Iako u poslednje vreme TV koristim samo kao monitor za video, nisam od onih koji osporavaju svaku korisnost televizije. Naprotiv, čak tvrdim: televizija je sjajan audio-vizuelni izum koji može da nam plastično dočara događaje miljama udaljene od nas, informiše nas i razonodi. Da, ona to svakako može, ali to odavno nije radila. Kao da se zbunila il'se rugala.
       Donedavno nas je gledala u oči i lagala, a u poslednje vreme samo smara. I to opasno. Dobro, mladi ljudi sve manje veruju elektronskim foto-ćelijama ali TV i dalje ostaje palijativ za penzionere i najšarenija igračka za decu. Ovo drugo me najviše i brine... Istina i ja sam kao mali umeo da presedim dobar deo dana ispred TV ekrana al' tad je na njemu bar bilo šta da se vidi: od obrazovnih emisija izjutra (poput onih Dejvida Belamija, "Misterija sveta", "Opstanka" i "Kosmosa"), preko popodnevnih serija (kao što su bile "Svemirska krstarica Galaktika", "Planeta majmuna" i "Mapet šou"), do crtanih filmova u večernjim časovima kao što su bili "Sport Bili" ili "Tarzan"...
       A sad? Cvrc! U pauzi reklama gledamo rasparčane deliće sapunskih serija i deterdžentskih filmova. U ovom mediju verovatno još samo udarne vesti mogu da vam podignu adrenalin, ako već niste oguglali na aktuelizaciju ljudske gluposti kroz dnevne događaje.
       No, da pređem na ono što me na TV najviše iritira čak i kad na njega bacim samo letimičan pogled negde u gostima, prolazeći pored izloga prodavnice ili nameštajući kanal za video. To je jedna igrana serija za decu izrazito retardirajućeg karaktera koja im se servira pred spavanje. Njeni glavni protagonisti su četiri blentave lutke: Tintirinti, Diksi, Lala i Po sa TV ekranima koji im poput ALIEN-a izbijaju iz stomaka. To su TELETABISI - skaradni hibridi TV-prijemnika i nedonoščeta koji se krevelje na livadi od čoje - morbidnoj u svojoj veštačkoj pastorali poput postnuklearnog eksterijera prve ekranizacije Orvelovog "Vremeplova".
       I šta rade ti TELETABISI? Pa u tome je i stvar, ne rade apsolutno ništa! Po vasceli dan besciljno bauljaju međ' zečićima i pufnastim oblačićima, jedući telebone i telelade = bombone i čokolade sa njihovim zaštitnim znakom koje se drsko samoreklamiraju tokom emisije. Izuzev ovog grubog propagandnog navlačenja najmlađih, u TELETABISIMA nikakvog drugog vida nasilja nema, ali nema ni radnje. Serije iz mog detinjstva nisu bile takve! Sport Bili se BORIO protiv nesportskog ponašanja u životu, a Tarzan protiv svih opasnosti koje su ga u džungli mogle zadesiti. Profesor Baltazar je uvek uspevao da pronađe genijalno rešenje za svaki problem i tako dalje... Svi oni podučavali su da je život borba, te da stoga uvek treba biti priseban i konstruktivan.
       Pa, evo, ja se i dan-danas bavim sportom zahvaljujući SPORT BILIJU i imam frizuru k'o Tarzan, a ko će kroz 20 godina imati frizuru kao Lala ili Po kad oni kose i nemaju već im iz glave izbijaju antene? TELETABISI ne žive u realnom svetu već u Zemlji Dembeliji i najveći problem sa kojim su se do sada susreli bio je kako se odbraniti od kiše kad im je kišobran pri ruci. Bdž the njadž ovaj problem uspeli su da reše za pet puta više vremena no što bi to pošlo za rukom mladunčetu čimpanze. A da ne pričam o tome kako TELETABISI, ne umeju čestito ni da izgovore "Zdravo" već umesto pozdrava proskiče "Ao!" dok noć nazivaju "Tamni pa-pa"!! Pa kome treba serija tako isprazne sadržine da mu zaglupljuje dete uveravajući ga da u životu svud teče med i mleko kao u svetu TELETABISA kad svako razuman zna da je život trn sa cvetom, a ne nikakav cvet bez trnja!? "Nindža kornjače" su bar znale ninđicu i da razlikuju PIZZU od bureka sa sirom, a i njihova prijateljica Ejpril O'Nil imala je takav dekolte da su i oni malo odrasliji klinci rado bacali pogled na njihove avanture.
       A sad... Nakon svega toga... Totalno devastirajući povratak u jaslice za čitavu generaciju mališana! Eto, to mi smeta!!
      
       MLADEN KALPIĆ