Voja Antonić: Kremansko neproroČanstvo - Istorija jedne obmane (4)

      Sumnja je borba, ne samo protiv onih koji misle drugačije nego i protiv sebe, a za verovanje treba se samo opustiti i ono će doći samo. Zašto bismo onda sumnjali u bilo šta? Odgovor je prost: da bismo se sačuvali od zabluda. Hoćemo li onda da sumnjamo u sve što čujemo? Naravno da nećemo, jer tako nikada nećemo usvojiti istine koje bi mogle da nas oplemene. Kako onda da odlučimo čemu verovati, a čemu ne?
       Ne postoji jednostavan odgovor na ovo pitanje. Najbolji način bio bi da savladamo veštinu kritičkog izvođenja zaključaka, ali za to ne postoji univerzalni obrazac. Navešćemo, ipak, nekoliko pravila koja je dobro imati na umu svaki put kada se nađemo pred dilemom: verovati ili ne?
      
       Nemoguće je dokazati da nešto ne postoji.Ako bi vam neki prijatelj tvrdio da je video čoveka koga je priroda obdarila krilima i veštinom letenja, da li biste mu poverovali? Prva vaša reakcija verovatno bi bila da zatražite da vidite tog letača, ali vaš prijatelj ne može da vam ga pokaže jer on više nije tu - naravno, lepše mu je bilo da raširi krila i da odleti nego da vas čeka. Tako ste se našli u pat-poziciji. Možda ćete tvrditi da je njegova tvrdnja glupost, ali nikada nećete imati dokaz za to, jer je nemoguće dokazati da nešto ne postoji. Čak i ako zavirite u svaki kutak na svetu i stupite u kontakt sa svim ljudima, pa nepobitno dokažete da niko od njih nema krila, vaš prijatelj će tvrditi da njegov letač negde ipak postoji. Uostalom, verovatno je on sad negde visoko iznad oblaka, pa zato i ne možete da ga pronađete. Za ovakav način odbrane nedokazane tvrdnje, u engleskom govornom području postoji izraz stranjberdž statement.
       Ako uporedimo ovu dilemu sa sporom oko autentičnosti kremanskog proročanstva, doći ćemo u sličnu pat-poziciju. Neko vam priča o proročanstvima koja su se obistinila, a vi tražite dokaz da biste poverovali u tu priču i ne dobijate ga. On, dakle, nije dokazao da su ta proročanstva postojala pre događaja na koje se odnose, ali ni vi niste dokazali da nisu postojala. On je, bar naizgled, u prednosti jer...
      
       Nepostojanje dokaza nije dokaz o nepostojanju.To što vaš prijatelj nije dokazao da sporni letač postoji, ne možemo da upotrebimo kao dokaz da on zaista ne postoji. Za nedostatak dokaza on ima sasvim dobar alibi: kako da vam ga pokaže kad je čovek-ptica odleteo?
       Ma koliko naivno sve to zvučalo, mnogi ljudi ipak su spremni da prihvate ovakvu argumentaciju. Zašto, recimo, nema autentičnih zapisa ili novinskih tekstova o proročanstvu kojim su Tarabići najavili trogodišnji progon srpske vojske u Prvom svetskom ratu? Zato što o tome nije smelo da se piše, pa umesto materijalnih dokaza imamo samo anegdotska svedočenja. Eto, šteta je što proročanstvo zbog cenzure nije moglo da se objavi u štampi, jer da se smelo, sad bismo imali neoboriv dokaz. Autentičnost proročanstva je, dakle, nesumnjiva.
       A zašto Pera Todorović u svojim novinama nije na vreme objavio proročanstvo o budućem atentatu na kralja Aleksandra i kraljicu Dragu? Zato što nije smeo, tim pre što je on i bez toga bio osuđen na mnogo godina robije, naravno iz političkih razloga. Zašto ne postoje policijski spisi o saslušanju Mateje (ili Mitra) iz 1868. godine, kad je na pijaci vikao "Ubiše knjaza"? Zato što je te spise uzeo kralj Aleksandar i nije ih vratio ministarstvu. Zašto ne postoje proročanstva o građanskom ratu u Bosni i Hercegovini i o bombardovanju Srbije 90-tih godina? Zato što je njihova sadržina delikatna, pa je neko odlučio da ih drži podalje od naših očiju...
       Svaki put kad zatražimo dokaz o autentičnosti proročanstva, dobićemo manje ili više ubedljivo "zato što", koje nam objašnjava zašto ga nema. I tako za nekoliko desetina proročanstava mi nemamo ni jedan čvrst dokaz o pravovremenom postojanju makar jednog od njih, sa izuzetkom dva-tri delimično ispunjena, što je moglo da se dogodi i slučajno, kao kada bi neko nasumično pogađao. Ovo nije slučaj samo sa kremanskim proročanstvom, pa ni samo sa proročanstvima uopšte; praktično sve rasprave o natprirodnim fenomenima imaju sličan ishod.
       Ovde se ipak nešto ne slaže. Videli smo da je moguće dokazati postojanje, ali ne i nepostojanje nečega; jedna strana, dakle, ima bar teoretsku šansu da dokaže svoju tvrdnju, a druga je nikada neće imati. To je kao borba u kojoj jedan protivnik ima oružje, a drugome su ruke vezane. Ako bismo želeli da ispravimo ovu nedoslednost, morali bismo da uvedemo jedno važno pravilo, koje glasi...
      
