U njegovom banjalučkom stanu, u kojem je pružio gostoprimstvo izbeglici, napravljen je "jedan knjiško-muzički Aušvic", tvrdi pesnik i prevodilac Kolja Mićević

      Kolja Mićević, kojeg poznajemo kao nesumnjivu književno-prevodilačku instituciju, evropske reputacije, i kao čoveka blage naravi, danas je usplahiren, ogorčen i očigledno veoma razljućen onim što mu se događa u njegovoj rodnoj Banjaluci. U gradu u kojem je, želeći da bar privremeno reši stambeni problem jedne izbegličke porodice, i sam postao izbeglica i javno oklevetana ličnost od strane čoveka čiji je dobrotvor.
       Prošle nedelje, kada je posetio redakciju NIN-a da bi nas upoznao sa svojim slučajem, manje je, međutim, bio uzbuđen zbog takvog svog novog statusa, jer zna da u stan čiji je vlasnik mora ući kad-tad, a daleko više zato što će, kad se to desi, svoju dragocenu biblioteku i retko vrednu kolekciju gramofonskih ploča zateći u devastiranom stanju.
      
       Muzejski mrtav
       Pošto se prilikom poslednjeg putovanja u Banjaluku uverio da ih je snašla upravo takva sudbina, poznati pesnik, esejista i prevodilac - koji, inače, živi i radi kao samostalni umetnik, između Pariza i Banjaluke - rešio je da o tome javno progovori jednim otvorenim pismom na stranicama banjalučke revije Nezavisne novine. Redakcija je ovaj njegov javni krik propratila kratkim i veoma opredeljenim komentarom koji glasi: "Kolja Mićević još ne zna da li se ponovo vraća ili ponovo odlazi iz Banjaluke. Banjolučki prevodilac koji iza sebe ima preko 90 knjiga prevoda, pjesnik sa 20 knjiga vlastite poezije (od toga 10 na srpskom, 10 na francuskom jeziku), nesumnjiv je autoritet u evropskim književno-prevodilačkim krugovima. Nažalost, Kolja Mićević danas nije autoritet u svom gradu, i, na još veću žalost, ni u svome stanu. Čovjek koji je za svoga boravka u Parizu objavio 25 knjiga, koji je na francuski preveo Franca Prešerna, Lazu Kostića, Njegoša, Aleksu Šantića, Musu Ćazima Ćatića, Jovana Dučića, Safet-bega Bešagića... danas ne može da prevede primitivizam koji se dešava tu, u njegovoj Banjoj Luci, na pragu njegovog stana."
       Uz šest slika, iz dužeg stripa, koje pokazuju tavan na koji je korisnik stana Nikola Galić, direktor Galerije likovnih umjetnosti Republike Srpske, izbacio knjige i ploče koje je preuzeo na čuvanje, Mićević, između ostalog, piše: "Kada je u maju 1995. ušao u moj stan koji sam mu bez traženja ikakve nadoknade i s osećanjem da je pomoć pružena čoveku koji je ostao bez krova nad glavom dobro delo, taj isti Nikola Galić zaklinjao se, iako to niko nije tražio od njega, da će sve što se nalazilo u tom mom stanu, sve moje knjige - u stvari neophodne instrumente za moj književni i prevodilački rad - i planine muzike, čuvati kao 'muzejske vrednosti'. Sad mi je jasno da sam ja za tog gospodina već bio 'muzejski', tj. mrtav čovek."
       Šta se, naime, dogodilo? Mićević kaže da je Galić, pošto se tu naselio sa svojom porodicom, "ubrzo sve uništio, odnosno pogazio svoju muzejsku reč. Knjige napisane na jezicima koje nije znao da čita, niti da razume, brda muzike u obliku najređih gramofonskih ploča koje nije mogao da sluša, jer je pri prvom pokušaju moj tek kupljeni Pioneer pretvorio u neupotrebljivu gvožđuriju, sve ga je to pritisnulo tako iznenadno i do te mere nepodnošljivo, da je vrlo brzo popustio toj snazi i svu tu mrsku masu strmoglavio na tavan iznad mog stana, gde su prašina, vlaga i najzad obilne kiše otpočele i dovršile svoj neumoljivi rad. Jednostavno, Nikola Galić je uspeo da od svih tih umetničkih vrednosti prvoga reda načini jedan duhovni genocid, jedan knjiško-muzički Aušvic, jer to su prava imena za ono što je učinio od moga srdačno ponuđenog gostoprimstva.
       A kad je Kolja Mićević pokušao da se vrati "i video sav taj užas, Nikola Galić je nastavio s nizom obmanjivanja, varakanja i izmotavanja, i tako za poslednje tri godine sve do danas".
       To što će Mićević potom napisati da kada dođe u Banjaluku spava po hotelima, kad ima ko da mu ih plati, ili kod prijatelja, kao i mnogi drugi koji bi hteli da se vrate ali nažalost svi imaju nekog Nikolu Galića, posebno će isprovocirati čoveka koji se pretvorio u uzurpatora njegovog stana. Odgovoriće mu, opet preko Nezavisnih, da je "Gospodin Prevodilac" zaslepljen mržnjom, da zato ne navodi tačne činjenice i piše "u duhu onih koji su nas najžešće osuđivali", a uz to "čovjek nije učestvovao u stvaranju Republike Srpske te mu nije zamjeriti", iako mu je krajnja namera da sada svoj stan otkupi i proda, mada "on nije protjeran, on je svojom voljom otišao". Serija uvreda završiće se konstatacijom da je Mićevićeva "Sličnost sa Antom Starčevićem neizbježna".
      
       Podrška iz Pariza
       Mada ovakav odgovor dovoljno govori o njegovom autoru, ni Kolja Mićević ga nije ostavio bez svog komentara, u kojem je, između ostalog, napisao da su "sve te podvaldžijske, potkazivačke i klevetničke radnje Nikole Galića uvijene u jednu stravičnu demagošku retoriku čiji je on doduše samo odocneli odjek, ali koja je, u vreme svoje najveće razdraženosti, proizvodila građu za posledice zbog kojih se tek sada ispašta". I dodaće još: "Zaista nisam i ne bih učestvovao u stvaranju RS zajedno sa Nikolom Galićem; šta sam ja međutim radio dok ju je on stvarao zasad ne bih govorio. Ali, u mojoj Republici Srpskoj Nikola Galić ne bi mogao biti ni učitelj za osnovce."
       Razgovarajući o svom slučaju s potpisnikom ovog članka, Kolja Mićević nije bio u prilici da kaže da ga je bilo ko u rodnom gradu pokušao razumeti ili pomoći da povrati stan koji mu pripada i tako zaustavi i dalje propadanje bogate lične biblioteke. Ćute gradski oci, a ne oglašava se ni kulturna javnost. Podrška mu je stigla jedino iz Pariza, od Slobodana Šoje, ambasadora BiH u Francuskoj, koji, uz ostalo, ističe da je "Mićević veliki građanin i ponos Banjaluke" i "da cijeli grad i svi faktori u RS treba da se združe kako bi se ispravila ova nacionalna sramota. Neka postane jasno da naša, srpska, duhovna veza sa svetom nije Nikola Galić, već Nikola (Kolja) Mićević".
      
       SAVA DAUTOVIĆ