Bosanska optužnica obznanjuje postojanje "zajedničkog zločinačkog poduhvata", neke vrste široke kriminalne zavere u kojoj su učestvovala rukovodstva Srbije, krnje Jugoslavije, JNA, Vojske Jugoslavije, srpske policije i Državne bezbednosti, kao i rukovodstvo bosanskih Srba i njihove vojske

      Rat u Bosni bio je nezakonit, Srbi su ga započeli, a Slobodan Milošević lično je odgovoran za sve što se tamo desilo.
       Tako se najkraće da sažeti treća haška optužnica protiv Slobodana Miloševića, koja ga uz ostalo tereti i za genocid nad nesrpskim stanovništvom Bosne i Hercegovine. Sada kada su sve tri optužnice na tasu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (hrvatska, bosanska i kosovska), jasno je na koji način Hag zapravo namerava da ispuni obećanje Srbima o "skidanju" kolektivne krivice sa srpskog naroda i njenom smeštanju na pojedinačna pleća ("individualizaciji" odgovornosti).
      
       Kriminalna zavera
       Bosanska optužnica u tu svrhu obznanjuje postojanje "zajedničkog zločinačkog poduhvata", neke vrste široke kriminalne zavere u kojoj su učestvovala rukovodstva Srbije, krnje Jugoslavije, JNA, Vojske Jugoslavije, srpske policije i Državne bezbednosti, kao i rukovodstvo bosanskih Srba i njihove vojske. Ta zavera (u daljem tekstu "ZZP", odnosno "zajednički zločinački poduhvat" po optužnici) postojala je od 1.avgusta 1991.godine, a trajala je "najmanje" do 31.decembra 1995. godine. Sva svrha ZZP-a bila je u tome da se "silom i zauvek" većina nesrpskog stanovništva, a pre svega bosanski Muslimani i bosanski Hrvati, "uklone iz velikih delova Republike Bosne i Hercegovine" putem "vršenja zločina". Slobodan Milošević je po ovoj optužnici odgovoran za sve što su ovi politički i državni organi činili jer je "u svojstvu predsednika Srbije i kroz rukovodeću ulogu u SPS-u" ostvarivao kontrolu i vršio uticaj na sve učesnike "zajedničkog zločinačkog poduhvata".
       U optužnici se kaže da su u ZZP-u učestvovali sledeći pojedinci: Slobodan Milošević, Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić, Ratko Mladić, Borisav Jović, Branko Kostić, Veljko Kadijević, Blagoje Adžić, Milan Martić, Jovica Stanišić, Franko Simatović zvani Frenki, Radovan Stojičić zvani Badža, Vojislav Šešelj, Željko Ražnatović zvani Arkan. To, naravno, nije sve: na drugim mestima u optužnici pominju se i Radmilo Bogdanović, Zoran Sokolović, Jugoslav Kostić, pa čak i nesretni Sejdo Bajramović, a dodaje se da su u čitavoj zločinačkoj raboti učestvovali "i drugi znani i neznani učesnici" čija imena u ovom dokumentu nisu navedena.
       Miloševićeva odgovornost proteže se ne samo na strateške odluke o opsadi Sarajeva i zauzimanju enklava poput Srebrenice i Žepe, već i sve pojedinačne akte, svako ubistvo i svako silovanje, svaku granatu i svaki snajperski hitac, svaki vojni i drugi potez Ratka Mladića i njemu podređenih oficira i vojnika. Na 40. strani optužnice, na primer, Slobodan Milošević optužen je za to što je "29.juna 1995. godine jedan projektil ispaljen na ulicu Bulevar Meše Selimovića, verovatno iz pravca Rajlovca. Nije bilo žrtava". Optužen je i za to što je, na strani 37, "18. marta 1995. godine jedan mladić prelazio raskrsnicu ulica Nikole Demonje i Bulevara AVNOJ-a na Dobrinji, kada je pogođen u levu stranu i ubijen".
      