       Dokazivanje je obaveza onoga ko iznosi tvrdnju.U pravosuđu postoji princip da se osumnjičeni smatra nevinim, sve dok se ne dokaže da je kriv. Obaveza je, dakle, tužioca da dokaže krivicu, jer ako on nema dokaze, onda branilac ne mora ni da se trudi; teret dokaznog postupka pada na onoga ko prvi iznosi tvrdnju. Ovo važi i u raspravama bilo koje vrste, jer svaka tvrdnja je samo prazna reč, bar dok se ne iznese argument koji će je podržati.
       U različitim periodima stvaranja kremanskog mita, analitičari su se na razne načine trudili da prikriju činjenicu da nemaju ni najmanji dokaz da su proročanstva zaista postojala, a pri tom su zanemarivali to što su ona menjana, dopisivana i brisana. Pera Todorović i Čeda Mijatović su na početku 20. veka imali nekritički nastrojenu publiku, pa su najmanje napora uložili da auditorijum uvere u to da su proročke vizije o kojima su pisali autentične; bilo je dovoljno nekoliko anegdota i tračeva iz političkog života. Dr Kazimirović je kao argument koristio svoje omiljene uzrečice "Ne da se poreći" i "Fakat je", ne potkrepljujući ničim taj "fakat", ali je za svaki slučaj vodio računa o tome da bude jasno vidljiv njegov autoritet, kao i autoritet prote Zaharija, uz čije ime je dodavao epitet "čestita starina". Autorski tandem Golubović-Malenković skretao je pažnju čitaocu time što je iznosio sijaset dokaza da su se događaji odigrali upravo tako kako stoji u proročanstvu i nikako drugačije. Tako je pored bujice argumenata ostalo neizgovoreno pitanje da li je to proročanstvo postojalo i kad mu je bilo vreme - a to je pre događaja.
      
