NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Štap i šargarepa<br>Dragoslav Rančić
Spor zbog psećeg mesa

FIFA upozorava Seul da će služenje psećeg mesa u korejskim restoranima u toku Svetskog prvenstva u fudbalu iduće godine biti "štetno po međunarodni ugled" Južne Koreje. Seul ne shvata zašto FIFA zaviruje u tuđ jelovnik, ali za svaki slučaj odgovara da "nema razloga za zabrinutost"

      Fifa i Južnokorejska fudbalska asocijacija našle su se u neobičnom sporu: kako sprečiti restorane u Seulu da u toku Svetskog prvenstva u fudbalu, koje se juna iduće godine održava u Japanu i Južnoj Koreji, služe pseće meso. Predsednik Fifa Sep Bleter obavestio je domaćine da je zatrpan hiljadama poruka društava za zaštitu životinja u kojima se traži "preduzimanje hitnih i odlučnih mera" radi zabrane svirepog ubijanja pasa i iznošenja psećeg mesa, tradicionalnog korejskog specijaliteta, na trpezu. Dodao je da je to "štetno po međunarodni ugled zemlje". Seul ne shvata zašto Fifa zaviruje u tuđ jelovnik, ali je za svaki slučaj odgovorio da "nema razloga za zabrinutost".
       Sličan spor vođen je 1988, uoči održavanja Olimpijade u Južnoj Koreji. Restoranima je bilo zabranjeno da služe pseće meso, ali je očigledno da se na to u međuvremenu zaboravilo i da običaj nije iskorenjen. Na posebnoj ceni je ljuta supa od psećeg mesa za koju se veruje da jača organizam i - muževnost. Stariji ljudi tvrde da je ta supa, osobito u leto, ravna ženšenu, poznatom korejskom afrodizijaku.
       Ljubitelji psećeg mesa javno su podeljeni. Jedni su protiv surovog načina na koji se psi pripremaju za klanje (obešeni naglavce, tuku se prutom da bi meso bilo sočnije), ali ne i protiv samog specijaliteta. Ništa se ne menja preko noći, a ponajmanje ono što ima dugu tradiciju, objašnjavaju oni. Drugi brane tradiciju. Tvrde da je pseće meso naprosto "specijalitet korejske kulinarske kulture". Najmanje je onih koji kažu da pseće meso ne treba jesti. Jedan poslanik je, u polemici sa Brižit Bardo, koja je poznata i kao žestoki borac za zaštitu životinja, primetio da Francuzi jedu konje i puževe. Toga se Korejci groze, ali im ne pada na pamet da Francuzima daju savete šta da jedu.
       Različita su i tumačenja o nastanku tradicije. Jedni se oslanjaju na arheološke nalaze, stare hiljadama godina, tvrdeći da je čovek jeo pseće meso odvajkada, ne samo u Koreji, nego i u nekim drugim azijskim zemljama - Kini, Tajlandu, Filipinima, Vijetnamu. Drugi - koji se slažu da je pas najbolji čovekov prijatelj - tvrde da je običaj nastao u neko daleko vreme gladi, kad se drugo meso, sem psećeg, nije moglo ni naći.
       Ova dva tumačenja ne protivreče neophodno jedno drugom. Tamo gde se jede pseće meso, a to jesu zemlje u kojima je u prošlosti harala glad, pas je možda manje kućni ljubimac nego u bogatijim društvima iz jednog prostog razloga - i sam jede meso. U Kini je bilo dosta gladi početkom šezdesetih godina i stariji strani dopisnici su pričali da su bili očevici masovnog tamanjenja pasa lutalica. Psi su bili sabijani u torove opasane žicom i polivani mlazevima vode. Potom je kroz žicu puštana struja i psi su ubijani na mokroj ledini. Uništavani su da ne bi jeli meso, kao što su uništavani vrapci da ne bi jeli žito.
       Danas, kako objašnjavaju predstavnici Društva za zaštitu životinja u Seulu, "oni koji jedu pseće meso ne jedu svoje kućne ljubimce, jer su oni bezmalo članovi njihovih porodica". Za trpezu se kolje posebna pasmina i takvi psi se i danas prodaju, obično u kavezima od bambusa, na seoskim pijacama. U restoranu neupućeni gost ne mora uvek ni da zna šta jede, jer jela imaju poetična imena koja ne asociraju na pseće meso. Pisac ovih redova je u Pekingu, na svečanom banketu u dvorani kineskog parlamenta u čast Kim Il-Sunga, sa zakašnjenjem otkrio da je vrlo ukusni perkelt od rumenih komada mesa, nazvan "čarobni avgust", bio - ona stvar! Nije bilo spasa i - nekako se preživelo. Ali otkud avgust? Otkriće je došlo takođe sa zakašnjenjem: na korejski praznik Malbok, kojim se svakog 17. avgusta obeležava "dan pasa", prave se tradicionalne bogate gozbe od psećeg mesa.
       Tajvan izgleda najstroži u primeni zakona koji zabranjuje pseće i mačje meso u restoranima. Za prekršaj zakona kazna je vrlo visoka: vlasnik restorana plaća 300 dolara. U Koreji takođe, još od 1988, postoji zabrana, ali, pošto je ona donesena pod međunarodnim pritiskom, očigledno da se strogo ne primenjuje i da se zapravo ignoriše. Zato Fifa i upućuje novo upozorenje.
       Nemoćni nadziratelji su procenili da se u Južnoj Koreji u oko 6 000 restorana služi supa od psećeg mesa, iako se jelo ne nalazi neophodno na jelovniku. Godišnje se pojede, kažu dalje ove procene, oko 8 500 tona psećeg mesa. Ono što se sprema po kućama nije sve bilo evidentirano. Svet nije više selo samo u olimpijskom selu. Izgleda da ekonomska globalizacija nameće i konvergenciju običaja i društvenih konvencija kakva je do pre nekoliko decenija bila teško zamisliva. Sukobi su pri tom neminovni, ali su daleko od sukoba civilizacija. Posle univerzalizacije ljudskih prava izgleda da dolazi do univerzalizacije prava životinja. (Upozorenja zapravo i govore o "pravima životinja"). I to je politika. Upozorena da je ugošćavanje psećim mesom štetno po njen međunarodni ugled, Južna Koreja teško može da kaže: a zašto drugi jedu puževe? U protivnom, ljubitelji životinja na Zapadu već prete bojkotom korejske robe na svetskom tržištu. A to i najvećim korejskim gurmanima može da pokvari apetit.


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu