U Njujorku, počev od 11. septembra, snimanja više nisu dozvoljena. Međutim Toni Maršal je tu završila svoj film "Što bliže raju" sa Katrin Denev i Vilijamom Hartom. Ali, kako snimati komediju u gradu koji je upravo preživeo tragediju

      Pred zgradom sa druge strane ulice, nekoliko koraka iza Katrin Denev i Vilijama Harta jedan čovek viče i maše rukama. Incident koji se svakog trenutka može desiti na bilo kom snimanju filma na ulici. Izuzev što sada, u momentu kada se sprema ponovno snimanje scene, policijska kola stižu vratolomnom brzinom uz sirene koje urlaju. Zatim stižu ambulantna kola, vatrogasci, onda neke neobične spodobe obučene u bele kombinezone. Uzbuđeni čovek zbog koga je snimanje zaustavljeno tvrdi da mu je neki šofer taksija dao novčanicu pokrivenu belim prahom, a koju on pokazuje svima okolo. Neko kaže "Pa nema nikakvog praha". "E sad i nema, ali ima vetra", odgovara čovek siguran u to što tvrdi i na rubu panike. U međuvremenu, čitav kvart je opkoljen. Niko ne razgovara, sineasti mogu postaviti svoje kamere na drugom mestu, moleći se bogu da ne dođe do neke nove uzbune...
       Kako uopšte snimati film u Menhetnu pet nedelja posle onoga što ceo svet naziva "tragedijom". I uz to, u južnom delu Menhetna između Tribeka i Sohoa, jedan blok od nastradalog kvarta. U vazduhu i dalje lebdi gusta prašina od koje vam se steže grlo. S druge strane Kanal strita, ulice su zaposela vojna vozila, od kojih su neka impresivna, a neka liče na kola kojima se upravlja pomoću pedala. Vojnici sa puškomitraljeziima preko ramena, policajci i službenici zaduženi za raščišćavanje terena presreću retke prolaznike koji pokušavaju da stignu do "nulte tačke", tamo gde su se nekad uzdizale kule Svetskog trgovinskog centra.
      
       Povratak romantizmu
       Približavajući se ruševinama koje se još puše, ljudi se pribijaju uz ogradu kako bi što bolje videli ono čega više nema. Jedna žena u besu napada turiste koji fotografišu, a koji se prave da je ne razumeju šta govori.
       Sve je usporeno, život kao da je stao, prolaznici se za trenutak zaustavljaju pred jednim prašnjavim izlogom prekrivenim dečjim crtežima koje su poslale škole iz Oregona i Mičigena u spomen žrtvama atentata.
       "Što bliže raju", prvi je film koji je sniman na Menhetnu posle 11. septembra. Do tada je sve bilo obustavljeno i producenti filma su morali dugo pregovarati sa opštinom. Ujutro, toga kobnog dana, Anjes Godar, direktor fotografije filma Toni Maršal, stiže u Njujork da bi snimila nekoliko planova grada. "Sve se odigralo između mog dolaska na aerodrom i momenta kada su me kola dovezla do hotela" seća se. Direktor produkcije Alen Perolaz, koji se tad već nalazio na licu mesta, video je sa nekoliko stotina metara udaljenosti kako se ruše kule i kaže da nikad neće zaboraviti lica ljudi koji su silazili na ulicu posle drugog udara, kada niko još nije mogao znati da trećeg udara neće biti. "Sva lica su bila sleđena, izgledalo je da je tišina zavladala čitavim gradom. Samo sam čuo kako je neka žena pored mene promrmljala 'O, bože', i to je sve."
       To je sve, ali je trebalo završiti snimanje filma. Film koji je na početku sniman u Parizu, zatim u Montrealu, trebalo je da se završi u Njujorku u holu Empajer stejt bildinga. Toni Maršal vidi u "Što bliže raju" vedri kontrapunkt filmu "Ona i on" koji je Lio Mek Keri toliko voleo da ga je snimio dva puta (1938. godine sa Irenom Din i Šarlom Boajeom, zatim 1957. sa Kerijem Grantom i Deborom Ker) gde Empajer stejt bilding postaje mesto nezaboravnog romantizma.
      