       Posebne tvrdnje zahtevaju posebne dokaze.Ako bi, recimo, neko ispričao svojim kolegama da je na putu od kuće do radnog mesta sreo starog školskog druga, verovatno je da bi mu svi poverovali. Takva tvrdnja ni po čemu nije posebna, pa joj nije potreban ni poseban dokaz; njegovo svedočenje biće sasvim dovoljno. Ali, ako bi ispričao da su prethodne noći vanzemaljci sleteli u njegovo dvorište i odveli ga na drugu stranu Meseca gde su mu ispirali mozak i vršili neka medicinska istraživanja, malo ko bi mu poverovao bez valjanih dokaza.
       U svakoj dobro uravnoteženoj raspravi, težina dokaza mora da bude u skladu sa težinom tvrdnje. Mada precizne norme ne postoje, ipak nije teško proceniti koliko "težak" dokaz mora da se podnese za svaku pojedinačnu tvrdnju. Ako, recimo, govorimo o prorocima, ne treba da smetnemo s uma da nikada niko u istoriji nije dokazao da je u stanju da ispravno prorekne budućnost. Kad bi se pojavila takva osoba, to bi u nauci stvorilo takav preokret da bi mnoge njene grane morale da se ruše i da se grade temelji od početka.
       Stoga je krajnje neobična tvrdnja da su u Kremnama postojali proroci koji su to mogli, pa bi zato ona morala da bude potkrepljena savršeno uverljivim dokazima. Znajući to, svi analitičari koji pišu o prorocima najpre iznose niz primera iz kojih se vidi da je u istoriji bilo posebno obdarenih ljudi koji su mogli da "vide" budućnost. Iz toga sledi da nema potrebe da se priča o "njihovom" proroku posebno dokazuje.
       Pravilo da posebne tvrdnje zahtevaju posebne dokaze, ima i jedan specijalan slučaj, koji bi mogao da nas dovede u dilemu. Šta ako je tvrdnja podržana svedočenjem nekoga ko predstavlja takav autoritet, da mu se naprosto mora verovati?
      
       Autoritet svedoka nije neprikosnoven.U organizacijama koje su čvrsto zasnovane na hijerarhiji, uglavnom postoje autoriteti o čijem stavu se ne raspravlja, jer se taj stav a priori smatra ispravnim. Svi članovi koji se na hijerarhijskoj lestvici nalaze ispod nosioca autoriteta, dužni su da bez kritičke analize prihvate ono što im on nudi. U svakoj religiji, na primer, od vernika se očekuje da veruju u čuda koja se u okviru te religije propovedaju. Njima nije ostavljeno na slobodu da sami odluče hoće li verovati ili neće, bez obzira na to da li su ta čuda u skladu sa pravilima logike i zakonima prirode.
       Kritičko razmišljanje podrazumeva druge kriterijume po kojima se usvajaju činjenice i donose odluke. Umesto da se pribegava metafizičkom (izvanfizičkom, natčulnom) ili, tačnije rečeno, metaempirijskom (vaniskustvenom) prikupljanju argumenata, usvajaju se samo činjenice koje su prikupljene empirijskim (iskustvenim) putem. Kada se donosi sud o autentičnosti nečijeg svedočenja, treba imati u vidu da svi ljudi, bez obzira na društveni, obrazovni i materijalni status, mogu da lažu, da pogrešno zapažaju ili da donose neispravne zaključke. Ovo važi za sve svedoke, bez obzira na njihov autoritet, na materijalni i na društveni status.
       Pa čak i kad je neko iskreno ubeđen da govori istinu, to ne predstavlja garanciju da je njegova tvrdnja ispravna. Opažanje je proces koji čovek vrši selektivno i na njega utiču subjektivna predubeđenja, verovanja, emocionalno i fiziološko stanje i još mnogo toga. Osim toga, proces memorisanja ni po čemu nije sličan postupku snimanja pomoću video-kamere ili audio zapisa; naprotiv, pamćenje je kreativan proces, a to može da ga učini nesigurnim. Memorisani sadržaj u ljudskom mozgu neprestano je podložan izobličenjima, zaboravljanju detalja, zameni ili preuveličavanju. Ovaj nesvesni proces zove se bojenje memorije.
       Efekat bojenja memorije posebno je izražen kad se čoveku sugeriše da je bio svedok nečemu što se zapravo nije dogodilo. Vremenom takva sugestija može u potpunosti da izmeni sadržinu sećanja, pri čemu će utisak autentičnosti i istinitosti ostati podjednako snažan. Ovo važi ne samo za proces pamćenja nego i za sugestije kojima se nameću zaključci. Ako se u medijima stalno ponavlja tvrdnja da postoje proroci koji "vide" budućnost, ta sugestija će se vremenom pretvoriti u čvrsto uverenje koje ničim ne može da se izmeni. Prosečan čovek će bez puno razmišljanja verovati tome što mu se sugeriše, do te mere da će zanemariti čak i prostu činjenicu da se nikada nije lično uverio u to u šta tako čvrsto veruje.
      
