Dr Vojislav Koštunica: Milan Grol - intelektualac u politici

      Dve karijere u jednom životu, dva poziva a da se nije odrekao jednog u korist drugog - to je ono što obeležava život Milana Grola, književnika i političara podjednako. Ma koliko danas ovakva karijera izgledala retka i neobična, u Grolovo vreme, i pre i posle Prvog svetskog rata, to nije bio slučaj. Književnici, istoričari, pravnici učestvovali su u javnom životu, kao članovi vlada, poslanici, stranački funkcioneri, ambasadori. I to ne površno već predano, ne neodgovorno već odgovorno, ne iz karijerističkih već iz patriotskih pobuda u najdoslovnijem smislu reči. I to ne bez rizika, već uz mnogo rizika. Ali da ne nabrajamo imena političara starije generacije. Među Grolovim prijateljima, političkim istomišljenicima i neistomišljenicima bili su: Jovan Skerlić, Ljubomir Stojanović, Milovan Milovanović, Stojan Protić, Slobodan Jovanović, Dragoljub Jovanović, Jaša Prodanović, Branislav Nušić, Jovan Dučić, Milan Rakić i nebrojeni drugi.
       Pokušaću da prikažem ta dva života u jednom životu Milana Grola, odnosno da na primeru Milana Grola pokažem prožimanje ta dva života u životnim putanjama mnogih intelektualaca Grolovog naraštaja. Pri tom i ovom prigodom moje izlaganje naravno da nema analitičke pretenzije, već treba da oživi sećanje na jedno vreme i ljude, ali i na sam problem intelektualaca u politici, odnosno političkog angažmana intelektualaca.
       Kako izgleda životna putanja Grola književnika? Rođen 1876. godine Grol je završio studije književnosti na lingvističko-literarnom odseku Bogdana Popovića. Te studije, pre svega pozorišne, nastavio je u Parizu. Od 1902. stupa u Narodno pozorište kao pomoćnik dramaturga, a zatim je dramaturg i upravnik od 1909. do 1914. godine. Po završetku Prvog svetskog rata i povratku u zemlju vraća se na dužnost upravnika Narodnog pozorišta sve do 1924. godine.
       Pre Prvog svetskog rata bio je i gimnazijski profesor, a početkom tridesetih godina postaje prvi upravnik Kolarčevog narodnog univerziteta. Prevodio je sa francuskog i bio predsednik Pen kluba. Svoje književne radove samo je delom sabrao u tri knjige: "Pozorišne kritike" (1931), "Iz predratne Srbije" (1939) i "Iz pozorišta predratne Srbije" (1952).
       Sarađivao je političkim i književnim tekstovima u više listova. To su "Dnevni list", "Odjek", "Nedeljni glasnik", "Zvezda", "Misao", "Nova Evropa" i "Srpski književni glasnik" i posle Drugog svetskog rata u "Demokratiji". U uređivanju više ovih listova i časopisa i sam je učestvovao.
       Milan Grol političar oglasio se takođe rano, pristupivši još kao student radikalnoj levici - samostalnim radikalima. U njihov Glavni odbor ušao je 1913. godine. Od 1916-1918. godine sa Božidarom Markovićem na čelu je srpskog presbiroa u Ženevi, a sa Jovanom Cvijićem i drugima osniva Jugoslovensku demokratsku ligu 1919. Biran je za poslanika na izborima 1925. i 1927. na listi Demokratske stranke, da bi 1928. postao ministar prosvete. Od 6. januara 1929. prelazi u opoziciju. Po smrti Ljubomira Davidovića 1940. izabran je za predsednika Demokratske stranke.
       Dvadeset sedmog marta 1941. ulazi u vladu i odlazi u izbeglištvo. Bio je član triju vlada - Simovićeve, Jovanovićeve i Trifunovićeve. Vraća se u zemlju i 7. marta postaje potpredsednik vlade čiji je predsednik bio Josip Broz Tito.