       Skrštene ruke
       Za sadašnji politički rejting Slobodana Miloševića u Jugoslaviji karakteristično je to da je optužnica izazvala više zaprepašćenja i nezadovoljstva u vrhu i javnosti susedne Republike Srpske, nego u Beogradu. Premijer Republike Srpske Mladen Ivanić morao je da umiruje vlastitog savetnika, izvesnog Đorđevića koji je pozvao na uzbunu, jer je shvatio da optužnica protiv Miloševića dovodi u pitanje "postojanje" srpskog entiteta u Bosni i pozvao srpske političke ličnosti da "ne sede skrštenih ruku". Beograd to u ovom času manje zanima, ali jeste činjenica da bosanska optužnica protiv Slobodana Miloševića može da se čita i kao pravno utemeljenje poznate muslimansko-hrvatske teze o Republici Srpskoj kao genocidnoj, zločinačkoj tvorevini stvorenoj na etničkom čišćenju. Ivanić je zauzvrat otprilike tvrdio da Dejtonski sporazum stoji iznad haške optužnice, i da Tribunal "nije nadležan da određuje karakter rata".
       Zvanično Haški sud za to možda i nije "nadležan", ali da ova optužnica predstavlja razoran sud o "srpskoj strani rata" u Bosni kao o zločinačkom aktu od početka do kraja - predstavlja. Optužnica se ne bavi Republikom Srpskom kao takvom, ali može dobro doći kao pravno potkrepljenje teze o genocidnom ratu i o RS kao o zločinačkoj tvorevini tog zločinačkog rata. Ivanićev savetnik se još trudio da razbije prividnu nezainteresovanost i ravnodušnost Beograda tezom da će dokazivanje genocida u Bosni pomoći tužbi Bosne i Hercegovine protiv Jugoslavije u Međunarodnom sudu pravde u Hagu. (Tamo je BiH tužila SRJ za genocid i zatražila tridesetak milijardi dolara ratne odštete.) Međunarodni sud pravde u Hagu i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju su međutim potpuno odvojene institucije i postupak pred jednim sudom ne utiče ni na koji način na postupak pred onim drugim. (Prvi je stalni sud koji postoji već decenijama i predstavlja najugledniju međunarodnu pravnu instituciju na svetu, a drugi je ad hoc, eksperimentalan i ograničenog trajanja, privremeno stvoren samo za nas.)
       Po mišljenju Biljane Kovačević-Vučo, predsednice Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava, u bosanskoj optužnici je u odnosu na prethodne novo to što ova otvoreno optužuje Slobodana Miloševića i njegove svekolike saučesnike za politiku koju su vodili. Ta politika se karakteriše kao zločinačka, i sve što je iz nje proizišlo tretira se kao zločin.
       Optužnica otvara još jednu nedoumicu - pitanje poistovećivanja, brkanja pojedinca i države, Slobodana Miloševića i SR Jugoslavije. Ako je Radovan Karadžić bio zločinac, a njegova politika zločinačka, jesu li zločinci bili svi oni Srbi u Bosni koji su na plebiscitu SDS-a glasali protiv otcepljenja BiH iz Jugoslavije, koji nisu glasali na referendumu o nezavisnosti BiH, koji nisu hteli da ostanu u nezavisnoj državi BiH, koji su sprovodili odluke zločinaca?
      