       Njilliam of Occam je britanski filozof koji je živeo krajem 13. i početkom 14. veka. Prepoznatljiv je po jasnoći, očiglednosti i konciznosti misli i izražavanja, pa je jedan od kompjuterskih programskih jezika, koji podržava višeprocesorski rad (primenjen u superkompjuterima) prozvan po njemu. Ovde ga pominjemo zbog njegovog popularnog filozofskog stava, nazvanog Okamova oštrica, koji se često navodi u raspravama između skeptika i ljudi koji brane verovanje u paranormalne pojave.
       Taj stav izražen je jednom rečenicom: Entia non sunt multiplicanda praeter necešitatem, što možemo da prevedemo kao Entitete ne treba nepotrebno umnožavati (entitet = bit, biće, subjekat). Ovo se često definiše kao pravilo o ekonomiji u filozofiji, a može da se objasni i na razumljiviji način: na osnovu raspoloživih podataka, uvek treba izvesti najjednostavniji mogući zaključak. Dakle, ako imamo dva ili više objašnjenja za neku pojavu, treba načiniti oštar "rez" između najjednostavnijeg i svih ostalih i odbaciti one koji nepotrebno komplikuju stvar. Mada ovo nije pravilo koje će baš uvek dovesti do savršeno tačnog zaključka, ipak može da pomogne u usvajanju stavova tako da šanse za zabludu budu minimalne.
       Kad se noću začuje lupa na tavanu, neki od nas će možda prvo pomisliti na duhove, ali ipak je razumnije pripisati buku mački koja juri miša. Ili, kad na površini peskovite plaže pronađemo nerazumljive crteže, ne treba pomisliti na vanzemaljce nego na dokonog šetača koji je štapom šarao po pesku. Prostija objašnjenja su verovatnija, i u tome je cela mudrost.
       Kremansko proročanstvo je dobar primer stvaranja zablude nastale usled nepoštovanja pravila Okamove oštrice. Mi smo se našli pred tvrdnjom nekih analitičara da su Miloš i Mitar Tarabić unapred prorekli mnoge važne događaje i da su se sva njihova proročanstva ispunila. Za to oni ne nude nikakve dokaze, a (ako isključimo falsifikate) nema ni referenci koje bi nas uputile na autentične, stručno verifikovane spise ili dokumenta. Moramo li da im verujemo na reč ili imamo pravo da za taj fenomen ponudimo neka verovatnija, mada prizemnija i manje atraktivna objašnjenja? Da su, recimo, političari u predizbornoj agitaciji samo koristili verovanje naroda u proroke, ili da su neki novinari želeli da prečicom stignu do publiciteta i da tako unaprede svoju karijeru. Prostije rečeno, da li nam tu neko servira neistinu?
       Izgleda da je Tomas Pejn na dobar način upotrebio Okamovu oštricu kad je rekao: Da li je lakše poverovati da je cela priroda skrenula s puta ili da jedan čovek laže?
      