       Iz vlade istupa 18. avgusta i pokreće opozicioni list "Demokratiju". U Privremenoj narodnoj skupštini trinaest poslanika Demokratske stranke hrabro i bespoštedno je kritikovalo vladine predloge zakona o biračkim spiskovima, izboru narodnih poslanika, sudovima, ustavotvornoj skupštini, štampi, udruženjima i strankama, javnim zborovima, razotkrivajući pravu prirodu totalitarnog poretka koji je u zemlji stvaran, a u nekim slučajevima su podnosili i svoje predloge zakona.
       Sa gašenjem, bolje reći gušenjem "Demokratije" Grol se potpuno povukao iz javnog života. Umro je 1952. godine.
       Prvo nešto o Grolovim političkim idejama. Rasuta po časopisima i novinama, Grolova politička razmišljanja i sećanja uglavnom su sabrana u nekoliko knjiga: "Iz predratne Srbije" (1939), "Londonski dnevnik"(1990), "Iskušenja demokratije"(1991), "Kroz dve decenije Jugoslavije"(1999). Odmah se uočava da je većina ovih radova objavljena više decenija posle piščeve smrti. Najobimnije i najznačajnije političko delo, "Londonski dnevnik" nadživelo je i svog prilježnog priređivača dr Vojislava Grola (1911-1987), odličnog pravnika i nadarenog pravnog pisca, Milanovog sina.
       Uopšte, mnogi od predratnih političara-emigranata rasuli su svoje spise van otadžbine, među njima i Slobodan Jovanović, a spisi onih koji su se u zemlju vratili objavljivani su posle bezbedne istorijske distance od nekoliko decenija. Mnogi od onih koji su u zemlji ostali, objavljivanje svojih radova morali su da prenumerišu godinama na robiji (recimo, Dragoljub Jovanović), što je još uvek bolja sudbina od onih koji su glavom platili prvi susret sa "oslobodiocima". Toliko o pravoj prirodi političkog poretka koji su stvorili Broz i njegovi nastavljači. Čitani posle toliko vremena, Grolovi politički radovi i beleške savremeni su i danas. Valja ukazati na tu savremenost Grolovih ideja pre nego što se vratimo na osnovno pitanje, pitanje intelektualca u politici.
       Grolova obaveštenost posebno pleni pažnju današnjeg čitaoca. Bilo da je reč o pozorištu i književnosti, bilo da je reč o ustavnom i upravnom pravu, ekonomiji, socijalnoj i agrarnoj politici, Grol je ispoljavao izuzetnu obaveštenost i obrazovanost. Dovoljno je, makar i letimično, osvrnuti se na nekoliko ključnih pojmova u Grolovim političkim spisima - kao što su demokratija, država, regionalizam i federalizam, socijalno pitanje i diktatura - pa se u to uveriti.
      
       Demokratija: Pregledani i čitani ponovo, svi ovi Grolovi politički tekstovi pisani tokom više od četiri decenije (od onih objavljenih početkom prošlog veka u "Dnevnom listu" do uvodnika za "Demokratiju" iz 1945), ukazuju na jedno neprestano, borbeno i načelno zalaganje za demokratske vrednosti. U Grolovom shvatanju demokratije bilo je čak i nečeg više od političkih pogleda svojstvenih jednoj stranci koje je za svoje rukovodno načelo uzela tu istu demokratiju. Mada, istini za volju, treba reći i to da je stranka kojoj je Grol pripadao i koju je krajem svog javnog delovanja i vodio bila stranka posebne vrste - po izraženoj spremnosti da svoje stranačke obzire i interese podredi širim državnim i nacionalnim interesima i demokratskim razlozima.
       Grolov savremenik i političar sasvim drugog kova, Dragoljub Jovanović, koji se sa Grolom u mnogo čemu nije slagao ni pre ni posle Drugog svetskog rata, kao uostalom ni Grol sa njim, ipak je, objavljujući portrete svojih savremenika u knjizi "Ljudi, ljudi", bio u stanju da istakne ono što je u Grolovoj javnoj delatnosti bilo najznačajnije. Učinio je to davši ovom delu svojih uspomena jednostavan i tačan naslov: "Milan Grol - demokratija in extremis". I ako nešto predstavlja ključ za razumevanje Grolovih političkih koncepcija onda je to zalaganje za demokratiju do kraja, bez granica, bez ostatka.