       Sveto pismo
       U tom kontekstu je zanimljivo navesti primer političke terminologije i analize bosanske optužnice. Na strani 16, recimo, piše da je "oko 22. oktobra 1991." Slobodan Milošević, zajedno sa ostalim članovima ZZP-a, "nastavio da se zalaže za unitarnu srpsku državu kojom bi se upravljalo iz Beograda, u Srbiji"!? Na prethodnoj, 15. stranici optužnice, pod tačkom 55 piše da su "rezultati izbora u novembru 1990. godine značili da, kako vreme bude prolazilo, SDS neće moći da mirnim putem zadrži Bosnu i Hercegovinu u Jugoslaviji koja je sve više bila pod srpskom kontrolom". Tačno. Ali, bi li bilo pogrešno, na primer, reći da je SDA rano uvidela da neće mirnim putem dobiti nezavisnu državu Bosnu i Hercegovinu?
       Posebno pitanje predstavlja tajming ove optužnice. Ako je Milošević bio učesnik ZZP-a od 1991. do 1995, kako to da je bivši američki državni sekretar Voren Kristofer 1995. godine posle sklapanja dila u Dejtonu pisao da bi Slobodan Milošević bio uspešan političar u bilo kojoj zapadnoj državi? Šta Hag zna sada, što nije znao tada? Odgovor je, naravno, da optužnica nije sveto pismo i da se njome ne piše istorija ove zemlje, već se u njoj nabraja sve ono što bi tužiteljici moglo da pomogne da osudi okrivljenog na dugu zatvorsku kaznu. Jugoslovensku javnost, međutim, dnevno bombarduju tvrdnjama da će Srbi u Hagu otkriti istinu o sebi. Redosled događaja međutim kazuje da je Hag pre mesto gde Srbe inficiraju političkim cinizmom, a tek onda stecište istorijskih istina.
      
       Ljiljana Smajlović
      
      

Damin gambit Samo dva dana pošto je Slobodan Milošević prebačen u Hag, Biljana Plavšić zatražila je od Haškog suda da je pusti na slobodu do početka suđenja, na koje sada čeka u Beogradu sa garancijom Vlade Srbije. Taj tajming, kao i njena poznata netrpeljivost prema Miloševiću, delimično su doprineli upornim glasinama da će Biljana Plavšić da svedoči protiv bivšeg predsednika Jugoslavije. Iz njene okoline to isto tako uporno demantuju, no odranije je poznato da Plavšićeva namerava da se od optužbe za genocid u Hagu brani tako što će dokazivati da nije imala nikakvu političku težinu u rukovodstu bosanskih Srba i da je ni u čemu nisu slušali. Centralno mesto u njenoj odbrani rezervisano je, navodno, za ideološke razlike između nje i ostalih ljudi iz SDS-a: Plavšićeva im je, navodno, stalno govorila da greše što idu u Beograd i što slušaju Miloševića, koji će na kraju "izdati" bosanske Srbe jer je "komunista", što za Biljanu niko nikad nije mogao reći.

      
      

Karlina izlazna strategija Jesu li vojnici i policajci zločinci ako je njihovo rukovodstvo vodilo zločinačku politiku? Nije čudo što se i nevini zbog te misli prevrću u krevetu. Odgovor je, ipak, da nisu, i da ima kraja haškim optužnicama. Zapadne prestonice koje imaju nekog uticaja na inače nezavisnu tužiteljicu Karlu del Ponte zamolili su dotičnu da polako privodi kraju posao, a Beogradu je diskretno nagovešteno da će se mastilo i na poslednjoj haškoj optužnici osušiti kad u Ševeningen budu "transferisani" Ratko Mladić (za koga Del Ponte tvrdi da ga krije Vojska Jugoslavije) i Radovan Karadžić (naravno, ne prašta se ni vukovarskoj trojci, ni Milanu Milutinoviću, ali ipak nisu tako bitni). Nema sumnje da će se i protiv ponekog Albanca osumnjičenog za ratne zločine takođe dići optužnica, ali Tribunalu će se uskoro početi nazirati kraj. Otuda je i predsednik Suda Klod Žorda u Ujedinjenim nacijama pre neki dan pledirao da domaći sudovi procesuiraju jedan broj slučajeva. Novo je i to da je beogradski "legalistički" blok na čelu sa Vojislavom Koštunicom pridobio nenadane pristalice na Zapadu kad je reč o potrebi da se zakonom reguliše saradnja sa Hagom. Izručenje braće Banović bilo je takvo da se i Vašington osetio nelagodno: ispalo je opet, makar takva možda nije bila namera, da Srbi trampe ratne zločince za finansijske usluge. To ne liči mnogo ni na istinu ni na pomirenje, ni sa suočavanje sa odgovornošću: sada bi i Zapad voleo da nije bilo ni braće Banović, ni problema sa "crvenim beretkama", ni ukupne blamaže oko otimanja ljudi i tajnog prebacivanja preko granice.