       Tvrdnja mora da bude oboriva.Kao što je govorio filozof i teoretičar nauke Dejvid Hjum (1711-1776), tvrdnja ima smisla samo ako je moguće zamisliti dokaz koji bi je oborio. Ma koliko paradoksalno zvučalo, ovo pravilo je veoma važno u postupku kritičkog rasuđivanja.
       Ako je tvrdnja takva da nikakav (čak ni zamišljeni) dokaz ne bi mogao da je obori, onda je besmisleno i izvoditi dokaze jer je rezultat unapred poznat; tvrdnja je, dakle, imuna na sve dokaze. To ne mora da znači da je ona tačna, naprotiv - verovatnije je da je ona besmislena. Razlog za ovakav zaključak je taj što je logički nemoguće da je tvrdnja ispravna bez obzira na sve moguće dokaze, drugim rečima - tvrdnja je ispravna samo ako je prošla test dokaza. Ako je plasirana tako da je taj test neizvodljiv, onda je tvrdnja bezvredna.
       Pastor Džon Hinkl je, recimo, najavio smak sveta za 9. jun 1994. godine, rekavši da mu se "Bog javio i rekao da će toga dana očistiti sve zlo sveta". Pošto je i taj dan prošao kao i svaki drugi, Hinkl je izjavio da nije pogrešio nego da se najavljena stvar već uveliko događa, samo u nevidljivoj ravni. Nemoguće je izvesti dokaz kojim bi ova tvrdnja bila oborena, ali je to ipak ne čini dokazanom i verodostojnom, nego upravo besmislenom.
       Primenjeno na fenomen proricanja budućnosti, pravilo oborivosti tvrdnje može da nam ukaže i na to da proročanstvo mora da bude tako formulisano da u trenutku izricanja postoji mogućnost da se ono ispuni, ali isto tako i da se ne ispuni. Baš kao što je dr Kazimirović još 1928. godine pisao u "Vremenu", da je proročanstvo "događaj koji se može dogoditi ili ne dogoditi, a ne vide se sada znaci ni za njegov početak ni svršetak". Ako neko najavi događaj koji će se sigurno dogoditi, on nije izgovorio proročanstvo nego neoborivu tvrdnju, pa tako nije ni nastupio kao prorok. Čak i kad je neispunjenje malo verovatno (mada teoretski moguće), takvu tvrdnju ne možemo da proglasimo za proročanstvo.
       Evo primera. U prazničnom broju lista "Politika", 31. decembra 2000. godine, beogradska proročica Dubravka Melka - Vava dala je nekoliko svojih proročanstava koja najavljuju događaje za novi milenijum, uglavnom za 21. vek. Svako od navedenih "proročanstava" zapravo predstavlja neoborivu tvrdnju:
       - Sprečiće se na vreme nešto što preti na jednoj granici.
       Čak i da se tokom celog veka ništa ne dogodi ni na jednoj granici u svetu, što je praktično nemoguće, uvek može da se tvrdi da se nije dogodilo jer je na vreme sprečeno, kao što proročica i tvrdi.
       - U Americi će biti nekih kataklizmi, ali bez enormnog broja žrtava.
       Šta treba da se dogodi, pa da se ovo proročanstvo ne ostvari? Da ceo kontinent od Aljaske do Patagonije u sledećih 100 godina ne pogodi ni jedna poplava, tajfun, zemljotres? I šta ćemo smatrati "enormnim brojem žrtava"?
       - Letelice će kvalitetno osvajati kosmos.
       Ovo Vavino proročanstvo (koje se ne odnosi na 21. nego na 22. vek), ostaće neostvareno samo ako u celom tom veku letelice ne budu lansirane u kosmos, ili ako ga budu nekvalitetno osvajale. Koliko pesimizma nam je potrebno da bismo zamislili takav slučaj?
       Pravilo oborivosti krši se u svim proročanstvima, pa i u kremanskom. Možemo li, recimo, da proglasimo za proročanstvo navodnu tvrdnju Mitra Tarabića da će "sve ratove činiti velikačka carstva od svoje čiste zlobe i pakosti, a oni što budnu ratovali ubijaće jedni druge zbog svoje manite pameti"? Postoji li rat koji su "carstva" pokrenula iz plemenitih pobuda i u kome su se vojnici ubijali zato što je to razuman čin?
       Postoje dva načina iznošenja neoborivih tvrdnji. Prvi je takozvana nedeklarisana tvrdnja: stav koji je tako uopšten ili nedefinisan da nema nikakav vredan sadržaj, baš kao što kaže refren pesme Ljue sera, sera (što će biti, biće). Recimo, proročanstvo navedeno u knjizi Golubovića i Malenkovića, da će "raditi ljudi svakojakih gluposti, pa će mišljeti da sve znaju i umiju, a znati ništa neće". Koji sticaj okolnosti i kakva promena u ljudskoj prirodi bi mogli da obore ovako sročenu proročku viziju? Na svetu je oduvek bilo i biće kako pametnih tako i onih drugih ljudi, ali to možemo da proglasimo samo za konstataciju, a ne za proročanstvo.
       Drugi način za stvaranje veštačke neoborivosti je višestruki rezultat, kao kad se kockar posluži verbalnim trikom i kaže "pismo - ti gubiš, glava - ja dobijam". Standardni način za postizanje toga je dvoznačna ili višeznačna tvrdnja, kao u proročanstvu u kome Mitar navodno kaže "Ništa neće biti ni moje ni tvoje nego svačije i ničije, i to vreme će u nekim knjaževinama i carevinama trajati duže, a negde kraće". Podjednako je nedefinisano i proricanje pojave "neke boleščine", za koju ljudi "nikako neće moći da nađu pravi lijek, a on će Božijom pomoću biti svuđe oko njih i u njima samima". Još jedan način plasiranja višestrukog rezultata je naknadna neoborivost, kad se posle neispunjenog proročanstva pruži serija objašnjenja i izvinjenja zašto događaji nisu tekli onako kako su prorečeni.
      