       Ali, pođimo redom. Koja su to osnovna, suštinska obeležja demokratskog poretka po Milanu Grolu? Za objašnjenje Grolovog gledanja na problem demokratije bitno je dobro znano liberalno razlikovanje između dva tipa razvoja, evolutivnog i utopijskog. Demokratiji je svojstven evolutivan, postupan oblik društvenog razvoja; totalitarni režimi zasnovani su na unapred zadatoj i nametnutoj koncepciji društvenog razvoja.
       Za Milana Grola osnovno načelo demokratije je evolucija: "Demokratija, polazeći od stvarnosti kao složene materijalnim i duhovnim činiocima, geografskim, privrednim, socijalnim, kulturnim, istorijskim i nacionalnim, smatra da se u koračanju ka idealu života pod istim uslovima za sve, može ići samo postupno, računajući sa svim razlikama u materiji i u duhu, koje treba savlađivati, i računajući sa postupnim saglašavanjem većine... U demokratiji, koja iz dana u dan postavlja ravnotežu novih uslova života koji je u evoluciji, poredak proizlazi iz borbi u javnom mišljenju koje traži rešenja - koja nikad nisu završena i poslednja kao obrasci života, nisu završena i nisu jednoobrazna u raznim oblastima života."
       Stavljajući u središte demokratije postupne promene, evoluciju, Grol je podsećao da nedostaci ovog oblika društvenog razvoja ne mogu biti poređeni sa pogubnim posledicama revolucionarnih preobražaja do kojih dolazi tamo gde je normalan, postupni, zdrav društveni i politički razvitak bio onemogućen: "I najteže žrtve u jednom razvojnom preobražavanju životnih uslova, u jednoj evoluciji čak i ubrzanim korakom, žrtve su male prema onima koje nameće revolucija tamo gde je evolucija bivala sprečavana."
       Međutim, za Grola ni sve revolucije nisu iste. Kao što mogu postojati revolucije čiji je uticaj na potonji politički razvoj, sve u svemu, blagotvoran, tako postoje i one druge čiji je uticaj po kasniji razvoj društva, demokratije i ljudskih prava koban. U red prvih spadala je svakako Francuska revolucija zato što njene vođe, ili bar veliki deo njih, "nisu podlegle utopiji konačnih totalitarnih rešenja životnih problema, jednom jedinom merom i jednom za svagda. Oni su shvatili revoluciju kao jedan od skokova u usporenoj evoluciji a ne kao završni akt u razviću". Francuska revolucija nije došla sa programom jedne partije niti je proizašla iz zavere jedne sekte. Ona je, veli Grol, "prasnula neodoljivo, bez smera za revoluciju onih koji su je izveli", darujući čovečanstvu više nego zemlji u kojoj se zbila. Drugačije stvari stoje sa ruskom, Oktobarskom revolucijom.
      
       Parlamentarizam i regionalizam: Na klasičan liberalni način, Milan Grol je u demokratiji video pre svega predstavničku vladu. Baveći se dvadesetih godina tada aktuelnim pitanjem krize parlamentarizma i objašnjavajući tu krizu nizom činilaca koje je na političku pozornicu izbacio Prvi svetski rat (od privredne krize, socijalnih i nacionalnih sukoba i napetosti do pojave autoritarnih i totalitarnih poredaka), Grol je smatrao da svi ovi činioci ne umanjuju vrednost parlamenta kao središnje demokratske ustanove, koja je bila i ostaje najpouzdanija garantija opštih interesa. On je, međutim, bio uveren da suština parlamentarizma nije ni u odgovarajućem radu i delovanju predstavničkog tela, ni u odgovarajućoj vrsti odnosa između zakonodavne i drugih grana vlasti, već pre svega "u načinu i meri u kojima je država u svim resorima svoga mehanizma stvarno upravljena voljom naroda, kroz splet koncentričnih krugova narodne samouprave, koji se nadovezuju od opštine do parlamenta".
