Branislav Gligorijević: Kralj Petar II u vrtlogu britanske politike (3)

      Jedan događaj iznenada je skrenuo britanskoj vladi veliku pažnju. Nemci su 25. maja izvršili desant na Drvar, gde je bio smešten partizanski Vrhovni štab, u nameri da uhvate Tita, a, po mišljenju Britanaca, i Čerčilovog sina Randolfa. Tito se nekako izvukao i ruskim avionom sa Kupreškog polja prebačen je u Bari, a zatim na ostrvo Vis. Ali sama ta okolnost da se on našao u nezavidnom položaju, pod zaštitom britanskih pomorskih i vazdušnih snaga, stvorila je veće mogućnosti za ostvarenje ideje o približavanju kralja Petra i Tita. Čerčil je odmah pomislio da ima nekoliko dobrih karata u ruci, samo ako se njima bude dobro igralo. Njegova ideja je bila da Šubašić pođe na Vis i razgovara s Titom, koji pod tadašnjim okolnostima to ne bi mogao da odbije. Razmišljao je dalje da bi i kralj mogao da pođe na Vis, bilo direktno, bilo da mu ban pripremi teren. Opredelio se za "smeliji" kurs: da obojica krenu na Vis i tamo se smeste jer na to imaju jednaka prava kao i Tito. Čak bi i za Tita bilo dobro da bude podržan kraljevom prisutnošću u trenutku kada mu je svaka podrška neophodna.
      
       Istrajavajući na ovoj svojoj zamisli, premijer je istovremeno uputio hitnu poruku vrhovnom komandantu za Sredozemlje, generalu Vilsonu, da svim svojim snagama nastoji da Vis bude zauzet, a da Tito ne bude ubijen ili zarobljen: "Još uvek jako podržavam Tita; ali budući da je došao u našu zaštitnu sferu, na ostrvo na kojem nema većeg prava živeti no što ih imaju kralj Petar i hrvatski Ban, čini mi se da je to pravo mesto da pokušamo da prisilimo te svadljive Jugoslovene na sporazum i tako ostvarimo jedinstvo zemlje protiv Nemaca, što je naš opšti cilj.Zapravo, to mi se čini bogomdanom prilikom i poslednjom mogućnošću. Obavestite me šta mislite o tome, da što pre pošaljemo Kralja, Bana i g. Stivensona na Vis. Ako je potrebno, Kralj može posmatrati događaje s Malte. Ali ja lično mislim da je to prilika da se na juriš osvoji kraljevstvo nebesko".
       Istoga dana, 9. juna, sastali su se u premijerovoj rezidenciji Čerčil i Idn sa kraljem Petrom i Šubašićem, u prisustvu ambasadora Stivensona. Sastanak je započeo tako, što je kralju Petru pročitan telegram iz Barija, u kome je pisalo da se Tito, zajedno sa svojom pratnjom, ruskim avionom prebacio na Vis, ručao sa Meklejnom i tom prilikom izrazio spremnost da razgovara sa Šubašićem. Obraćajući se kralju, Čerčil je naročito naglasio: "Tito kao hajdučki harambaša iz planina i utvrđenja Jugoslavije i Tito kao naš gost na ostrvu koje štiti britansko oružje, dve su potpuno različite ličnosti. Ovde Njegovo Veličanstvo i Njegov ministar Predsednik imaju bogomdanu priliku, o kojoj se pre nekoliko nedelja jedva moglo sanjati". Energično je savetovao da tu priliku iskoriste. Po njegovom mišljenju, kralj i ban Šubašić bi trebalo da smesta krenu na ostrvo Vis, na kome imaju jednaka prava boravka kao i Tito. Po dolasku, Šubašić bi mogao da stupi u vezu sa Titom i utre put za sastanak kralja i Tita, imajući u vidu ujedinjenje svih snaga otpora u Jugoslaviji.
       I kralj i Šubašić izrazili su spremnost da pođu. Ali u nastavku diskusije došlo se do zaključka da bi ipak, bilo najpametnije da kralj sačeka na Malti, a da Šubašić, u pratnji ambasadora Stivensona, pođe na Vis i razgovara s Titom. On bi mu objasnio da je kralj u blizini, ali da nije došao direktno na Vis, jer nije želeo da ga zbuni. Uskoro će, međutim, doći na ostrvo i tamo će se nastaniti. Da bi se pridobio Tito, Čerčil je još savetovao da bi Šubašić trebalo da dobije od kralja ovlašćenje da mu ponudi položaj vrhovnog komandanta. Po njegovom mišljenju, kralj drži u ruci još nekoliko karata, naročito brodove Jugoslovenske kraljevske mornarice na Malti, koje bi mogao uputiti kao pomoć partizanima. Postoji, takođe, i pitanje fondova Narodne banke Jugoslavije. I time bi se igra mogla uspešno voditi...
       Jedva da se neko setio, a to je bio državni sekretar Idn, da zapita da li bi bilo moguće da Šubašić "uključi srpski narod u dogovor". Šubašić je odgovorio da se Topalović, predsednik Centralnog nacionalnog komiteta đenerala Mihailovića, trenutno nalazi u Bariju, pa je predložio da, po svom dolasku tamo, stupi s njim u vezu.
      