       Mediji nas često zasipaju svedočenjima i dokazima kojima nas uveravaju u to da je kremansko proročanstvo pravovremeno postojalo, da su Tarabići zaista imali proročke moći. Tako se s jedne strane smatra ispravnim to što analitičari očekuju da verujemo u njihove tvrdnje iznete bez valjanih dokaza, bazirane na ličnim verovanjima ili interesima, a s druge strane smatra se nepristojnim ako mi zatražimo ispravne argumente da bismo u to poverovali, pa čak i ako samo postavimo neko potpitanje. Dr Veselin Savić, recenzent knjige "Kremansko proročanstvo - šta je bilo, šta nas čeka", u predgovoru te knjige na čudan način je procenio inteligenciju čitaoca koji bi eventualno pokazao prisustvo kritičkog duha i usudio se da postavi pitanje autentičnosti kremanskog proročanstva:
       Samo glup čovek može na to tako da gleda. Sa glupima ne treba diskutovati.
       A kad ovo pročitaju - sve zavisi kakva je budala - mogu misliti da je glupost, da je ludost, da je neverica, da je izmišljotina, da je opsena, da je verski fanatizam, da je halucinacija.
       Budalu nikada ne možeš sprečiti da misli šta hoće.
       Glupak je neuništiv.
       Možda pod takvim pritiskom nije lako prihvatiti da je celo kremansko proročanstvo samo jedna velika stogodišnja farsa. Ipak, svi argumenti govore da je baš tako.
       Kremansko proročanstvo i danas živi svoj život. Ako vam se u nekom razgovoru, na bilo koju temu, učini da je neki od vaših argumenata preslab i da nemate dokaze za to što tvrdite, započnite rečenicu sa "Kao što su Tarabići prorekli..." i videćete da će ona, kao nekim čudom, dobiti potrebnu težinu. Vaši sagovornici će klimati glavama i niko neće izraziti sumnju u to što ste rekli. Pa ako budete dovoljno uverljivi, možda će neko čak i dalje preneti vašu tvrdnju, možda će ona biti masovno prihvaćena i tako ćete obogatiti kremanski mit za još jedno proročanstvo.
       Ostvareno, naravno, kao što su i sva druga.
      
       (Kraj)
      
      

Proročanstva zadovoljavaju čovekovu iskonsku potrebu da zaviri u budućnost. I oduvek su izazivala interesovanje, pa i divljenje, ali uvek ih prati i racionalna sumnja i osporavanje.        Voja Antonić je u knjizi koju upravo završava "Kremansko neproročanstvo - istorija jedne obmane" odlučio da mit o sposobnostima Tarabića iz Kremana - da pogode sve što će nam se desiti - uporedi sa činjenicama. Rezultat upornog istraživačkog rada pokazuje da novine i novinari zaista mogu biti moćni, kao i da se narod i čitaoci često i ne pitaju za logiku, tačnost i istinitost.        NIN će u izboru autora u nekoliko nastavaka objaviti važne i zanimljive detalje još neobjavljene knjige.