       Drugim rečima, Grol je u različitim oblicima regionalne i lokalne samouprave video jedan od puteva jačanja predstavničke demokratije, kontrole i odgovornosti vlade i proširivanja područja političkog učestvovanja i interesovanja. Sam parlament, shvaćen kao centralno predstavničko telo, nema ni volje ni sposobnosti da izrazi sve lokalne potrebe. Zato je preko potrebno da narod preko svojih predstavnika učestvuje u vršenju vlasti na više nivoa, a ne samo u parlamentu. Jer, sam parlament nepotpuno ostvaruje načelo učešća naroda u vršenju vlasti: "Narodna samouprava u opštini, srezu i okrugu (ili oblasti), nije samo pitanje zadovoljenja lokalnih kompetencija; samouprava je organski deo parlamentarizma, neka vrsta njegovog grananja i produženja... Prebacivanjem velikog dela poslova sa centralne vlasti na samouprave, državna mašina olakšava se i čisti, i u poslovnom i u moralnom smislu, parlament se isto tako ograničava, usredsređuje i disciplinuje u svome radu; najosetljivije materijalne poslove i priličan broj ličnih pitanja rešava narod neposredno u samoupravi, i najzad, samim tim, na jedan širok način zadovoljava se baš to načelo učešća naroda u državnoj upravi koje je osnova parlamentarizmu."
       Federalizam: Milanu Grolu, koji je ukazivao na demokratski smisao lokalne i regionalne samouprave, nije mogla biti daleka ni ideja o proširenju područja narodnog učešća u vršenju vlasti putem federalnog ustrojstva zemlje tamo gde su razlike u nacionalnom sastavu ili kulturnom i istorijskom razvoju zahtevale ovakav oblik državnog uređenja. Boraveći prvi put u političkoj emigraciji u Ženevi, na čelu Srpskog presbiroa sa Božidarom Markovićem, a zatim kao jedan od osnivača Jugoslovenske demokratske lige, Milan Grol je bio među prvim srbijanskim intelektualcima i političarima koji su razmišljali o federalnom (pre)uređenju države. Nije otuda neobično što se baš on našao u Zagrebu 1922. godine među učesnicima Kongresa javnih radnika, na kojem je započeto preispitivanje centralističkih rešenja u tek donetom Vidovdanskom ustavu.
       Deset godina kasnije Grol govori u prilog povezivanju federalnog uređenja sa odgovarajućim oblikom regionalne samouprave. Prva podela zemlje na četiri federalne jedinice bila bi zasnovana na etničkom principu, a druga bi polazila od odgovarajućih istorijskih i kulturnih posebnosti. Druga vrsta podele, na regionalne, podfederalne jedinice, ublažavala bi oštrinu nacionalnih podela i opasnosti koje sa sobom nosi sama teritorijalizacija etničkih razlika.
      
       U jednom neobično značajnom i često navođenom pismu, koje je marta 1932. godine uputio Ljubomiru Davidoviću, Grol je prvi put bliže objasnio ovu svoju zamisao: "Tu se očevidno pokazuje razlika autonomnih pobuda i potreba, pa prema tome nameće i diferenciranje kompetencija jedinica, jednih velikih, oko prirodnih gravitacionih tačaka (Beograd, Zagreb, Ljubljana i svakako bar još Sarajevo u prelaznoj nacionalno kulturnoj zoni), jedinica sa federalnim karakterom, i zatim drugih - manjih jedinica, u okviru ovih prvih, sa regionalnim samoupravnim karakterom. Izvedena ovakvim grananjem samouprava bi odgovarala prirodnim uslovima za nju, ne razbijajući snagu opšte državne celine, i ne onesposobljavajući velike jedinice za visok zamah kulturni."
