Od svih predloženih simbola verovatno će najviše biti sporan grb, zbog krune koju će mnogi protumačiti kao izraz monarhističkog resantimana od strane konzervativnog dela DOS-a

      Procedura za promenu državnih simbola, prema Ustavu Republike Srbije, ista je kao i procedura za promenu samog Ustava: nove simbole mora da podrži dve trećine poslanika Skupštine Srbije, a potom i na narodnom referendumu polovina plus jedan od upisanih birača. Tehnikalije oko ispunjavanja ovog ustavnog zahteva moramo prepustiti poslanicima i uopšte političarima, a ovde ostaje da konstatujemo kako je preko decenije duga inicijativa za ukidanje postojećih i vraćanje starih državnih simbola formalizovana u vidu predloga odgovarajuće radne grupe Ministarstva pravde i Sekretarijata za zakonodavstvo.
      
       Sreća
       Kompletno rešenje podrazumeva dva grba (veliki i mali), dve zastave (narodnu i državnu) i himnu (samo jednu), dve standarte (predsednika republike i predsednika skupštine) i svi ovi nacionalni simboli bi bili isticani odnosno intonirani u odgovarajućim prilikama.
       Prilika da se učini ovo što predlaže Komisija (u sastavu: Vladan Batić, Dragomir Acović, Svetislav Božić, Andrija Veselinović, Radoš Ljušić, Aleksandar Palavestra, Zoran Hristić i Dušan Protić) propala je pre tačno deset godina kada je Skupština Srbije abortirala te napore, odlučivši potrebnom (dvotrećinskom) većinom samo da se usvoji novi izgled zastave, bez petokrake zvezde. Srećna okolnost u nizu nesrećnih bila je ta da su samo dva glasa nedostajala da socijalistička većina izglasa "Marš na Drinu" za himnu Republike i tako stavi krunu na diktaturu političkog, muzičkog i svakog drugog primitivizma koji je te 1991. godine uzimao maha.
       Debata o simbolima imala je potpuno ideološki kontekst i vlast ju je shvatala kao ofanzivu građanske opozicije, što ona i jeste bila, makar da je vođena na sporednom terenu.
      
       Himna
       Treba još reći da je, prema anketi, podrška građana novim znamenjima bila potpuna, iako za himnu nešto manja nego za zastavu, tako da se može reći kako je jedan broj građana ocenjivao tada nove simbole kao ideološki neprihvatljive.
       Danas je teško oceniti koji je od predloženih simbola manje sporan. Verovatno je najsporniji grb, zbog krune koju će mnogi protumačiti kao izraz monarhističkog resantimana od strane konzervativnog dela DOS-a koji se, je li, zamlaćuje ikonografijom umesto da se posveti gorućoj reformi pravosuđa i uprave. Sve ovo pišemo zbog vrlo visokog ustavnog zahteva za promenu simbola koji podrazumeva referendum za ta pitanja i zbog čega će, možda, svaki glas biti važan.
       Ono što je one 1991. godine bilo najspornije, himna "Bože pravde" ovom prilikom je bilo možda jedino izvan diskusije. Kako kaže Zoran Hristić, kompozitor i član Komisije, nije razmatrana nijedna druga mogućnost. "Himnu je teško dobiti po porudžbini, ona je stvar nečega što se desi u trenutku. Pesma 'Bože pravde' je izdržala taj test vremena", kaže, podsećajući da su na konkursu za tekst himne početkom 20. veka učestvovali i Jovan Jovanović Zmaj, i Aleksa Šantić, i Jovan Dučić, pa ništa.
       Istoričari u prilog ovoj pesmi navode da nije monarhistička, jer je nastala pre proglašenja kraljevine i nije obrenovićevska jer su je usvojili i Karađorđevići, a ispostavilo se i da je među pet najstarijih himni u Evropi koje su još u upotrebi.
       Ipak treba reći da bi pesma "Vostani, Serbie" možda manje polarizovala građane, pošto treba verovati da neće biti moguće baš sve ubediti da tekst "Bože pravde" nema veze sa monarhijom niti sa religijom. "Vostani, Serbie", nastala prema pesmi Dositeja Obradovića je, osim toga, muzički daleko sofistikovanija od "Bože pravde", ali je, prema mišljenju Hristića, upravo to mana. "Mene je pokojni Vartkes Baronijan (autor kompozicije - p.a.) zamolio da je orkestriram za izvođenje u Sava centru; verujte, to je toliko teško za pevanje da se muče i profesionalci", kaže Hristić.
      