       Čim je Šubašić stigao na Vis, Tito se trudio da na njega ostavi povoljan utisak i da mu iskaže puno poštovanje: dočekao ga je veoma srdačno, sa svim prisutnim članovima svog Nacionalnog komiteta i generalima; zatim su usledili banketi i druge manifestacije. Drugim rečima, vrhovni komandant partizanske vojske dao je sve od sebe da bude prijatan i ponašao se kao dobar domaćin, a ne kao zatočenik pod zaštitom britanskih vojnih snaga. Ali su zato razgovori, koje je Šubašić vodio s njim puna četiri dana (od 15. do 17. juna) bili veoma teški i mučni.
       Razgovori su vođeni u jednoj pećini ispod brda Gum, u zaseoku Ženaglava. Tito je svakog dana na sastanak dolazio iz prebivališta, koje se nalazilo u jednoj drugoj pećini. Pre otpočinjanja razgovora održana je sednica Nacionalnog komiteta, na kojoj je pročitano Čerčilovo pismo i zauzet stav. Kao polazište usvojen je predlog poverenika za spoljnu politiku u Komitetu Josipa Smodlake. S kraljem se ne treba pogađati, rekao je Smodlaka, niti zaključivati ugovore sa njegovom vladom, ali se može, ne dirajući u postojeće "dvostrano" političko stanje, raditi sporazumno, kako bi se pružila što izdašnija pomoć partizanima, s tim da se pitanje kralja i konačnog uređenja zemlje ne pokreće u vreme rata.
       Ivan Šubašić je, međutim, čim je došao na razgovore, pokrenuo neka sasvim druga pitanja: a) priznanje kralja i mogućnost sastanka sa Titom; b) legitimnost jugoslovenske vlade u emigraciji i Komiteta nacionalnog oslobođenja u zemlji; v) ujedinjavanje svih pokreta otpora u zemlji i otklanjanje građanskog rata. U ime Komiteta, reagovao je odmah Smodlaka izjavom da sporazumu s kraljem postoje nesavladive prepreke, jer i on snosi odgovornost "za izdajničko delovanje četnika i za građanski rat"; može se, međutim, sarađivati sa Šubašićevom vladom i bez tog sporazuma s kraljem, ako ona bude pomagala partizane i osudila "izdajnički" rad četnika. "Nacionalni komitet, kao narodna vlast" - naglasio je Smodlaka - "ne može da uđe ni u kakav odnos podređenosti prema Kralju, te je nemoguće, koliko fuzija Nacionalnog komiteta s novom Kraljevskom vladom, toliko i ulazak pojedinih članova Nacionalnog komiteta u tu vladu".
       Tito je u početku taktizirao izbegavajući da se otvoreno izjasni o Čerčilovom najvažnijem zahtevu. To je navelo ambasadora Stivensona da pošalje sa Visa prve optimističke izveštaje: Tito nije isključio mogućnost da se nešto kasnije sastane sa njim, naglasivši da je trenutno na Visu samo manji deo njegovih savetnika, pa bi bilo nužno da konsultuje ostale; to bi se moglo učiniti i radio vezom; ponovio je da je, kakva god da bude konačna odluka u vezi sa njegovim sastankom sa kraljem, uveren da postoji mogućnost da sa Šubašićem ostvari "radni dogovor". Međutim, kada je već planirano da posle završetka razgovora Tito bude pozvan u Kazertu, gde bi se mogao sastati sa kraljem, on je to glatko odbio. Izgovarao se da je to "preuranjeno" i ukazivao na već poznate razloge: tvrdio je da on lično nema ništa protiv kralja, zna da su mnoga dela koja su ga kompromitovala učinjena bez njegovog znanja ili odobrenja, ali da narod u zemlji to neće razumeti. Ako bi se pokazalo da kralj radi nešto konstruktivno, pomažući narodu, narodna osećanja prema njemu mogla bi se promeniti. Za to ipak treba vremena - obrazlagao je Tito. Na pitanje ambasadora Stivensona kakvi su izgledi da kralj vlada posle rata, on je otvoreno rekao da lično misli da su mali, ali da će mnogo zavisiti od toga šta on sada namerava da učini. Ako se posle rata narod slobodnom voljom izjasni za monarhiju, on lično neće učiniti ništa protiv tog izbora.
       "Tri Hrvata - Tito, Šubašić i Ribar kreću na Srbiju". Ovu rečenicu u naslovu izrekao je Milan Grol kao ilustraciju shvatanja Srba da postignuti dogovor Tita i Šubašića ima za cilj da omogući partizanima da ovladaju Srbijom. Takvo gledište delili su i neki britanski zvaničnici.
      
