Više ga ne smatramo pićem zidara, bar ne kao nekada. Verovatno zahvaljujući danas brojnim uvoznim pivima koja sliku tržišta čine drugačijom, ali i plitkom džepu u kojem ponestaje mesta za foliranje

      Pivo! Al' da bude ladno k'o zmija. Koliko je zmija zaista hladna nije toliko bitno, ali prethodnu rečenicu sigurno ste čuli, ako nigde drugde, a ono u nekom od domaćih filmova. I, gotovo uvek s posebnim, obesnim prizvukom, onako kako se, na primer, nikad ne naručuje vino.
       Zajedno s planetarnom rasprostranjenošću i pristupačnom cenom jednog od najstarijih pića na svetu, i taj način naručivanja ostavlja za mnoge pogrešan utisak da je "tečni hleb", kako ga odmila zovu, piće za obične ljude, radnike, zidare. No, iz konzerve, flaše, krigle ili čaše, pivo se i kod nas može smatrati najpopularnijim alkoholnim pićem bez obzira što nije zanemarljiv broj ljudi s uverenjem da pivo nije alkohol, nego hrana. Pićem koje, zahvaljujući i sve brojnijim uvoznim pivima, čini se, gubi imidž sirotinjske razbibrige.
      
       Cevčenje
       Potrošnja piva u Jugoslaviji polako raste i kreće se između 55 i 60 litara godišnje po stanovniku. Što je i dalje daleko manje od paušalnih prognoza zakletih pivopija koji već godinama procenjuju da smo u samom vrhu svetske liste. Nismo. Niti smo u društvu vodećih Iraca, Čeha i Nemaca i njihovih više od 100 litara po stanovniku, niti smo pak blizu Haićana koji troše svega dva litra. (Zanimljivo je da se, prema novijim izveštajima, u Nemačkoj potrošnja piva po stanovniku smanjuje, dok u Rusiji čak počinje da krnji votkin tron.)
       Leti se pivo svakako više toči nego zimi iako beogradski ugostitelji primećuju da se sve više pije i kad je hladno. Dilema je da li je to posledica eventualnog dodatnog jačanja rejtinga piva, koje, zapravo, nikada nije ni prestajalo da bude voljeno, ili se radi o padu kupovne moći stanovništva. Jer, osim što je jeftinije od žestokih pića, pivo je i kabastije, može dugo da se pije, da se cevči.
       "Radije tražim jednu bistru 'stelu' i pijem je 45 minuta s uživanjem, nego preskupi viski, ili domaće pivo od kojeg sam nedavno pokvario stomak. Valjda je bilo previše sveže, i to se dešava", kaže 29-godišnji student Milan Jakšić, sećajući se, ipak, dana kada je na žurkama i 'plemenka' bila hit.
       Danas oko pedesetak firmi uvozi pivo u Jugoslaviju. "Ne bih rekao da je pivo postalo in piće. Pivo je uvek pripadalo svima, i onome ko ima i onome ko nema novac. Neki brendovi su postali in", kaže Nenad Šarenac, vlasnik i direktor preduzeća "KANE eksport-import", generalnog zastupnika i distributera hajnekenaza Jugoslaviju.
       Svejedno, količina uvoznog zanemarljiva je u odnosu na proizvodnju i potrošnju domaćeg piva. Preciznije, u prvih šest meseci 2001. uvozna piva su, u ukupnoj potrošnji kod nas, učestvovala s jedva 1,5 odsto. Stoga nije čudno što je inače skup irski ginis kratko boravio u prvom beogradskom irskom pabu u ulici Kneza Miloša.
       "Taj se odnos nije promenio u poslednjih nekoliko godina. Slika je jednostavno drugačija, jer su strana piva marketinški mnogo agresivnija", objašnjava Šarenac. Uvozna piva imaju bolje, zapaženije reklame, utrkuju se na bilbordima Beograda tako da bi svaki Švajcarac, u čijoj zemlji bilborda nema, momentalno ostao zapanjen. Ali, zato, sigurno ne bi odoleo šarmu Siniše Mihajlovića i njegovoj iskrenoj preporuci "Pils lajt - stvarno najbolje".
       Po gradskim kafićima uvozna piva su znatno uočljivija, po pravilu izložena kao na reviji. Domaća se kriju u frižiderima. S druge strane, u svakoj gradskoj kafani, na stolu s belim, musavim stolnjakom okrenutim na naličje (druga strana je još prljavija) teško da ćete videti flašu amstela. Takođe, malo je domaćinstava u nas u čijim se hladnjacima znoji inostrano pivo, računajući i slovenačko laško koje ove godine - i kvalitetom i cenom - uspešno vodi bitku na tržišnom terenu uvoznih piva.
       Beogradu su poznati i korona i sol, meksičkog porekla skupa piva za višu klasu. Piju se iz flaše, specijalno dizajnirane tako da ni žene ne izgledaju vulgarno kad je navrnu. Razlika je samo u tome što se u svetu korona (čija je ovdašnja velikoprodajna cena oko dve marke) pije tako što se pre prvog gutljaja u flašu ubaci parče tek isečenog zelenog limuna (lime). Kod nas se rezerve žutog limuna čuvaju dok ne nestanu.
       Recept za spravljanje piva, veruje se, bio je poznat još u Mesopotamiji, oko 4 000 godina pre nove ere. Opevano je i u skandinavskoj "Kalevali". Kod nas mu se ode pevaju ispred lokalnih dragstora, gde pretežno starije komšije, sa šahom ili bez njega, ispredaju priče i piju na crtu. Period kada su i mladi večernji provod zasnivali na cirkanju ispred "Orbala", srećom, prošao je. A kako smo uplovili u Internet eru, pojavio se i prvi srpski sajt posvećen "fenomenu" (njnjnj.pivo.co.džu), na kojem, između ostalog, ljubitelji mogu glasati za omiljeno pivo. Trenutni rezultat je: strano - 36 odsto, domaće - 29 odsto, ne pravi pitanje - 34 odsto.
      
