Smeštena u Zakavkazju, nagrađena lepotama prirode, vinom i konjakom, Gruzija bi u nekom srećnijem podneblju sigurno bila azil radosti, ljudske lepote i ljubavi

      Posle SSSR, krize u pojedinim sovjetskim republikama imaju obično jedne te iste "sastojke": a) redovno neki manjinski narod druge vere koji traži otcepljenje i ne priznaje postojeću vlast, b) uvek nekog vlastodržački nastrojenog "kagebeovca" ili bivšeg "aparatčika" partije na mestu "demokratski izabranog" predsednika i c) dabome, do srži korumpirane činovnike - državu.
       Naspram njih i njihove vlasti obično je još samo očajna masa krajnje siromašnih građana, razočaranih što uz obećanu "demokratiju" nije sledovao i hleb. Gorki koktel ovih sastojaka je posle ono što se, u obliku vesti o političkim potresima, razliva po stranicama svetskih medija.
       Gruzija - čiji su građani nedavno izašli na ulice Tbilisija, tražeći da "taj starac sam odstupi s vlasti" ili da mu se to naloži narodnim referendumom, nije u tom smislu nikakav izuzetak. Zahtev nezadovoljnika, među njima mnogo mladih i studenata, tiče se Eduarda Ševardnadzea - nekad sekretara gruzijske Komunističke partije i šefa tajne policije, koji je svojevremeno stekao svetsku popularnost rame uz rame s Gorbačovom. Kao poslednji sovjetski "gensek" i poslednji sovjetski šef diplomatije - Gorbačov i Ševardnadze su brzo osvojili srce političkog Zapada. Potpisivali su kapitulaciju Sovjetskog Saveza. Posle raspada crvene imperije, Ševardnadze je uzeo u ruke vlast Gruzije.
       Ali, nebo nad Gruzijom nije nebo sreće. Čim je u Tbilisiju proklamovana nezavisnost, u zemlji je počeo građanski rat. Kao Ševardnadze, koji je pozivajući se na pravo Gruzijaca otcepio Gruziju, otcepljenje je zatražilo i vođstvo muslimanske Abhazije - ali, od hrišćanske Gruzije. Ševardnadzeovo vladanje počelo je epizodom oružanog zapleta. Ne baš privlačno za menadžment svetskog kapitala, prizivan da investira i da time spase budućnost iscrpljene Gruzije.
      
       Izbeglice, bez ogreva
       Građanski rat (1992/93) okončan je diplomatskom intervencijom Rusije. Potisnuta sa sovjetskih pozicija u svetu, Moskva je izdejstvovala mandat OUN za mirovnu misiju u svom kavkaskom zaleđu. Vojna aktivnost ruskih mirovnjaka imala je već postojeći oslonac - nekad sovjetsku bazu na tlu Abhazije. Moskvi je odgovaralo da u šakama ima zamku oko Ševardnadzea. Njegovo zapadnjaštvo i antisaveznička retorika iritirali su Rusiju.
       Otvoreno vojno neprijateljstvo sa autonomijom zamenjeno je sivilom statusa kvo. Tbilisi se napunio izbeglicama, Gruzinima hrišćanima koji su u vreme Sovjeta živeli u autonomiji. Građanima je distribuirano brašno iz Evrope, ulicama su lutali psi i zimovalo se bez energenata i ogreva.
       Monotonija ljudskog trajanja u materijalnoj bedi narušavana je jedino orgijom kriminalaca i atentatima - nekoliko puta i na samog Ševardnadzea. U jednoj prilici, predsednik je preživeo zahvaljujući samo dobro blindiranom "mercedesu", dobijenom na poklon od Nemačke. Zadovoljni neočekivanom reklamom kola, Nemci su mu poslali nova. Sećali su se zasluga bivšeg sovjetskog ministra u ujedinjavanju Nemačke.
       Zamorena izlizanim obećanjima, uzastopnim smenjivanjem šefova bezbednosti, vlada i ministara, Ševardnadzeova Gruzija živela je od kriminala i šverca. Njena žila-kucavica bio je drum za Rusiju, pritisnut danju i noću auto-cisternama punim industrijskog alkohola.
       Dopremljen iz Turske, alkohol se odavde prebacuje dalje u Dagestan, u mrežu ilegalnih kućnih destilerija za proizvodnju "votke"- jeftinog, mada smrtonosnog pića namenjenog najsiromašnijim Rusima. Od dagestanske "votke" Rusi umiru kao muve, u serijama sa desetinama i stotinama istovremenih žrtava.
       Zauzeta sve vreme "obnovom carstva", pokušajima da osvoji naklonost i privuče republike Kavkaza i Centralne Azije - na pravcu iz kog joj se vatra potpaljuje tačno pod trbuhom, u Čečeniji - Moskva je pre nekoliko godina ukrstila sa Ševardnadzeom rogove. Činilo se da Rusiji ne smeta koketiranje Gruzije s Vašingtonom i NATO-om odakle, osim ohrabrenja, nikako nisu pristizale i pare - koliko Ševardnadzeovi "utuci" kroz azil, pružan čečenskim odmetnicima.
      
       Dijalog rogovima
       Progonjeni Šamil Basajev - propagator "velike Čečenije od Kaspija do Crnog mora" - u Tbilisiju se osećao bolje nego kod kuće. Iza Ševardnadzea, tamo se ovog časa zaklanja i Ruslan Gelajev, bandit s ništa boljom reputacijom. Abhazija je zapazila iskrslu priliku. Njeni dobri odnosi s Moskvom krunisani su objavom namere da se pošto se jednom osamostali od Gruzije - prisajedini Rusiji. Po ugovoru s Gruzijom, vojna baza Rusije u Abhaziji trebalo bi iduće godine da se evakuiše - međutim Abhazija nudi Moskvi produženo gostoprimstvo.
       Muslimansko-hrišćanski raskol, odabran za političku podlogu sukoba Čečenije s Rusijom i Abhazije s Gruzijom, preobraćen je u sopstvenu suprotnost u novonastalom čvoru - u kojem je Gruzija prigrlila Čečence, a Rusija Abhaziju. Takva, naoko pat-situacija poremećena je slučajno ili ne posle 11. septembra i terorističkog napada na SAD, posle kojeg je Moskva pružila ruku Vašingtonu. Amerika je zauzvrat pokazala razumevanje za interese bezbednosti Rusije na pravcu Kavkaza i Centralne Azije - drugim rečima, na području republika bivšeg SSSR-a.
       Slučajno ili ne, u vazdušnom prostoru Gruzije ubrzo su se počeli pojavljivati borbeni avioni "bez oznaka pripadnosti", u poteri za čečenskim teroristima. Raketirali su grupe odmetnika u zoni Kodori klanca, na administrativnoj granici Abhazije i Gruzije. Gruzija je uputila protest, Moskva tobože "ne shvata o čemu se radi". U isto vreme, u Tbilisiju je pre nekoliko nedelja eksplodiralo strpljenje građana, kada je protest zbog upada policije u jednu opoziciono nastrojenu televizijsku stanicu - preobražen u masovne demonstracije. "Dosta Ševardnadzea, ova vlast je dobra samo lopovima", skandirali su građani.
       Predsednik je još jedanput raspustio još jednu vladu i smenio je još jednog, ko zna kog po redu, ministra policije. Još jednom je prineo žrtveniku političke glave piona, ali nastavku se treba nadati i ako je pobuna trenutno stišana. U šah partiji koja traje već deset godina, Gruzijci traže, izgleda, da ovog puta padne kralj.
      
       PETAR POPOVIĆ