Kome smeta jedan od dva-tri najznačajnija arhiva na svetu u kojem se čuvaju ključna sećanja na prošli vek

      U "Politici" se 1. novembra pojavio oglas Savezne vlade (Komisije za administrativna pitanja) o prodaji više zgrada u Beogradu - "poslovnog prostora u svojini države SRJ". Pored velikog broja "lokala" u Bulevaru kralja Aleksandra, Kneza Miloša, Beogradskoj, Nušićevoj i Maršala Tolbuhina, kao "poslovni prostor" našle su se i dve zgrade na Terazijama (Dom ankera), kao i Uzun Mirkova 1 (zgrada Jugoslovenske kinoteke) površine 3225 kvm uz napomenu da je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture i da joj je potrebna "potpuna sanacija i rekonstrukcija" (ma šta to značilo). Početna cena - 1300 DEM po kvadratnom metru ovog istorijskog zdanja. Razlog - vraćanje tzv. stare devizne štednje oštećenim građanima.
       Ova javna licitacija poslednjih mesec dana potresa javnost Beograda, budući da je reč o kulturno-istorijskom spomeniku koji je pre sedam godina Jugoslovenska kinoteka dobila na korišćenje od grada Beograda, čime je trebalo da bude rešen dugogodišnji problem smeštaja jednog od najznačajnijih filmskih muzeja na svetu. Zanimljiva je slučajnost da savezna država prodaje spomenik kulture u trenutku kada je Unesko, najviša institucija kulture na svetu, odobrio sredstva za dovršavanje novog doma Jugoslovenske kinoteke (što nam je posvedočio Jovan Ćirilov, novoizabrani predsednik Jugoslovenske komisije pri Unesku), ne bi li svetska filmska baština koja čini 85 odsto arhiva Kinoteke, bila na vreme spasena.
      
       Trange-frange
       Kako je u adaptaciju Uzun Mirkove 1 (po projektu Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda) Ministarstvo kulture Republike Srbije (u čijoj je Kinoteka nadležnosti) uložilo dva miliona i 400 hiljada maraka za potrebe Kinoteke i obezbedilo nova sredstva za nastavak radova, postavlja se pitanje: da li Savezna vlada ima pravo da proda zgradu u koju je dosad uloženo (za to postoji dokumentacija u Kinoteci) više od polovine početne prodajne cene, posebno ako je reč o zgradi koja je po Zakonu o kulturnim dobrima, pod najvišom zaštitom Republike Srbije? I, ako to pravo ima, pod kojim uslovima je u mogućnosti da to i učini? Ko, na kraju, ima pravo da rasprodaje kulturnu baštinu i izbacuje nacionalne institucije na ulicu?
       Zgrada u Uzun Mirkovoj 1 iz 1846, "Novi konak kneza Aleksandra Karađorđevića", a kasnije elitno hotelsko zdanje "Srpska kruna" (stariji Beograđani ga pamte po suđenju generalu Leru 1947), skoro čitav vek bila je "Opština beogradska" (od 1869. do 1961). Tada je preseljena na Trg Nikole Pašića 6, a u staru opštinsku zgradu se uselio Zavod za patente. Šezdesetih godina 20. veka Uzun Mirkova 1 postala je vlasništvo Federacije (navodno, reč je o "razmeni dobara" pri kojoj je SFRJ od grada "dobila" tu zgradu u zamenu za Stari dvor).
       Vlada savezne države je 1992. zgradu "ustupila na korišćenje" gradu Beogradu, a 1995. odlukom gradske vlade nekadašnja "Srpska kruna" je dodeljena Jugoslovenskoj kinoteci. Trebalo je da postane nacionalni filmski centar. Međutim, novca za adaptaciju zgrade je 1997. ponestalo, pa se preseljenje Kinoteke u Uzun Mirkovu 1 odlaže do daljnjeg. Zanimljivo je da je na 92. sednici Savezne vlade održanoj 7. juna 2000. godine doneta odluka da se "ugovor o korišćenju poslovne zgrade u Ulici Uzun Mirkova br. 1, zaključen između države SRJ i Skupštine grada od 29. maja 1992. godine" - otkaže.
       Prošli su izbori i 5. oktobar i za nešto manje od godinu dana, marta 2001. na konferenciji za novinare Dragomir Popov, taze imenovani direktor Savezne direkcije za imovinu SRJ, objavio je spisak objekata za prodaju među kojima se našla i zgrada u Uzun Mirkovoj. Aprila iste godine, direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović, ministar Lečić i grad Beograd pismeno su obavešteni da, budući da je ugovor između SRJ i grada Beograda raskinut, izvole da "predmetnu zgradu zapisnički predaju u posed Saveznoj vladi - Saveznoj direkciji za imovinu SRJ" i "da na jedan civilizovan način" svi skupa "prevaziđu nastali problem". Potpisnik - direktor Savezne direkcije za imovinu SRJ Dragomir Popov. Proletos je, dakle, započela prodaja Uzun Mirkove 1, ali, budući da je ministar Lečić kontaktirao sam vrh savezne države (predsednika i tadašnjeg saveznog premijera), a možda i zato što je gospodin Popov Kinoteci dao šest meseci vremena da nađe pare (na šta nije imao pravo, kako sam kaže), leto je prošlo u miru i činilo se da prodaje neće biti.
       U međuvremenu, republičko Ministarstvo kulture je obezbedilo milion maraka za nastavak radova, ali radovi opet nisu nastavljeni zato što imovinsko-pravni odnosi između savezne države, Republike, grada i Kinoteke - nisu regulisani. Ko je kome, kad i zašto dao zgradu u Uzun Mirkovoj 1, teško je rasplesti, ali sigurno je da su, ovoga puta, grad, Republika Srbija i Jugoslovenska kinoteka na jednoj, a savezna država na čelu sa Saveznom direkcijom za imovinu SRJ i gospodinom Radomirom Popovom - na drugoj strani.
      