       Potrebu uspostavljanja demokratske federacije Milan Grol je kasnije sve više zastupao i branio. Pišući tokom rata u Londonu svoj dnevnik, u jednom od najtežih razdoblja jugoslovenske istorije, u jeku jedne od najozbiljnijih kriza, ako kriza nije preslaba reč, Grol je dosledno rešenje i dalje jugoslovenskog problema video u federalnoj zajednici, ma koliko ono što se dešavalo u pojedinim delovima zemlje imalo malo veze sa normalnim odnosima u državnoj i ljudskoj zajednici. Povrh toga, Grol se zalagao za Jugoslaviju kao organsku a ne mehaničku zajednicu, podvlačeći da nije dovoljno dogovoriti se o Jugoslaviji, već je treba i hteti. On je pisao da nije dovoljno da postoji federacija u institucionalnom smislu, federacija kao čista državnopravna konstrukcija, već ona treba da bude i "federacija osećanja".
       Ono što je bitno jeste duh koji vlada u jednom federalnom poretku: izgledi i budućnost jedne federacije zavise od toga da li je taj duh izrastao iz težnji za povezivanjem interesa ili je pak nastao iz težnji za podvajanjem interesa. Iz Grolovih političkih razmatranja proizlazilo je da federalizam i decentralizacija vlasti mogu da predstavljaju delotvornu branu raznim separatizmima. Njegovo shvatanje u tom pogledu i danas je moderno.
       Uopšte, vrednosti federalizma su dvojake: sa demokratskog stanovišta gledano, federalizam doprinosi širenju područja učešća i odlučivanja građana u javnom životu, dok sa državnog stanovišta posmatrano, federalizam doprinosi očuvanju i jačanju državne celovitosti.
       S pravom se može postaviti pitanje koliko su se Grolova federalistička shvatanja, ma koliko valjana, pokazala sprovodljivim i ostvarljivim. Treba imati na umu da je Grol svoju federalističku koncepciju razvio u vreme kada se nije slutilo da će komunizam obesmisliti svaki autentični federalistički projekat. Jer, federalizam i komunizam su nespojivi, isto kao i demokratija i komunizam.
       Demokratija kao socijalno i moralno pitanje: Shvatanje demokratije koje je zastupao Milan Grol uključivalo je i izuzetan interes za socijalno pitanje. U tom pogledu Grolove ideje bile su bliske i nekim idejama socijalizma, odnosno demokratskog socijalizma. Ove veze mogu se objasniti time da je za stranku kojoj je Grol pripadao, samostalne radikale odnosno demokrate, pitanje socijalne pravde, pogotovu u nerazvijenom, pretežno seljačkom društvu, uvek bilo od velike važnosti. Pogotovu to važi za samostalne radikale koji su, po rečima samog Grola, bili "krajnja građanska levica", koja je "jednim delom izvirala iz vrela socijalističkog".
       Treba pročitati Grolove napise u knjižici "Kroz dve decenije Jugoslavije" o korupciji i borbi protiv nje, o osiromašenju sela, o pasivnim krajevima, pa videti koliko je socijalno pitanje i koliko su socijalni obziri bili važni u celini njegovih političkih pogleda.
       Pitanje demokratije takođe nije za Grola bilo samo pitanje političko i socijalno-ekonomsko; ono je bilo, možda iznad svega, pitanje moralno. Još kao student on je pristupio samostalnim radikalima koji su počev od razlaza sa radikalima zbog njihove podrške oktroisanom Ustavu od 1901. ispoljavali spremnost da moralna načela često stavljaju iznad stranačkih obzira. Pod vođstvom Ljubomira Stojanovića ova stranka postavljala se neretko kao nepokolebljivi moralni arbitar u moralnim pitanjima, stekavši zbog svog političkog puritanizma naziv "moralna žandarmerija".
      
       (Nastaviće se)
      
      

Tekst "Milan Grol - intelektualac u politici" predavanje je dr Vojislava Koštunice, predsednika SRJ održano 12. novembra 2001. na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu povodom 125-godišnjice rođenja značajnog političara i intelektualca. Grolu, koji je između ostalog bio i prvi upravnik Kolarčevog univerziteta, posvećen je, inače, ciklus "Milan Grol u politici i kulturi".NIN će predavanje dr Koštunice objaviti u dva nastavaka