O razmiricama u dinastiji Karađorđević i o srpskom mazohizmu, opet

      Čim su se smestili na Dedinju, Karađorđevići su se posvađali. Na dan Svetog Andreja Prvozvanog, 13. decembra po novom, uočeno je da krsnoj slavi prestolonaslednika Aleksandra ne prisustvuje njegova tetka, najlepša od Karađorđevića, princeza Jelisaveta. Ukleto je brdo Dedinje; upravo je princeza, jedina iz dinastije, starosedelac Belog dvora. Tu se rodila, u prinčevskim odajama, tu je provela detinjstvo.
       Princeza veli da nije dobrodošla i da joj je Aleksandar još letos rekao da se smiri, ili će, u suprotnom, početi da joj se sveti, iako je ona, veli, prestolonaslednikovoj porodici otvorila sva vrata i dočekala ih na aerodromu. Odjednom, čuje od njih da može da im pokvari sve što su stekli za sebe!
       Stvar je dogurala do konferencije za štampu koju je princeza priredila. Tvrdi, prestolonaslednik je odlučio da joj saopšti: "Tetka, go home".
       Dvorska spletka ima malu predistoriju. Jelisaveta, kći kneza Pavla, prva je došla u Jugoslaviju iz egzila i osvojila je, pre svega šarmom, simpatije naroda, čime je utrla put povratku ostalih Karađorđevića u zemlju porekla. Njena popularnost, uz odličan srpski jezik, njen javni život i njene humanitarne aktivnosti počele su da smetaju supruzi Aleksandra Karađorđevića, Grkinji Katarini, koja je i presudila da se princeza marginalizuje.
       Zasad su Karađorđevići na Dedinju dobili tzv. državinu, ne i posed. Mogu, dakle, da koriste Dvor, ali ne mogu, daleko bilo, da ga prodaju. Postavlja se i pitanje baštovana, i ostale dvorske posade: ko će to da plaća? Princeza Jelisaveta tražila je da joj se u Dvoru odredi kancelarija sa sekretaricom, kako bi komotnije nastavila sa humanitarnim aktivnostima, ali je odbijena. Katarina, Grkinja, ne slaže se s tim.
       Ako je uteha, ima trzavica i na drugim dvorovima u Evropi i svetu, čak i tamo gde su dvorovi na vlasti. U Nepalu - uzmimo samo taj primer - zaljubljeni prestolonaslednik likvidirao je za večerom mamu, tatu, braću i sestre, tetke i strine, zato što mu nisu dali da se oženi onom koju voli. Tim činom, pošto se i sam ubio (ili je ubijen), utro je jedinom nepovređenom stricu put prema tronu.
       U Engleskoj, pak, monarhija je opterećena galantnom istorijom svog prestolaonaslednika, mada je situacija daleko od šekspirovske napetosti.
       Srpski monarhisti razočarani su saznanjem da se seljačka dinastija (kad kažem seljačka, mislim autentična) ne ponaša u skladu s tradicijom, domaćinski i bogobojazno.
       Prema projektu monarhista, monarhija bi u Srbiji trebalo da bude stožer pomirenja, simbol kontinuiteta i dostojanstva. A simboli se ne svađaju...
       Imamo zločin! Važno je da imamo zločin! Sve drugo je nevažno... Dama je zagrmela po navici, pokušavajući, tim rečima, da odredi smer rasprave o filmu Bernara Anri-Levija. Ni koliko je zločin autentičan, ni kako je filmski transponovan, s tendencijom ili bez nje, ni koje su poente nametnute - uopšte nije važno. Imamo zločin!
       Da, zločini postoje, srpski zločini oko Sarajeva, srpski zločini u građanskom ratu u Bosni. Pitanje je samo koliko je uopštavanje zločina u građanskom ratu nevino. Može li zločin da bude sredstvo propagande protiv jednih u korist drugih.
       Film Bernara Anri-Levija je pre svega filmski loš, zatim patetičan i rasistički. Krpljen od falsifikata ("materijal s terena"), nije mogao ni da ishoduje drugi rezultat do generalnu optužbu Srba, celog nacionalnog korpusa, za sva zla na tragičnom balkanskom prostoru. Anri-Levi se prošle nedelje u Beogradu branio da je hteo da personalizuje Miloševićeve zločine, međutim, ta personalizacija u filmu se završava naglašenom istorijskom krivicom celog naroda.
       Bernar Anri-Levi je od onih francuskih novih filozofa koje sve rane ljudskog roda bole - kad donose javnu promociju. Nema tog poštenja u kome Anri-Levi nije učestvovao.
       Nešto pre Anri-Levija u Beogradu je boravio i legendarni azilant Bogdan Bogdanović, koji iz Beča strasno prati razvoj situacije u Srbiji, isti onaj što je bio komunistički gradonačelnik u dva mandata, pa kad mu treći nisu dali, otišao je u egzil. Takvi kakvi smo, poručio je Bogdan, nećemo skoro u Evropu.
       Ostao je upamćen, taj savetnik za Evropu, po pozivu na potkazivanje komšija koji troše struju, i po proveri političke podobnosti, u Udbi, nedavno preminulog akademika Obrena Blagojevića, po šarenom šalu i žutim čarapama... Uprkos takvoj istoriji, Bogdan je dao desetine intervjua; ogroman publicitet, kao da je sama mudrost pohodila i naše tle!
       Javio se, najzad, dobrovoljno odbegli Bora Ćosić, naš (?) pisac iz Berlina, kasni krležijanac, obratio nam se sa odmerenim prezirom. Bora Ćosić je primetio da se ljudi ovde još ljube pravoslavno, tri puta, a triput je, veli, retrogradno!
       Prepisujem: "Među ne tako brojnim ex-jugoslovenskim egzilantima postoje takvi koji rado ističu svoju ulogu u borbi protiv srpskog ili hrvatskog nacionalizma (ne propuštajući spomenuti da su jednako bili i žrtve komunizma), iako su se u inozemstvu obreli jer im nije bilo do borbe. Postoje i takvi koji javno tvrde da su pobjegli od svojih diktatora, iako nije isključeno da su zapravo pobjegli od vlastite žene. Postoje i takvi koji javno tvrde da su pobjegli od nacionalizma, ali, kad ih pozovu, rado prihvaćaju ulogu predstavnika svojih nacionalnih književnosti u inozemstvu. Naučili su lekciju, lako je performirati antinacionalizam, ali je teško pritom ostati anacionalan. Jer ni zapadnoevropska sredina ne trpi nacionalno indiferentne. Ponosita zapadnoevropska ideologija multikulturalizma traži deklarirane etničke kulturne identitete da bi im velikodušno mogla dati slobodu samorealizacije."
       Prepisujem, dakle, Dubravku Ugrešić, jer se ni ona, ni njena misao ne mogu nazvati retrogradnim.
       Još malo ostaje moje pero u tuđem tekstu: "Tako se egzil, koji je podrazumijevao odmetništvo od domaće laži, lako pretvara u novu laž. Tako se egzilanti s vremenom prilagođavaju slici za koju misle da se od njih očekuje. Tako neki od njih neodoljivo podsjećaju na profesionalne zabavljače koji dobro znaju svoju publiku. Pa koliko para, toliko i muzike!"
       Ovde para nema.