       Prva negativna reakcija na dogovore na Visu potekla je od državnog sekretara Idna: "Zabrinut sam što je Tito izbegao sastanak sa Kraljem, što bi trebalo izgledati kao da je sastanak odgođen na neodređeno vreme" - pisao je on Stivensonu. "Ne vidim da se Kraljev položaj na bilo koji način poboljšao postignutim dogovorima i mislim da bi bila velika pogreška dozvoliti da ova prilika prođe, a da se ne ugovori sastanak između Tita i Kralja. Nadam se da još uvek nije prekasno da se ovo izvede dok su Kralj i Tito na raspolaganju." Idn je bio posebno nezadovoljan što u razgovorima nije bilo reči o položaju Srba, odnosno onog dela pokreta otpora u kojem se oni ponajviše bore. "Dogovori koje je jugoslovenski premijer sklopio sa Titom izgleda ne obećavaju ništa u smislu postizanja jedinstva, ili bar nekog modus vivendi između partizanskih snaga, s jedne strane, i, s druge strane, onih Srba, koji su sada u sastavu četnika, ili su još neaktivni, koji žele da se bore protiv Nemaca, ako ih ne prisile da prihvate Titov komunizam. Kraljeva bi intervencija bila bez sumnje potrebna da se postigne takvo jedinstvo, ali o njoj nema nagoveštaja... U vezi s tim, ponešto je zloslutno da Tito veruje da je partizanski pokret u samoj Srbiji već jak i da će za kratko vreme zaseniti četnički pokret. Budući da o toj stvari ne postoji nikakav sporazum između Tita i Šubašića, izgleda da to nagoveštava gušenje četničkog pokreta silom oružja, a to je ono što mi mislimo sprečiti, ako budemo mogli."
       Kralj Petar je bio uznemiren rezultatima razgovora na Visu, ali su ga Šubašić i Stivenson stali ubeđivati kako je sve ispalo dobro jer, po njima, Titovo priznanje jugoslovenske kraljevske vlade znači samo prvi korak, a njegov pristanak da se sastane sa kraljem odgođen je za kasnije i pitanje je samo vremena. U jednom trenutku kralj je čak poverovao da su Srbi u dobitku jer će, po Sporazumu, Tito imati vlast samo na teritoriji koju kontroliše, tj. u Hrvatskoj i Dalmaciji, dok bi Srbi imali vlast u svim ostalim oblastima, a ne samo u Srbiji i Crnoj Gori.
       Milana Grola, na koga je Šubašić računao da će ući u njegovu vladu, najviše je zaprepastila njegova naivnost i lakomislenost s kojom je primio Titove kontrapredloge, dijametralno suprotne njegovim, i potpisao: dao je unapred legitimitet partizanskoj revolucionarnoj vlasti, ne dobivši ništa za legitimitet kralja i njegove vlade. Grol nikome nije smeo da saopšti svoj zaključak da je potpis toga sporazuma "nagoveštaj rata Srbiji... Ona se goni pod pretnjom represalija da uđe odmah u borbu".
      