       Konferenciju za novinare, održanu u petak 30. novembra (usred praznika) u Palati federacije, Dragomir Popov, direktor Savezne direkcije za imovinu, posvetio je "državnom neimarstvu" želeći da pokaže "da se tu ne radi samo o rasprodaji fonda, nego o ozbiljnoj graditeljskoj aktivnosti savezne države". Usledilo je polučasovno predavanje o izgradnji graničnog prelaza Horgoš, koji bi trebalo da bude završen do kraja 2003. godine.
       Kada je o prodaji zgrade u Uzun Mirkovoj reč, Popov je upozorio da "tu zgrade nema, tu ne živi niko, tu sedi jedan čuvar, ta zgrada je ruševina".
       - Niko ne zabranjuje gazdi da prodaje svoje imanje, pa bilo kako da je zaštićeno. To je stvar vlasnika. Mi prestajemo da budemo vlasnici i dolaze drugi. Za Veru Pavlović, direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture (sa kojom se Popov susreo prošle nedelje u emisiji "Direktno" Studija B, prim.a.), kulturno dobro je - do te mere ona ide lobistički i subjektivno - ako izgradimo police i bioskopsku salu a nije kulturno dobro ako se tamo nalazi polivalentni poslovni centar. Mi treba da u centru grada gradimo rafove za držanje filmova. Ajme meni, pa ko će to da uradi? Pa ti rafovi su suviše skupi, rekao je Popov novinarima u Palati federacije, i najavio otvaranje koverata s novčanim ponudama 5. decembra.
       Na pitanje NIN-a da malo preciznije objasni šta znači "polivalentni centar" u koji bi, eventualno zgrada u Uzun Mirkovoj 1 trebalo da bude pretvorena, Dragomir Popov je rekao: "Jedan projektant inostranog investitora koji bi zgradu kupio i uložio 19 miliona maraka oduševio me je svojom maštovitošću. On je u centru grada video da postoje uslovi za objekat u kome bi se ljudi zadržavali, bile bi tu i galerije, tu bi se mogle naći 'shark' majice, znači kvalitetna roba, i suvenir i slika. Ja sam odmah zamislio objekat poput tzv. šoping molova u koje ulazite kolima, kojih ima svuda u svetu." Srpski rečeno - TC "Knez Mihailova".
       Za Veru Pavlović-Lončarski, direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda, kulturno dobro je neprikosnoveno i "sopstvenik ne sme da koristi kulturno dobro u svrhe koje nisu u skladu sa njegovom prirodom, namenom i značajem ili na način koji može dovesti do oštećenja kulturnog dobra". Član 32 Zakona o kulturnim dobrima.
      
