Bog nije škrtario kad joj je delio darove, ali i ona je bila štedra kad ih je razdavala. Snaga njene privlačnosti nije samo u zavodljivosti glume, snaga je u posebnom sporazumu sa gledaocem

      Kada je svojevremeno gospođicu Miru Todorović opominjao da ne baca suviše varnica preko rampe, kritičar je, i ne hoteći, priznao da je i sam ulovljen u zamke njene glume, pogođen "varnicom". Kako godine budu prolazile, biće sve više onih koji će se, bez ustezanja, rado svrstavati u žrtve scenskog varničenja Mire Stupice. Ali, dok je gledalac pošteđen obaveze da objašnjava prirodu tih emocionalnih udara, ukoliko je voljan da im se prepusti, a jeste, kritičar, čak i onaj koji svoja osećanja propušta kroz gusto rešeto svojih sudova, prikrivajući ih, ne jednom je bio u prilici da traži reči kojima će preneti svoj doživljaj i opisati ono što često izmiče opisu. Pri tom je kritika, primećuje Jovan Hristić, osuđena na pridev kao jedini način da se u jezik prevede nešto što u jeziku ne postoji, a pridevi, opet, kojima se opisuje igra nekog glumca i glumice znače suviše, ili ne znače ništa. Ni u primeru Mire Stupice neće se naći izuzetak od toga pravila. "Slučaj" je utoliko složeniji što je ova glumica već samom svojom scenskom pojavom, bez rampe, izazivala da se proširuje spisak prideva, a pokazalo se da ih je, uz sav kritičarski trud, ipak manje nego što su povodi (uloge) tražili.
       Luk na čijem jednom kraju stoji Bomaršeov "Heruvim" ("najlepša nada mlade trupe Umetničkog pozorišta"), iz leta 1941, a na drugom kraju, za sada, "Princeza Ksenija od Crne Gore" mogao bi se simbolički shvatiti kao držač ogromne zavese koja pada na pozornicu njenog života i njene glume. Veliki je metež, prividno, na pozornici, stiska, ali sve nalazi svoje mesto: Klodina i Dorina, Koštana i Nađa, Alisa Mor i Stana, Pelagija Vlasova i Ignacija, Žana Marija i Stana, Katica i Dunjka, Petrunjela i Njegina, Lavrensija i Kanina, Vasilisa Karpovna i Mirandolina, Melita i Sveta Ivana, Glorija i Kolomba, Lucijeta i Gruša Vakandze, Grušenjka i Paola, Poli Pičam i Nastasja Filipovna, Danica i Viola, Madam San-Žen i Ana Karenjina, Paulina i kneginja Ljubica, Iluminada i ledi Milford, Alisa i barunica Kasteli, Ilse i Krstinja... Krčmarice, sluškinje, naivke, seljanke, kurtizane, vragolanke, žene iz naroda, glumice, lakomislene i mudre, majke i ljubavnice, mučenice, uskraćene životom i u životu do guše, nesrećne i uzvišene, gorde i ponižene, osujećene, zavodnice i zavedene, energične, ćudljive, tragične, goropadnice, razdirane strastima i u slastima strasti, komičarke i tragetkinje... Šta su sve one Miri Stupici, a šta je ona njima? Za Žanku Stokić, koju Mira Stupica među našim glumicama vidi na najvišem mestu, pisao je Velibor Gligorić da bi se mogla zvati i Ženka, baš tako, sa velikim početnim slovom. Nije jedna uloga Mire Stupice za koju su kritičari napisali da je "sva od krvi i mesa", "punokrvna žena". Šta je zajedničko svim njenim likovima? Odgovara: "Sve su bile žene. Prave žene. Žene u nesreći i u zanosu, ali apsolutno ženska divna bića."
       Bog nije škrtario kad joj je delio darove, ali i ona je bila štedra kad ih je razdavala. Priča Petar Banićević: "Nikad nisam sa Mirom igrao a da me nisu pitali: Je li ona stvarno tako zgodna i ženstvena privatno kao što je na sceni?" Glas su joj upoređivali sa muzičkim instrumentom, oči sa kupinama (poređenje preuzeto od ozbiljnog kritičara), smeh su držali za njeno tajno oružje, a celu njenu pojavu stavljali su u opise koji su nekada ličili na ljubavne izjave.
       Kad je proletos prolazila glavnom ulicom u Rijeci, u kojoj je poslednji put, pre ratova, bila kao Kohoutova Marija, zaustavljali su je da je pozdrave na svakom koraku, i stari i mladi. Onaj đavolski magnet ne prestaje da privlači.
      
       FELIKS PAŠIĆ