       Pošto su Srbi odbili da uđu u Šubašićevu vladu, Idn je još jednom upozorio Čerčila na propuste u pregovorima sa Titom. Njegove zamerke odnosile su se na to što nije vođeno računa o raspoloženju većine stanovništva Srbije. "Nezadovoljavajuća strana odnosa Šubašić-Tito jeste što još nismo napredovali u tome da uvučemo Srbe. Brigadir Armstrong, koji se nedavno vratio od Mihailovića i s kojim sam ove nedelje razgovarao, energično tvrdi da Mihailovića podupire veliki broj Srba i da je i on za njih zaista neka vrsta narodnog junaka. Tome je razlog što je prvi poveo talas ustanka protiv Nemaca i pošto ga u kasnijim fazama smatraju antikomunističkim junakom, a Srbi ne vole komuniste. (...) Budući da Titu šaljemo velike količine oružja, jasno je da će on biti mnogo jači od Mihailovića u kasnijim fazama rata, i mada bi neki Srbi mogli pružiti otpor, zaista će biti nadvladani. Kad bi ruske armije stigle na jugoslovenske granice, ni ja sam ne bih očekivao od Mihailovića da uopšte išta preduzme. Međutim, bilo bi mnogo bolje kada bismo mogli uvesti neke Srbe u Banovu vladu. (...) Treba razmotriti da li bi se Ban mogao ponovo sastati sa Topalovićem. (...) Prema rečima brigadira Armstronga, on je jedini čovek koji bi mogao preneti poruku kralja Petra Srbima pod Mihailovićem. Zasada Mihailović ima potpunu kontrolu nad svojim srpskim područjem i Srbi koji su tamo, čuju iz spoljnog sveta samo ono što on želi da znaju."
       Šubašić je uputio Titu sledeću poruku: "Nailazimo na poteškoće, koje su se pojavile zbog konačnog uklanjanja Mihailovića. To uklanjanje navode srpski političari ovde, kao formalan razlog, zbog kojeg nisu spremni da se pridruže vladi. Njihov pravi razlog je naš sporazum i njihovo stajalište prema partizanskom pokretu. Oni ne žele da se Srbija bori pod Vašom komandom. Da bismo savladali te poteškoće predlažem da se Topalović sastane s nama u Kazerti i tada vrati u Srbiju u svojstvu predsednika odbora 'Sveti Sava' sa uputstvima od Kralja i u pratnji generala (Glišića) imenovanog od Kralja za Mihailovićevog naslednika. (...) Kralj misli da je to najbolji način da bi se uklonio Mihailović iz Srbije." Cilj slanja ove poruke bio je u skladu sa planom Forin ofisa da se na sastanku u Kazerti postigne dogovor između Tita i generala Glišića o uslovima saradnje četničkih i partizanskih snaga: generalnu komandu bi imao Tito, dok bi generalu Glišiću bilo dodeljeno određeno područje kojim bi on komandovao; ako bi dogovor uspeo, Topalović i general Glišić bi otišli u Srbiju sa uputstvima kralja Petra za đenerala Mihailovića da komandu preda generalu Glišiću i da dođe iz Jugoslavije i lično podnese izveštaj kralju.
       Tito je, u stvari, težio da silom oružja dobijenog od Britanaca prodre u Srbiju i ovlada ovom strateški važnom zemljom. Svome povereniku Sretenu Vukosavljeviću, koga je odredio da ga predstavlja u Šubašićevoj vladi, rekao je pri njegovom polasku za London: "Ja ne znam šta bih sve učinio, kakvu koncesiju, samo da dobijem Srbiju..." Želeći da to postigne sa što manje ustupaka, on je nameravao da imenuje generala Koču Popovića i general-lajtnanta Aleksandra Rankovića da uspostave direktnu kontrolu nad partizanskim pokretom u Srbiji i da, zajedno sa Ribnikarom, organizuju "državno veće" za Srbiju. Obaveštavajući o tome glavnokomandujućeg generala Vilsona, brigadir Meklejn gotovo da nije skrivao svoje oduševljenje. "Od svog povratka nisam gubio ni jednu priliku da Tita podsetim da (britanska vlada) vlada Njegovog Veličanstva veoma želi da on i na vojnom i na političkom planu širi opseg svog pokreta u Srbiji i dalje jača svoju aktivnost. Isticao sam da pored neosporne važnosti Srbije građanski rat tamo ne bi nikome koristio." Kao i Meklejn, i Čerčilov sin Randolf preporučivao je svome ocu da je najbolje sredstvo da se izbegne širenje građanskog rata u Srbiji da se podrže partizani kako bi nadjačali četnike.
       "Način da dođe do građanskog rata u pravom smislu te reči, građanskog rata koji bi bio još širih razmera od sadašnjeg, bio bi da podržimo obe strane i to dovede do ravnoteže snaga. Način da izbegnemo građanski rat bio bi da jednu stranu toliko ojačamo da druga ubrzo podlegne."
      
