Kontrola obaveštajnih službi razlikuje se od zemlje do zemlje, a kod nas će DB, izgleda, biti stavljen pod kontrolu vlade a time posredno i pod nadzor Skupštine Srbije

      Dok se "crvene beretke" pretprošle nedelje nisu pobunile niko se nije pitao šta takva jedinica radi u jednoj posve civilnoj službi kao što je Državna bezbednost; danas, eto, već svi znamo da DB treba reorganizovati, a posle prvog istupa novog šefa DB-a Andreje Savića znamo i kako. Ideje, pokazalo se, uopšte ne nedostaju, ali se u realizaciji kasni. Ko je zbog kašnjenja subjektivno i objektivno odgovoran potpuno je jasno, kao što je jasno da to nisu (samo) Goran Petrović i Zoran Mijatović koji su, kao prvi i drugi čovek DB-a prošle nedelje podneli ostavke.
       Prema Zoranu Dragišiću, predavaču na Fakultetu civilne odbrane, ključna reč za razumevanje rada Državne bezbednosti (one koja postoji u zemljama Zapada) interresorski je rad. To znači da, praktično, svaka oblast društva kojoj preti opasnost da bude ugrožena spoljnjom ili unutrašnjom subverzijom ima svoju sopstvenu službu sa velikim S, a te službe obično delaju u okviru nadležnih ministarstava.
       Tako svoju sopstvenu obaveštajnu službu imaju ministarstva inostranih poslova, zatim, recimo, ministarstva finansija, ministarstva privrede (borba protiv industrijske špijunaže), a Ministarstvo unutrašnjih poslova može imati svoju sopstvenu tajnu obaveštajnu službu koja se bavi pitanjima unutrašnje bezbednosti u užem smislu, Ministarstvo odbrane obavezno ima svoje obaveštajno odeljenje, a oružane snage, opet, mogu imati i obično i imaju službu koja se bavi pitanjem bezbednosti vojnih objekata, sredstava i ljudstva. Sve informacije od značaja slivaju se u nacionalnu agenciju za državnu bezbednost koja je po pravilu podređena vladi.
      
       Intelektualne usluge
       "Sadašnju Službu treba premestiti tako da bude direktno podređena predsedniku vlade, tako da vlada vrši kontrolu zakonitosti i celishodnosti delovanja DB-a. Posao koji ta služba obavlja, je, pre svega, da saznanja do kojih je došla, dostavi bilo neposredno državnom vrhu - vladi, bilo javnom tužilaštvu", kaže Zoran Dragišić naglašavajući da zaposleni u toj službi "nisu nikakvi rambo-momci već tipovi sa velikim dioptrijama koji rade za kompjuterima".
       "Usluge koje DB pruža su intelektualne usluge, a hapšenje ili primena sile - to je posao javne bezbednosti ili, u krajnjem slučaju, vojske", kaže Zoran Dragišić.
       Naravno, to otvara pitanje kontrole nad tajnim službama ali to je, mada važno, sasvim drugo pitanje. Tako je čuveni FBI je tajna služba pri američkom Ministarstvu pravde, ali, u praksi, kažu eksperti, diskutabilno je koliko to Ministarstvo zaista ima uticaja i uvida u to šta radi ta služba. S obzirom na velika ovlašćenja koja pripadnici takvih službi imaju i ogromne fondove i tehnička sredstva kojima raspolažu, stručnjaci govore da se kod pripadnika takvih službi razvilo nešto što se sve češće opisuje kao infantilnost - uverenje da im je sve dozvoljeno uz nedostatak odgovornosti i svesti o realnom značaju posla koji obavljaju. To, razume se, otvara mogućnosti za veoma velike zloupotrebe i time se dolazi do pitanja kontrole nad takvim službama.
       Kako kaže Budimir Babović iz ekspertske organizacije LEX, kod nas se rad tajne policije još reguliše zakonom nasleđenim iz starog vremena, s tim da se taj zakon, ili bar odredba o parlamentarnoj kontroli rada SDB-a ne primenjuje otkako je nastala SRJ. Tako da se zapravo i ne zna ko je taj ko treba da kontroliše SDB, što je, kao što znamo, dovelo do njegove široke zloupotrebe u Miloševićevom vremenu i do ćorsokaka u kome se nalazi danas.
       U Crnoj Gori je svojevremeno uspostavljen odgovarajući predsednički savet koji je o tome trebalo da vodi računa, a formirao ga je Momir Bulatović u periodu dok je bio predsednik. Čitav događaj je bio refleks političkog sukoba sa Milom Đukanovićem, pa je tako i civilna "kontrola" nad Službom DB postavljena u taj kontekst.
       Budimir Babović primer civilne kontrole ilustruje slučajem Kanade, u kojoj taj posao obavlja posebno telo koje u tom cilju imenuje šef države. Ta komisija ima svoj četvorogodišnji mandat, a članovi se regrutuju od uglednih ličnosti (najčešće pravnika) nespornog integriteta - u praksi se obično dešava da su to bivši ministri i političari.
      
