Nastupila je planetarna pomama protiv kloniranja, jer je stvaranje "veštačke" ljudske jedinke protivno moralnim, verskim i drugim normama. Ali, odgovaraju naučnici, uopšte nije reč o stvaranju jedinke

      Laboratorija ACT (Advanced Cell Technologdž) iz Masačusetsa prošle nedelje načinila je novi korak ka konačnom kloniranju čoveka. Do sada najveću korist od eksperimenta imao je izvesni M. Jerista Lampman, autor romana u kojem, uz pomoć genetskog materijala sačuvanog na tzv. Torinskoj plaštanici, grupa kardinala unutar Vatikana priprema kloniranje Isusa Hrista. Torinska plaštanica je, inače, prema predanju, tkanina u koju je po skidanju sa krsta spušten Isus i koja je sačuvala obrise njegovog izmučenog tela. Autentičnost plaštanice, navodno, nisu uspela da ospore ni neka egzaktna istraživanja.
       Teoretski, rabota opisana u romanu je moguća. Rezultat koji su objavili naučnici iz Masačusetsa približava ljudske granice takvoj mogućnosti, a simbolika se sastoji u tome što kloniranje Boga naznačava napuštanje granice onoga što je čoveku dato, dakle, kloniranje onoga ko je Božje delo, čoveka.
       Zakonodavna tela najrazvijenijih zemalja ove planete bacila su se na posao da odrede međe iza kojih naučnicima neće biti dozvoljeno da eksperimentišu u tom pravcu. Čitav posao valja obaviti što je moguće pre, jer su za vrlo blisku budućnost najavljeni novi poduhvati na tom polju, a kako kažu naučnici, to znači da se u istraživanju odmaklo još i dalje jer objavljivanje rezultata uvek kasni za onim što je u laboratoriji u tom času aktuelno.
      
       Transplantacija
       Da li je kloniranje mogućno? Prema onom što se trenutno zna, odgovor je potvrdan, s tim što je malo verovatno da će to nekome poći za rukom pre nego što parlamenti stignu da donesu odgovarajuću legislativu. Kako kaže Marko Anđelković sa Biološkog instituta "Siniša Stanković" u Beogradu i profesor univerziteta, reč je o problemu koji ne stoji pred sadašnjom generacijom, a verovatno ni pred sledećom generacijom zakonodavaca.
       Međutim, kada je o kloniranju reč, govore biolozi, pravo pitanje nije da li je ono mogućno, već da li je potrebno. Osim čiste naučne radoznalosti, ne postoji drugi trenutno vidljiv razlog zbog kojeg bi neko klonirao ljudsku jedinku.
       Poenta čitave tehnologije koja se popularno naziva kloniranjem jeste dobijanje odgovarajućih materijala potrebnih za lečenje određenih bolesti. Konkretno, taj način omogućava (za sada, samo teorijski) da se iz klonirane ljudske ćelije dobije organ koji bi poslužio za transplantanciju onim bolesnicima kod kojih je takva zamena potrebna. Pošto bi donori klonirane ćelije, tačnije, jedra ćelije, bili sami ti bolesnici, to bi na teorijski minimum svelo mogućnost odbacivanja presađenog organa, pošto je uzgojeni organ na određeni način takođe produkt organizma u koji se usađuje. Ovako shvaćeno kloniranje etički je bliže postupku, recimo, transfuzije krvi, nego poduhvatima iza kojih, u našoj mašti, stoji neki od sledbenika doktora Frankenštajna.
       Ipak, daleko od toga da je čitava etička diskusija o ovome besmislena; uostalom, i sama transfuzija krvi je moralno problematična za pripadnike nekih verskih grupa.
      
       "Preembrion"
       Postupak o kojem je ovde reč je proces u kome se ćelija iz kloniranog embriona podstiče da se dalje razvija u pravcu dobijanja željenog organa. Opasnost i mogućnost zloupotrebe na koju ukazuje profesor Anđelković sastoji se u tome da se iz embriona ne uzme samo ćelija iz koje će nastati organ ("neizdiferencirana ćelija") nego da se sačeka i da se iz kloniranog embriona izdvoji zametak organa u formiranju, čime bi se čitava stvar svela na presađivanje organa iz kloniranog embriona u telo pacijenta. Tu je nužno utvrditi granicu gde "neizdiferencirana ćelija" postaje zametak organa. Britansko zakonodavstvo, recimo, o embrionu do 14 dana starosti govori kao o "preembrionu".
       Kloniranje kao postupak je sumnjivo i zbog toga što je teoretski (sve je teorija), dobijanje kompletne klonirane jedinke jednostavnije nego dobijanje kloniranog organa. Kloniranu jajnu ćeliju bi trebalo vratiti u uterus i dobiti posle odgovarajućeg broja meseci "gotov proizvod". Dok, za kloniranje organa tek treba istražiti puteve da se neizdiferencirana ćelija pobudi i pokrene u željeni organ.
       Većina crkava, predvođenih Katoličkom, kao i raznih konzervativnih i pro-lajf organizacija, polaze od zahteva da se kloniranje mora zabraniti jer vodi ka veštačkom dobijanju ljudskog bića, što je akt kreacije koji pripada samo Bogu.
       Međutim, pitanje na koje će svi oni morati da odgovore je, u stvari, mnogo teže. Jer, ako je začeće trenutak spajanja muške i ženske polne ćelije, onda klonirani embrion i nije začet. Može li se, dakle, klon, prema vladajućim definicijama, uopšte smatrati ljudskim zametkom? Kloniranje se može smatrati bespolnim začećem, gde bi se dobila muška ili ženska jedinka zavisno od toga da li bi davalac ćelije bio muškarac ili žena.
       Ono što izgleda izvesno u ovom trenutku to je da svi oni koji vrište u prilog tome da se kloniranje zabrani ili ograniči, nisu svesni svih ovih finesa i pitanje je koliko uopšte razumeju problem. To, razume se, posebno važi za političare iako se može reći da oni ipak nisu svuda toliko nekompetentni i neodgovorni kao što je to kod nas slučaj.
      