       Etalon
       Muzički opseg, visina i dubina tonova melodije "Bože pravde", prema Hristićevom mišljenju, taman je onakav kakav treba da bude. Poznatog kompozitora smo inače zatekli u veselom raspoloženju pošto je taman do njega doprla vest da se u Crnoj Gori spremaju da "ona tri tona" usvoje kao zvaničnu himnu. Reč je, dabome, o popularnoj pesmi "Oj, svijetla majska zoro", što kao himnu Hristić smatra još besmislenijom od "Marša na Drinu".
       Članovi Komisije se tokom rada, kako opisuje naš sagovornik, uglavnom nisu mešali u domen rada onih drugih, pa se tako kompozitor Hristić nije pačao u pitanja zastave i grba, mada je u jednom trenutku, kako kaže, primetio da bi grb na državnoj zastavi lepše stajao da je manji i u gornjem levom uglu, umesto što je na sredini. I, kad smo kod zastave, postoji još jedna inovacija. Odnos širine i dužine zastave je 2:3, umesto uobičajenih 1:2. Objašnjenje je praktično: ako je zastava preduga u odnosu na širinu, onda ne može lepo da leprša na vetru i umotava se oko jarbola, što nije slučaj ako su stranice pravougaonika približnije dužine.
       Ako dođe do javne rasprave na temu "kruna: za i protiv", razložno je predvideti da će se stvar razvijati u pravcu prebrojavanja zemalja (evropskih) sa republikanskim uređenjem koje u svom grbu nemaju krunu naspram onih koje imaju. Argument Komisije je da okolne republike uglavnom imaju krune u grbu (pa i Crna Gora). Donekle samo treba razlikovati slučaj Mađarske gde kruna nije neki apstraktni znak nego je reč o sasvim konkretnoj kruni poznatoj kao "kruna svetog Stevana" koja je za Mađare neka vrsta nacionalnog simbola za koji su vezane legende i koja je prepoznatljiva po karakterističnom iskrivljenom krstiću na vrhu.
      
       Federacija
       Za sve one za čiji ukus su predloženi simboli previše arhaično stilizovani treba reći da tek predstoji izrada "mustre", etalona, u okviru kojeg će postojati određena umetička sloboda u kreiranju neposrednog izgleda grba. Heraldičari navode primer Kraljevine između dva rata, gde su različiti proizvođači kokardi za vojne kape, dvoglavog orla prikazivali na različite načine i svi su bili u okviru etalona. Međutim, poštovanje etalona uopšte ne garantuje pristojno vizuelno rešenje, a najbolji primer je grb Savezne Republike Jugoslavije na koji nema heraldičkih primedaba, pa ipak se ne zna je li na njemu beli orao ili kakva druga dvoglava živina.
       Ovim se neizbežno dospeva na teren dopadanja i ukusa, koji je, znamo, pojedinačan i o čemu se ne raspravlja. Heraldičari se nadaju da bi pokretanje ovih stvari s mrtve tačke moglo da dovede do preispitivanja oznaka Vojske Jugoslavije, na koje imaju mnoge primedbe, od "nedovoljne likovne čitljivosti" do nekih heraldičkih brljotina.
       Svi predloženi simboli su isključivo simboli Srbije, a ako savezna država opstane, pitanje promene njenih oznaka biće otvoreno. Ako se uzme da grb ne bi bio problem (beli orao je simbol obeju država) i da su zastave iste ili bi bar trebalo da budu, ostaje problem himne za koji odgovarajućeg rešenja trenutno nema ni u pretpostavci. Verovatno da u vrhovima i jedne i druge vlasti nema mnogo raspoloženja za bavljenje ovim pitanjima, i srpski predsednik vlade je otvoreno rekao da, kada su federalni odnosi u pitanju, sadržinu daleko pretpostavlja formi.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      
      

Osećaj za boje Prema zakonskom predlogu Socijaldemokratske partije Crne Gore nova crnogorska zastava bila bi crvene boje sa državnim grbom u sredini. "To je tradicionalna crnogorska zastava", rekao je predsednik SDP milan Filipović, "a sadašnja trobojka nikad nije bila državna zastava Crne Gore, nego je ta zastava sa crvenom, plavetnom (ne plavom) i belom bojom korišćena kao dvorska zastavau doba kralja Nikole Petrovića".