350 miliona dolara) nije proglasio bankrotstvo? Nema nikakvih nagoveštaja da iko u ovoj državi na to pitanje ne samo zna, nego i traži odgovor

      Video sam gust dim iza levog krila aviona, a onda se krilo odvojilo. Avion je još nekoliko trenutaka leteo pravo, a onda se sunovratio", svedočio je šef njujorških vatrogasaca koji je u trenutku rušenja aviona "Ameriken erlajnsa" na njujorško naselje Kvins, šetao psa. Ovo mu je, kaže, bio prvi slobodan dan od rušenja Svetskog trgovinskog centra.
       Posle prvobitnog šoka, utvrđeno je da je uzrok pada aviona sa 260 putnika i članova posade, nekoliko minuta po uzletanju, najverovatnije mehanički kvar motora aviona. Naravno, kad se ima u vidu situacija, ne isključuje se ni mogućnost novog terorističkog napada.
       Šta god da je uzrok udesa, avio-saobraćaj, koji se još od rušenja Pentagna i Svetskog trgovinskog centra nalazi u stanju teške hibernacije, svakako će pretrpeti novi šok. Putnici su shvatili da je putovanje avionima postalo opasno po život pa ga, ako je ikako moguće, izbegavaju. Za to vreme, avio-prevoznici dolaze na ivicu bankrotstva. Troškovi se gomilaju, a prihoda nema.
       Takvu sudbinu iskusile su, odmah posle američke nesreće i dve evropske avio-kompanije - prvo je bankrotirao švajcarski "Sviser", a potom, pre nekoliko dana i belgijska "Sabena". "Sviser" je prethodno kupio kontrolni paket akcija bugarske nacionalne avio-kompanije, da bi ova posle toga praktično nestala. Kakve sve to veze ima sa nama? Ima, gotovo direktne: kome ćemo sada, usred svetske krize avio-saobraćaja, uspeti da prodamo našeg jedinog avio-prevoznika JAT, koji preživljava dugogodišnju agoniju i obazrivo očekuje spas u vidu stranog solidnog kupca?
       U proteklih deset godina, najviše vremena JAT-ova flota provela je na zemlji. Sa četiri miliona prevezenih putnika u 1990. spao je na jedva četvrtinu, deset godina kasnije. Doduše, i zemlja se u međuvremenu znatno smanjila, čak je i Crna Gora oformila sopstveni "Montenegro erlajns", a imidž celog regiona postao je katastrofalno nizak.
       Drugi neprijatan detalj jeste činjenica da je srušeni američki avion-bas "Erbas", ista marka koju je za JAT naručio pokojni Žika Petrović dok je bio direktor firme. Prvi od osam naručenih aviona treba da stigne iduće godine. Sada je problem ko će to da plati - ni čitava država, a pogotovu ne JAT, nemaju 560 miliona dolara, koliko ti avioni koštaju. Drugo, oko celog posla (doduše, tek naknadno) izbila je afera kad se deo pilota pobunio zašto se kupuju "Erbasovi", a ne i dalje "Boingovi" avioni, na koje su piloti navikli. "Erbasovi" avioni su, kažu, visokokompjuterizovani i teži za obuku. Sada bi, posle ove nesreće "Erbasovog" aviona koja nije prva, zastupnici ove škole mišljenja mogli dobiti nove argumente.
       Kome bi se u ovakvim krajnje nepovoljnim uslovima mogao prodati JAT, koji uprkos milionskim gubicima (u javnosti se operiše cifrom od 350 miliona dolara) nije proglasio bankrotstvo? Nema nikakvih nagoveštaja da iko u ovoj državi na to pitanje ne samo zna, nego i traži odgovor. Svakako da se nacionalna avio kompanija ne prodaje preko noći, pogotovu u stanju u kakvom je naša. Uostalom, i nemačka "Lufthanza" privatizovala se pune tri godine. Sindikat preduzeća, kome vođenje poslovne politike svakako nije u opisu delatnosti, tvrdi da je gubitak firme samo za prošlu godinu iznosio između 15 i 20 miliona dolara. Te, a i ostale dugove, pa i one zaostale još od nabavke postojeće flote, neko treba da plati. To preduzeće ne može samo pokriti, pa makar novi generalni direktor sam sebi smanjio platu - sa čitavih sedam hiljada maraka, koliko je mesečno inkasirao njegov prethodnik, on je zadovoljan polovinom.
       Tako se ispostavilo da nam, pored svega što smo sami učinili da cela privreda, pa i pomenuta avio-kompanija, stignu na ove niske grane, ni međunarodne okolnosti nimalo ne idu naruku. Ne samo ovim povodom, nego uopšte. Na primer: taman kad smo očekivali velike inostrane investicije (pošto smo prethodno izvoleli odlučiti da se napokon vratimo među normalan svet) nastupila je svetska recesija, potom američka nesreća i bombardovanje Avganistana, tako da smo izašli iz mode brže nego što smo se nadali. Čak nam i start trgovine obveznicama stare devizne štednje, na primer, kasni zato što je sedište nekih zainteresovanih trgovaca bilo baš u Svetskom trgovinskom centru, pa ih je bilo neumesno cimati za rukave oko naših obveznica, dok još nisu znali koliko ih je uopšte preživelo.
       Tako se ispostavilo da prvo deset godina nismo imali dovoljno pameti da od sveta izvučemo za sebe i neku korist, a ne redovno deblji kraj, a sada, kad smo se u dobroj meri opametili, jednostavno nemamo sreće.
       Da ne završimo sasvim pesimistički - valjda se nikakav međunarodni maler neće dogoditi bar dok se ne završe pregovori naše delegacije sa Pariskim klubom država poverilaca. Ako nam se posreći, a krajnje je vreme, možda ćemo uspeti da dobijemo takozvane Napuljske uslove, koji podrazumevaju otpis dve trećine duga i otplatu ostatka pod povoljnim uslovima, ili bar nešto blizu toga. Čak i u takvom slučaju, ostajemo visokozadužena zemlja, ali bar sa šansama da dugove vrati. Za to nam, opet, treba privreda jača nego ova kojom trenutno raspolažemo. Da bi ona dovoljno ojačala, neophodno je da se najzad privatizuje. A da bi se privatizovala, nije dovoljna samo naša dobra volja da društvena i državna preduzeća, pogotovu ona bankrotirana, prodamo. Morao bi se naći i kupac voljan da ih plati. A sada, po svemu sudeći, nije baš najbolji čas. Tu najzad nema naše krivice, ali u tome i jeste naš maler.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