       U traumatizovanom gradu
       Sutradan posle "tragedije" bilo je nemoguće snimati na ulicama Njujorka ili u holu zgrade koja je postala jedna od najčuvenijih pošto se na nju popeo King Kong noseći svoju verenicu. Trebalo je rešiti da se snimanje "delokalizuje" i obavi u Montrealu, gde je rekonstruisan ulaz u oblakoder. Umesto njujorške Pete avenije snimana je u Aveniji Šervud jedne ledene noći scena koja je trebalo da bude letnja. Međutim, Toni Maršal je držala do toga da se neke scene, ipak snime u Njujorku (na parkingu, u jednoj galeriji Vest Brodveja i na jednoj terasi koja nadvisuje grad) kao i nekoliko planova sa Katrin Denev kako prelazi Petu aveniju dižući pogled prema poslednjem spratu Empajer stejt bildinga, upravo onom gde je nekad Keri Grant uzalud čekao Deboru Ker.. Da li je moguće snimati komediju u jednom traumatizovanom gradu. Snimati vezu Francuskinje i jednog privlačnog američkog fotografa u pomodnom kvartu gde su sada butici, barovi i restorani prazni, trotoari napušteni, očigledno, nije lako. "Već od početka ništa se ne dešava kako je planirano. Nema sumnje, ton filma pati od događaja koji su ga pratili", poverava se rediteljka. Moguće je da rezultat neće biti onakav kakav sam ja imala u glavi. Ali šta drugo da se radi?" Džordž Kluni koji nedaleko odatle snima nastavak filma "Ljudi u crnom" svakako se susreće sa istim problemima na drugom nivou.
       U gornjem delu Menhetna, prema severu, trotoari se crne od ljudi, ljudi hitaju na posao i u prodavnice. Ovo se menja kod Junion skvera gde ulice prestaju da nose brojeve. Odatle neki olovni plašt pokriva sve živo i uveče kada vetar dune sa juga, u vazduhu se oseća opori miris, mešavina gume, metala i ugljenisanih leševa.
      
       Mama je bila u pravu
       Vilijam Hart je više godina živeo u Svetskom trgovinskom centru. Za njega je ono što se desilo 11. septembra predstavljalo "šok, ali ne i iznenađenje. Već prilikom njihove gradnje moja majka je govorila da su kule suviše visoke, suviše arogantne i da suviše privlače pažnju. Sada niko ne zna šta će se desiti sa ovim gradom." Koliko juče, dva aviona se obrušavaju na kule, danas vlada psihoza bolesti antraksa, a to nije ništa, kažu, u poređenju sa velikim boginjama. Ljudi više ne žele da ovde žive, mnogi planiraju da definitivno napuste Njujork, tvrdeći da nikad ništa neće biti kao ranije.
       Na krovu jedne zgrade Katrin Denev i Vilijam Hart obavljaju svoj glumački posao. Jedan avion preleće i svi pogledi se okreću prema njemu. Jedan tehničar pokazujući staklenu kulu udaljenu nekih stotinak metara kaže: "Ne znam kako ljudi uspevaju da rade u ovakvim kancelarijama posle onoga što se desilo..." Odgovor je jednostavan: ne uspevaju. Na Tajms skveru osvetljeni pano prikazuje pad produktivnosti od 40 odsto u celoj zemlji ne dajući nikakve podatke za Njujork. Ako je trauma masovna to je zato što je stanovništvo koje je najviše pogođeno upravo ono koje počinje da radi rano ujutro:
       "Budite sigurni, kaže šofer taksija, da oni koji donose odluke nikad ne stižu u svoje kancelarije pre 10 ili 11 časova. Bez obzira na to što opsednuti radom ljudi sada manje misle na svoje karijere, problem je u tome što ne znaju o čemu da misle. Nemaju takve navike..." I on se bučno smeje ne obraćajući pažnju na ženski glas koji deli prolaznicima mudre savete kao na primer: "Vežite pojaseve, život nije film".
      
       Prevod:
       MILA KRSMANOVIĆ