       Rasprave
       Pivo u Srbiji, takođe, ne prestaje da bude predmet rasprava: koliko zapravo goji, da li je dobro za trudnice, treba li ga davati maloj deci pošto, kažu, sadrži aminokiselinu histidin, koje nema u maminom mleku... Da li je, konačno, pivo iz zelene flaše ukusnije?
       "Meni je bolje iz braon flaše. Zašto pijem pivo po ceo dan? Pa, puno je vitamina B, zdravo je", zavitlava se 52-godišnji Dragan, stalni čuvar praznih gajbica ispred jedne STR na Karaburmi. "Jelen" mu je favorit, ne pamti kada je probao neko drugo.
       Dakle, domaće pivo je neprikosnoveno po svim merilima. Potvrđuje i Nenad Jabukić, šef propagande Beogradske industrije piva: "Breme uvoznog piva uglavnom ne osećamo. Pivo je piće za srednju klasu, većina potrošača su široke narodne mase." Ali, odgovara da je glavni problem standard, "nije kao što je ranije bilo, realizacija polako pada". Dakako, i vremenske prilike utiču: avgust 2001. bolji je nego lane. Isto ne važi i za jul, ove godine prilično kišovit.
       Iskustvo konobara fensi kafea "Guli" Saše Kosovca slaže se s logičnom činjenicom da domaće pivo ima bolju prođu. Najbolje im ide pils (55 dinara, hajneken - 110 dinara). Gosti se često odlučuju ili za jedan koktel, po kojima je "Guli" poznat, ili za dva-tri piva. Tura, drugim rečima, ne prelazi sumu od 200 dinara. Zimi je situacija slična, s tim da, naravno, na red dolazi i kuvano vino.
       Na kraju, možda je posećenost obližnje BIP-ove pivnice "Aleksandar" pravi pokazatelj kojem se pivu najpre odajemo. Litar košta 56 dinara, služi se isključivo točeno. Šef restorana Vladan Tešić izjavljuje da posećenost nije kao što je bila, iako "dolaze svi, od ambasadora do običnog čoveka". Dnevno se iz tankera izvuče 300 litara, a dobrim poslovanjem smatra se količina od 400, 500 litara. Međutim, Tešić se ne žali mnogo. Ne treba zaboraviti da se čak i dok su padale bombe miris hmelja širio Cetinjskom ulicom.
      
       ANA VUČKOVIĆ