Naslov: Zločin na Kozjem ostrvu
Autor: Ugo Beti
Reditelj: Nebojša Bradić
Pozorište: Grad teatar Budva i Beogradsko dramsko pozorište

      Vladimir Stamenković
       Italijanski pisac Ugo Beti koji je, u prvoj polovini XX stoleća, stvarao u senci, a delimično i pod uticajem Pirandela, ima, kako nas upozoravaju svi istoričari drame, i mnogo boljih dramskih dela od komada "Zločin na Kozjem ostrvu", izabranog od Nebojše Bradića, iz razloga o kojim se može samo nagađati, da bude izveden prvo letos u Budvi, pa potom ovih dana i u Beogradu.
       Naš reditelj definiše taj komad kao psihološki triler, u kojem se posmatra grupa žena izolovana negde na kraju sveta, čiju prigušenu seksualnost budi stranac koji izdaleka dolazi među njih, primoravajući ih da izaberu ko će i šta će biti. Ta kvalifikacija, međutim, ne može da izdrži čak ni površnu analizu. U "Zločinu na Kozjem ostrvu" nema gotovo ničeg od onog što karakteriše triler s psihološkom dimenzijom, ni razuđenog zapleta u čijem je središtu jeziv, tajanstven zločin čije odloženo razrešavanje podstiče maštu najširih slojeva publike, ni empirijske psihologije koja je sastavni deo tog žanra, a koja omogućava da on besprekorno funkcioniše i u romanesknoj i u dramskoj formi. Pre bi se moglo reći da je komad neka vrsta nerazvijene pseudopoetske drame, s mutnom, neodređenom metafizikom, koja ne proizlazi organski iz radnje, već se spolja nameće pomoću, kako bi rekao Andre Žid, jednog bezrazložnog, nemotivisanog akta, ubistva mladog čoveka u kojem učestvuju, svaka na svoj način, sve tri žene, čiju je životnu kolotečinu ugrozio njegov iznenadni dolazak. To se, uostalom, jasno vidi i iz predstave, koja je sastavljena od labavo povezanih erotskih scena bez pravog erotizma, u kojoj monološke ispovesti likova didaktički prenose gledaocima i piščevu i rediteljevu pouku o ljudskoj situaciji prikazanoj u komadu i predstavi.
       Izgleda da je drama "Zločin na Kozjem ostrvu" izdvojena iz opusa Uga Betija i time neopravdano favorizovana zato što se lako mogla transformisati u ambijentalnu predstavu, gde joj šum mora i duboko mediteransko noćno nebo omogućavaju da ima visok stepen ubedljivosti, ali i s pogrešnom kalkulacijom da će nešto od toga ostati i kad se ona prenese na konvencionalnu scenu, u šture kulise jednog kontinentalnog pozorišta.