       Fabrikacija
       Jedno od mogućih prostih pitanja koja bi laik postavio jeste zbog čega bi - ako po strani ostavimo sve etičke aspekte - kloniranje uopšte bilo nužno u cilju obezbeđivanja materijala za fabrikaciju ljudskih organa. Zar ono što je moguće sa kloniranim embrionom, ne bi bilo moguće i sa normalnim embrionom?
       Odgovor daje profesor Marko Anđelković. "Normalno oplođena jajna ćelija će se neminovno razviti u embrion. Osim toga, smisao čitavog posla jeste da se dobije organ genetski što sličniji donoru ćelije. Normalno oplođena jajna ćelija je mešavina očevih i majčinih gena i ona tom cilju ne bi odgovarala", kaže.
       Zanimljivo pitanje bilo bi koliko složeni bi mogli biti organi koji se dobijaju ovim putem. Da li bi se, teoretski, mogao dobiti mozak? "Verovatno bi se mogao dobiti neki skup nervnih ćelija, ali nije svaki skup nervnih ćelija mozak. Mi uvek mislimo samo na anatomsko-fiziološke osobine. Mozak je mnogo više interakcija tih ćelija, specifičan odnos između njih", kaže profesor Anđelković.
       Nervne ćelije su, zapravo, već i dobijene ovim putem, putem kloniranja. Ipak, nema naznaka da bi se moglo veštački proizvesti ono što je sedište čovekovog duha. Božje mesto ostaje nezamenjivo.
       Takođe, neizvesno je da li bi ova tehnika mogla dovesti do generisanja ljudskih udova. To bi bio kompleksan poduhvat za koji je potrebno pobuditi više ćelija da se sinhronizovano razvijaju u jednu funkcionalnu celinu kao što je ruka ili noga.
       Marko Anđelković smatra da nije dobro ići putem zabrane i restrikcija ne samo zato što su istraživanja upravljena prema korisnom cilju već i što je dobro da rezultati istraživanja budu što više javni. A granica istraživanja bi se postavila tako da bi eksperimentima bio podvrgnut samo "preembrion", dok bi opiti na embrionima koji već imaju formirane organe bili zabranjeni. A što se tiče kloniranja čitave ljudske jedinke, to ne samo da bi bilo neetično nego i sa naučne tačke gledišta nekorisno i besmisleno - "biološki egzibicionizam".
      
       Komercijalizacija
       Eksperimentisanje u cilju dobijanja ljudskog klona moralo bi da bude pod striktnim režimom zabrane, prosto zbog toga što je zabranjeno eksperimentisanje sa ljudima, što kao pravilo postoji i nije ga potrebno ponovno uvoditi. No, to bi značilo jasno izreći da se potencijalni sutrašnji klon ima smatrati ljudskom jedinkom, čovekom. Jasno je koliko je težak zadatak pred onima na kojima je da uvedu zakonsku regulativu u tu oblast, pogotovu u onim zemljama koje su još opterećene religioznim puritanizmom i crkvenim predrasudama. A u isti mah, niko ne bi ni želeo da zaostane, jer je reč o vrlo propulzivnoj i profitabilnoj tehnologiji sutrašnjice. Prva evropska kompanija za stem-ćelije, "ReNeuron", nalazi se već na tržištu od novembra prošle godine.
       Etički su manje problematični ovakvi eksperimenti na biljkama i životinjama. Na biljkama su oni već ostvareni i uveliko u komercijalnoj upotrebi - u nekom slučajevima, recimo, iz jedne ćelije lista već danas je moguće dobiti čitavu biljku. A neki aktivisti pokreta zaštite ugroženih vrsta nadaju se da će se tim načinom moći da spasu od nestanka vrste koje su neminovno pred izumiranjem. Ukoliko u prirodi ne bi bilo uslova za njihov opstanak, ugrožena vrsta bi se mogla čuvati - u epruveti, uz mogućnost dobijanja jedinke u bilo kom željenom trenutku.
       Ipak, ova priča takođe pripada budućnosti jer, upozorava profesor Anđelković, nisu sve životinje podjednako podesne za ovaj poduhvat, pa tako, recimo, pacov nije kloniran, mada je najrasprostranjenija laboratorijska životinja.
       Najzad, pitanje, koliko smo mi, državna zajednica Srbije i Crne Gore, daleko od ovih problema. Veoma smo daleko. Prema saznanju naših sagovornika, ništa od pomenutih postupaka nije izvođeno na našim prostorima. To je prava sreća, jer nije izvesno da bi naše zakonodavno telo, sa svim problemima koji ga more, tučama i neuspelim prebrojavanjima poslanika, moglo da odgovori izazovima koje postavljaju tehnike kloniranja i genetskog inžinjeringa.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