       Razlozi neuspeha četničkog pokreta da se sa zakašnjenjem približi Londonu, svakako leže na britanskoj strani. Ali ne bi trebalo zanemariti ni raniju Mihailovićevu krutost prema Englezima. Onoliko koliko je bio blag prema svojim neposlušnim starešinama, toliko je bio strog i nepoverljiv prema britanskim oficirima koji su dolazili u vojnu misiju. U jednoj analizi Forin ofisa iz tog vremena zaključuje se da potpuno razumeju Mihailovićev težak položaj zbog kojeg je izbegavao aktivnosti da svoj pokret ne bi izložio preranom uništenju, ali mu se najviše zameralo što je vodio samo svoju igru i odbijao saradnju sa svima. Mihailović zaista nije bio dobar političar, a još manje diplomata. Njegove kritike britanske politike, ma kako opravdane, bile su ipak nediplomatske, oštre, pune gorčine i prekora. One koji su mu bili vrlo naklonjeni i koji su se ponajviše zalagali za njegov pokret, pukovnika Bejlija i brigadira Armstronga, tretirao je kao svoje neprijatelje i nije hteo da komunicira sa njima. Bejli je za njega bio "naš strahoviti zlotvor", a Armstrong tip trupnog oficira. Kasno je uvideo koliko su mu oni bili od koristi, pa je pukovnika Bejlija odlikovao Karađorđevom zvezdom sa mačevima, a brigadira Armstronga molio da se zauzme za njega kod Čerčila i Idna, što je on i učinio. Mihailović se isto tako kasno setio da svoju politiku usaglasi sa savezničkom i da u svoj program unese jugoslovenstvo i ponudi saradnju partizanima. Možda je on bio i suviše iskren pa nije hteo da blefira, ali u politici, a pogotovu u diplomatiji, ima toliko pretvaranja i igre.
      
       (Nastaviće se)
      
      
      

Dr Branislav Gligorijević (66), naučni savetnik u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu, je "pre dvadesetak godina u Državnom arhivu Velike Britanije" započeo istraživanje koje bi dalo odgovor na pitanje: kako je ukinuta monarhija u Jugoslaviji? "Istražena dokumentacija, koja potiče iz fondova britanske vlade, Forin ofisa i premijera, na najneposredniji način svedoči o delovanju i pogledima najvažnijih aktera događaja."        Knjiga "Kralj Petar II Karađorđević u vrtlogu britanske politike" (izdanje Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva - Beograd, 2001, biblioteka "Jazon") rezultat je tih istraživanja. NIN će u nekoliko nastavaka objaviti zanimljive i malo poznate činjenice koje su od značaja za suštinsko razumevanje važnih događaja koji su značajno uticali i utiču na našu stvarnost.