       Tehnologija pada
       U Kanadi čitav posao nacionalne bezbednosti nije obavijen velom misterije i odnos vlasti prema tome je da je reč o neophodnoj službi sa velikim ovlašćenjima čiji posao nije nužno predstavljati tajanstvenijim nego što on jeste. Pre nekoliko godina nadležna komisija u Kanadi je, kako kaže Budimir Babović, uništila oko 110 000 dosijea koji su, prema zakonu, zbog isteka odgovarajućeg vremenskog perioda dospeli za razmatranje. Toliki broj dosijea je veliki za zemlju koja u periodu kada su dosijei sakupljani nije imala više stanovnika nego nekada SFRJ. Kanada je primer da sveobuhvatnost delovanja obaveštajne službe nije posve nespojiva sa transparentnošću njenog rada.
       Što se tiče naše zemlje, ono što je predočio novi načelnik DB-a Savić, uglavnom se uklapa u opšti model koji je izložio Zoran Dragišić. Nacionalna agencija za bezbednost će, dakle, po svemu sudeći biti podređena predsedniku vlade, a ne više MUP-u, a nadzor njenog rada i odgovornost za njeno delovanje preuzima vlada, a u višem stepenu, razume se, parlament, koji kontroliše i samu vladu. Pri tome, insistira Dragišić, pod kontrolom se podrazumeva kontrola zakonitosti i kontrola efikasnosti, dok tehnologija rada ostaje suvereni domen Službe.
       Ono u čemu Jugoslavija neće moći da se uklopi u dominirajuće svetske obaveštajne trendove jeste centralizacija Službe. Kako kaže Goran Vesić, savetnik saveznog ministra policije, nije realno očekivati da bi Srbija i Crna Gora mogle da se sporazmeju oko jedinsvenog SDB-a.
       Što se tiče razuđenog modela organizovanja obaveštajne službe, razbijenog na nadležna ministarstva (kako je to izložio Dragišić), Vesić kaže da nismo još dostigli taj nivo razvijenosti društva koji bi zahtevao, recimo, posebnu službu za borbu protiv industrijske špijunaže, tako da za "resornim" službama nema potrebe. Izuzetak je Ministarstvo inostranih poslova "gde svi imaju neku obaveštajnu službu, a što se tiče našeg MIP-a, ne znam", kaže. U okviru SIP-a SFRJ je imala obaveštajnu službu o čijim se dometima nije mnogo znalo i koja se skrivala pod bezazlenim imenom Centar za dokumentaciju.
      
       Neslavni izuzeci
       Poenta ovog poslednjeg dela priče je potreba da se naglasi - a imali su je svi NIN-ovi sagovornici - da u sastav DB-a ne spadaju nikakve oružane, a pogotovu ne uniformisane formacije i da to nije tako nigde u svetu "sa izuzetkom Rusije", ograđuje se Goran Vesić.
       Više od toga da je reč samo o neuobičajenoj praksi, tajne političke policije koje su imale svoje uniformisane naoružane jedinice pripadaju najmračnijim stranama istorije čovečanstva na kojima će moći da se pronađu pod imenima Ceka, NKVD, GPU, pa sve do nemačke Geheime Staatspolizei, mnogo poznatije pod skraćenicom Gestapo. Domaći doprinos u ovoj oblasti znan je kao KNOJ i Ozna.
       O trenutnom statusu jugoslovenske (srpske) tajne policije (iz svih navedenih razloga, sve se ređe koristi reč "policija", koji postaje odrednica javne bezbednosti) govori okolnost da je novoodređeni rukovodeći čovek odabran iz redova stručnjaka i teoretičara, dok se pokušaj sa operativcem Goranom Petrovićem pokazao kao neuspeo. Istina, u javnosti postoje i pokušaji da se i Andreji Saviću pripiše veliko operativno iskustvo ali su, po svemu sudeći, preterani.
       Ekspert i teoretičar mnogo je podesnija osoba za službu u nastajanju, a kada u stolicu Aleksandra Rankovića usedne čovek sa pravim obaveštajnim bekgraundom, to će značiti da je za Službu došlo vreme pravih izazova.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      
      

Višedimenzionalni DB O novom v.d. načelnika DB-a Andreji Saviću vlada nepodeljeno mišljenje da je reč o jednom od najvećih eksperata iz te oblasti. Onaj deo Savićeve biografije koji "škripi" vezan je za njegovu pripadnost JUL-u i aktivnost na Univerzitetu koja nije baš po dobru upamćena. Ipak, kada je posle 5. oktobra počeo da se uspostavlja novi odnos snaga, Savić je bio među onim profesorima koji su shvatili "novu realnost" i doprineli da se novi politički sistem brzo uspostavi i na Univerzitetu.        Budimir Babović potvrđuje da zna o prethodnim partijskim sklonostima Andreje Savića, ali da o stručnim i ljudskim kvalitetima Andreje Savića ima samo najlepše reči, navodeći da ako mu i jeste minus što je bio u JUL-u treba imati u vidu njegovo ukupno korektno držanje, u koje Babović ubraja što je njemu - Baboviću - pomogao da izađe knjiga i to u vreme kada kao autor nije bio na spisku najomiljenijih. "A u toj knjizi se o Miloševiću nije baš najbolje govorilo", kaže Babović.        Novi šef DB-a očito nije jednodimenzionalna ličnost.