       Prodajte Crni vrh!
       - "Zgrada opštine beogradske", zvaničan je naziv kulturnog dobra u Uzun Mirkovoj 1 i sem što je zaštićena kao kulturno dobro i u nadležnosti je grada Beograda, ova zgrada je zaštićena po još jednom osnovu - kao deo prostorne kulturno-istorijske celine "Knez Mihailova ulica", kulturno dobro od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju. Za ovaj objekat u Uzun Mirkovoj 1 jasno stoji da mu je namena kultura, objasnila nam je Vera Pavlović pokazujući nam požuteli, iskrzali urbanistički plan iz 1979. godine. To znači da se na ovom prostoru mogu nalaziti muzeji, biblioteke, čitaonice, galerije, bioskopi, kamerne scene, koncertne sale, pozorišta: "Muzej Kinoteke kome je zgrada dodeljena 1995. godine je tzv. adekvatna namena, a tržni centar je neadekvatan."
       Beograd ima samo 330 spomenika kulture na svih 16 opština, saznali smo od gospođe Pavlović-Lončarski: "I to je sve, svaki javni spomenik, groblje, seoske i gradske kuće, prostorne celine, crkve... Sem Beogradske tvrđave, mi nemamo srednjovekovno nasleđe. Celokupno naše nasleđe potiče iz 19. veka, sem, na prste da izbrojite, ponešto iz 18. veka..."
       Zanimljiva je slučajnost da je prodaja beogradskih zgrada otpočela i u vreme rada na novom zakonu o kulturnim dobrima čiji je Nacrt prihvaćen 18. septembra, a koji ovih dana čeka na usvajanje u Skupštini Srbije. Novica Antić, sekretar Ministarstva za kulturu Republike Srbije, rekao nam je da se prodaja zgrade u Uzun Mirkovoj 1 kosi sa svim zakonima, a posebno sa ovim novim koji je vrlo pooštrio zaštitu kulturnih dobara, "čak do krivične odgovornosti": "Za bilo kakvu promenu na spomeniku kulture, i spolja i iznutra, potrebna je saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika. Predlozi gospodina Popova da se fasada ostavi a iznutra bude tržni centar, dokaz su da on zakon ni pročitao nije", rekao nam je Novica Antić i dodao:
       - Njima je potreban novac za 11 i nešto hiljada činovnika koji rade u toj Saveznoj vladi, treba to platiti, treba isplatiti putovanja, avione, devizne dnevnice, stanove. Shvatam da je njihova potreba za novcem ogromna, ali zaista ona ne može da se reši prodajom kulturnih spomenika.
       Gorica Mojović, potpredsednik Izvršnog saveta Skupštine grada, upitala je: "Zašto se prodaju samo zgrade u Beogradu i zar u ovoj Srbiji i Crnoj Gori ne postoje reprezentativniji objekti, građeni u Titovo vreme, letovališta, odmarališta, vile, koji bi doneli više para? Nek prodaju Crni vrh!"
      
       I Bertoluči je pisao
       Osnovana 1949. godine, Kinoteka već godinama ima problem fondova koji ne mogu da se smeste i da se čuvaju na odgovarajući način. A to znači 85 000 kopija, 200 000 fotografija, nekoliko stotina predmeta. "To je statistički podatak", rekao nam je Radoslav Zelenović, direktor Kinoteke, "ali ako vam kažem da je među tim predmetima kamera braće Limijer iz 1896. godine, a 1895. je izmišljen film, onda to više nije statistički podatak nego istorijska činjenica". Da se o značaju Jugoslovenske kinoteke zna više u svetu nego u rođenoj zemlji, govori, na primer, činjenica da je 1995. godine naš filmski muzej primljen u Evropsku federaciju filmskih arhiva iako naša zemlja nije članica Evropske zajednice. Aprila '99. Bernardo Bertoluči u svom apelu FIAF-u upozorio je "stratege koji izdaju dnevna naređenja za bombardovanje, na važnost Jugoslovenske kinoteke", jer je ona jedna od "dva ili tri najznačajnija arhiva na svetu gde se čuvaju ključni delovi sećanja na ovaj vek".
       "Ako se unište sećanja", napisao je Bertoluči, "kao što to čine oni koji uništavaju krštenice stotina i hiljada ljudi, to znači uništavanje istorijskog identiteta, i onda je budućnost isto što i prošlost".
       Dva meseca kasnije u Rimu su italijanski filmski radnici proslavili 50 godina Jugoslovenske kinoteke.
       Za deset godina, koliko je direktor, Radoslav Zelenović je naučio da je "Kinoteka prevelika za državu u kojoj se nalazi".
       Kada je predsednik FIAF-a Ivan Truhiljo ovog septembra boravio u Beogradu, otkrivši Bunjuelov film u Arhivu Jugoslovenske kinoteke za koji se 30 godina verovalo da je nestao, obećao je da će se založiti da se naš filmski muzej zaštiti kao svetska kulturna baština, jer je u prvih deset po veličini, a u prvih pet po značaju u svetu. "Ako Savezna direkcija za imovinu misli da između dokumenata iz 1995 (kada su nam po ugovoru dati ključevi od Uzun Mirkove) i 2000 (kada je raskinut ugovor između SRJ i grada Beograda) ne postoji ništa, ja upozoravam da između njih postoji jedan od najvećih filmskih arhiva koji je uveden u posed", reči su direktora Zelenovića.
      
       ZORA LATINOVIĆ
      
      

U trenutku zaključenja ovog broja, poslednja vest je da je na sednici Administrativne komisije Savezne vlade održanoj u sredu, 5. decembra predloženo da se zgrada u Uzun Mirkovoj 1 i Dom ankera (Terazije 26) izuzmu iz prodaje. Odluka zavisi od Savezne vlade.