NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Štap i šargarepa<br>Dragoslav Rančić
Neutralni na strani Zapada

Nakon izvesne pometnje oko uloge koju bi neutralne zemlje mogle da imaju posle hladnog rata, sve su one, sem Švajcarske, ušle u Partnerstvo za mir i Evropsku uniju. Te dve prekretnice nametnule su neutralnima preispitivanje tradicije i identiteta. Austrija već traži da uđe u NATO

      Sve četiri neutralne zemlje Evropske unije - Švedska, Finska, Austrija i Irska - najavile su svoje učešće u međunarodnim snagama za održavanje mira u Avganistanu. Njihovo učešće biće, verovatno, simbolično, ali je politički važno. Odluci su prethodili njihovo solidarisanje sa SAD u ratu protiv globalnog terorizma i njihova podrška američkom napadu na Avganistan. U odnosu na vreme hladnog rata, upadljivije je postalo priklanjanje neutralnih zemalja akcijama NATO, pa i američkim vojnim intervencijama. Čak je i Švajcarska dopustila svojim vojnicima izvesnu saradnju sa NATO.
       U hladnom ratu ove zemlje, za izuzetkom Finske, koja je veoma pazila da se ničim ne zameri Sovjetskom Savezu, i Švedske, u kojoj je za vreme Vijetnamskog rata, pod vidom pacifizma, bio vrlo izražen antiamerikanizam, bile su u velikoj meri, pogotovo u ključnim pitanjima odnosa Istok - Zapad i u pitanjima važnim za očuvanje njihovih sopstvenih međunarodnih pozicija, politički neutralne na strani Zapada.
       Postojala su tri jaka razloga za to. Prvo, po ideološkom opredeljenju, državnom ustrojstvu i životnim nazorima to su bile zemlje Zapada i deo interesne sfere Zapada, iako su van NATO-a. Drugo, njihove tržišne privrede bile su inkorporisane u tržišnu privredu Zapada. Najzad, SAD, mnogo više nego tadašnja druga supersila, Sovjetski Savez, bile su garant njihove neutralnosti i njihov politički zaštitnik.
       Sada su neutralni, još više nego nekad, neutralni na strani Zapada, jer je u Evropi pobedila politička filozofija Zapada. Nakon izvesne pometnje oko uloge koju bi neutralne zemlje mogle da imaju posle hladnog rata, sve su one, sem Švajcarske, ušle u Partnerstvo za mir i u Evropsku uniju. To su bile dve prekretnice koje su neutralnima nametnule preispitivanje tradicije i identiteta.
       Neke se i sada pitaju šta je to politička neutralnost u jednopolarnom svetu, a neke, kao, na primer, Austrija, otvoreno traže promenu svog neutralnog statusa i ulazak u NATO, iako ne neophodno odmah. U tom razjašnjavanju identiteta neutralnih izgleda da je Austrija najliberalnija, dok je Švajcarska, jedina inače van Partnerstva za mir i van Evropske unije, najkonzervativnija.
       Kancelar Volfgang Šisel izjavio je da Austrija "ozbiljno razmišlja" o ulasku u NATO. Međunarodni položaj Austrije, u sendviču između Zapada i Istoka, naprosto je ostatak hladnog rata. Nije tačno, po njegovom mišljenju, da je neutralnost "razlog postojanja" Austrije. U kompleksnoj realnosti 21. veka, kaže on, Austrija je nešto više od "starih klišea" kao što su neutralnost, čokoladne "Mocart kugle" i lipicaneri.
       Šisel je ideju o napuštanju neutralnosti počeo češće da pominje posle susreta sa američkim predsednikom Bušom pre dva meseca. U Vašingtonu se tada razgovaralo, pored ostalog, o "strateškom položaju" Austrije, što bi trebalo da znači da kancelar ima američku podršku za ulazak u NATO. Rusija, takođe garant neutralnosti Austrije na osnovu sporazuma velikih sila iz 1955, nije bila oduševljena Šiselovom idejom. "Ostanite neutralni" - poručio je Austrijancima predsednik Putin početkom februara ove godine, u vreme svoje posete Beču - "Austrijska neutralnost je vrlo dragoceno dostignuće koje mi visoko vrednujemo."
       Austrijanci se sada mogu pitati da li Putin, posle nedavnog zbližavanja Rusije i NATO-a, ostaje kod istog mišljenja. Kad je govorio da se stvar ne može izvesti odmah, Šisel je, po svemu sudeći, imao u vidu neophodno vreme najpre za ublažavanje ruskog stava, a potom i za promenu austrijskog Ustava, iz kojeg bi se morala odstraniti odrednica o neutralnosti zemlje.
       Neutralnost Švedske suočena je sa najvećim izazovima u samoj Evropskoj uniji, posebno kad se radi o sporovođenju, makar koliko neujednačene i heterogene, zajedničke spoljne politike. Ove godine Švedska je bila predsedavajući Evropske unije, što je - u solidarisanju sa Amerikom - morala biti pozicija katolika većeg od pape. Moglo se uočiti da je podrška Švedske američkom napadu na Avganistan bila izraženija nego njena podrška američkom napadu na Irak pre jedne decenije. Uz to, Švedska je i geopolitički sve manje u nekadašnjem međuprostoru. Istina, ona odstupanje od neutralnog statusa nije stavila na dnevni red, ali je svesna realnosti u okruženju. Baltičke zemlje čekaju da uđu u NATO, a njihov istočni sused, Finska, takođe ima slične izazove i u Evropskoj uniji i u sopstvenom vrednovanju Pasikivijevog zaveštanja u novim uslovima.
       Irska je poslednja, tek krajem 1999, pristupila Partnerstvu za mir. Ne želi u NATO, ali je lojalna članica Evropske unije. Dobra polovina Švajcarske se još zgraža što je švajcarskim vojnicima dopušteno da nose oružje u mirovnim misijama pod komandom NATO-a (na Kosovu, na primer), ali druga polovina ne misli da to kompromituje tradicionalnu švajcarsku neutralnost.
       Izgleda da je dileme neutralnih svojevremeno najbolje uočio američki predsednik Franklin Delano Ruzvelt, kad je rekao: "Teško je ostati neutralan u mislima. I neutralni imaju pravo da uvaže činjenice. Od njih se ne može zahtevati da zatvore um i savest."


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu