Đorđa Milojevića upoznao sam u Kanu. Ispostavilo se da je to bila najsrećnija moguća okolnost za istinsko upoznavanje i bliskost u relativno kratkom vremenu. Svaki čovek izgleda da ima neku svoju tačku na Zemlji iz koje dodiruje zvezde. Za Đorđa to je bio Kan.
       U proleće 1957. godine, direktno kroz "gvozdenu zavesu", sa urednim papirima, doputovala je u Antib košarkaška ekipa "Partizana". Sa crno-bele fotografije ispod zidina Antiba svetluca petnaestak pari očiju iz prepravljenih zimskih kaputa. Dečaci, jedva mladići. Vidi se radost, ushićenje. Među njima, suv, visok, malo povijen, nežnog izduženog lica stoji Đorđe, za njih Đoka Hrt. Krhko telo, dostojanstven, dug i otmen korak, kojim će od tada Đorđe spajati Beograd sa Azurnom obalom. Postaće Đoka Hrt jedan od najvećih filmskih producenata Jugoslavije, sa nagradom ili bez nje, sa filmom ili bez njega, sa vizom ili bez nje, sa novcem ili bez njega, ali uvek u Kanu. Tamo gde se Knez Mihailova završava i ulazi u košarkaške terene Malog Kalemegdana, tu je Đorđe celog života ulazio u "dvokorak" koji ga je izvodio na Kroazetu, najlepšu ulicu sveta. A na njoj, on Monsier chevalier - Gospodin vitez, odlikovan od francuske Republike, sa novcem ili bez njega, više bez, hoda u svili i kašmiru, otmen i siguran kao da je na svome. Kao da su on i njegov grad nad gradovima, izabranici lepotice Kroazet. Zlatna palma, za sva vremena. Odmah iza ćoška Rue des Serbe.
       Zato, na Đorđevom mermernom obelisku, izlićemo Zlatnu palmu, za držanje i gospodstvo i u godinama nemaštine i pakla. I za svu otmenost i dostojanstvo, i sva najlepša odela i kravate, i maramice u reveru, i sportski duh i sve nevidljive pobede koje je za nas dobio u prestonici evropskog glamura.
      
       BATA NENEZIĆ