Violinista čije muziciranje niko, čak ni on sam, ne može i ne želi žanrovski da opiše, Lajko Feliks, objavio je svoj novi album koji nema naslova

      Posle svojevrsnog "vraćanja" kamernoj postavi - violina, viola, čelo, kontrabas, perkusije - opet ga pleni opuštenija atmosfera. Muzički kritičari zbog toga vole da ga zovu "jednim od autentičnih predstavnika nove muzike".
       Mnoštvo koncerata u inostranstvu prethodilo je domaćoj promociji održanoj nedavno u zrenjaninskom pozorištu - Francuska, Nemačka, Mađarska, Holandija... "Negde je karakterisan kao kič, negde kao otkriće", otkriva bez kompleksa, jer - da ne misli da je dobro to što radi, ne bi ni svirao. Kažu za njega da ne podilazi publici i da mu je bitna muzičarska sloboda, mogućnost eksperimentisanja, što je "navika" koja ga je koštala i isterivanja iz muzičke škole.
       Ćutljiv je Feliks i objašnjava da muziku želi da svira, a ne o njoj da govori. Na pitanja, stoga, najčešće odgovara sa "da" i "ne", zbog čega intervjui sa njim najčešće liče na novinarske monologe, koje on samo aminuje, klimanjem glave ili smehom.
       I jedan kuriozitet - u Pešti i Senti svirao je u duševnim bolnicama:
       - Sviraćemo svuda, u svakakvim bolnicama, da bi svakome bilo dobro i lepo. Nismo doktori, ali mislimo da možemo nešto da napravimo, rekao je ovaj umetnik posle nastupa koji je organizovao Guta Grubački i pozorišni klub "Zeleno zvono".
       Iako mađarski folklorni motivi postoje u sviranju Lajka Feliksa i njegovog benda, on tvrdi da to nije primarno, ni namerno:
       - To se čuje zato što su svi Mađari, svi sviraju mađarsku narodnu muziku. Zajedno pravimo te pesme i zato ne može da bude drugačije nego mađarsko.
       Kad svira i kad voli, "možda je to isto". "Sve su to osećanja, pozitivno je i jedno i drugo", kaže. Zato orkestar čak i zapeva nekoliko puta, na mađarskom, pesme o drevnoj temi, ljubavi. Devojka, njena crna kosa, reči su koje razabiru i oni koji, bar iole, poznaju ovaj jezik. A lica muzikanata tad su ozarena osmesima.
       Feliks, što je ime ovog umetnika (Mađari uvek navode prvo prezime, potom ime), osim mađarske, ima i ruske ciganske krvi. Međutim, nikad, veli, nije svirao ruske pesme, niti zna ruski jezik, ali je uvek primao uticaje muzike koju je tokom čitavog života slušao:
       - To su svakakvi uticaji - i rok i džez i klasika, objašnjava za NIN čovek koji je, po sopstvenom priznanju, razmišljao čak i o tehnu i disko zvucima, koji je svirao sa francuskim rokerima, trubačima Bobana Markovića...
       "Legenda kaže" da je Lajko na nekoj žurci, fasciniran, do zore slušao jedan Bobanov album i posle toga poželeo da sarađuju. Prvi put su se sreli na snimanju muzike za film Ljubiše Samardžića "Točkovi", posle čega su nastupili na "West festivalu", gde su izvodili džez obrade pesama sa juga Srbije. Svirali su i po zemlji i po inostranstvu i tada je Lajko izjavio - "u muzici, ja sam Zidan, Boban je Maradona". Opet, nešto kasnije, rekao je da je saradnja sa trubačima bila "kiks" i da će ubuduće bolje birati sa kim će raditi. Svoje nezadovoljstvo u vreme saradnje Lajko je znao i na koncertima da pokaže, tražeći od Markovićevog orkestra čak da "ponove stvar, jer nije dobro odsvirana". Međutim, posle toga pojavilo se "dobro dete" te saradnje, album "Egdž tegnap faun", na kome se nalazi muzika iz filmova "Točkovi", "Sarajevska zima" i tri mađarska ostvarenja na kojima je radio.
       - Može svašta da se desi, sviraću još sa svakakvim ljudima. Od sad će da se radi samo ono što je dobro, reaguje Lajko na pitanja o eventualnoj saradnji sa Rambom Amadeusom ili Partibrejkersima, odnosno Zoranom Kostićem Canetom, "zrenjaninskim zetom" koji je iz prvog reda pratio promotivni koncert.
       Sa Aleksandrom Balaneskuom, vođom čuvenog "Balanesku kvarteta", nastupio je u subotičkoj "Gradskoj kući", posle svega nekoliko dana uvežbavanja na Paliću. Poznati rumunski umetnik izjavio je tada da je njihova saradnja bila neizbežna, jer je u svetu malo violinista koji pokušavaju da urade nešto više na muzičkom području kojim se Lajko i on kreću.
       "Trenutno ili ne slušam ništa ili slušam ozbiljnu, klasičnu muziku, Debisija, Baha, takve stvari", objašnjava predvodnik orkestra čiji broj članova varira oko oko od deset muzičara.
       Iz njihovog nastupa oseća se kafanska atmosfera, emocija umotana u dim i miris piljevine po podu. Dok žmureći svira, ostali svirači samo po grimasama i Lajkovoj gestikulaciji znaju gde treba da "preuzmu", kad šta da zasviraju. Koncert je uvek improvizacija, potvrđuje naš sagovornik, dodajući: "Svi mi volimo kafanu."
       Zato su čak i na pozorišnoj bini fortifikacijski raspoređeni. U "svom ćošku" su, poput prave kafanske bande, okupljeni oko cimbaliste, kao da u svakom trenutku, spremni za beg kroz zadnji izlaz, očekuju lavinu srče - ili, pak, s olakšanjem, poklike oduševljenja. Za Feliksa i drugare, bez brige, zasluženo sledi ovo poslednje.
       O čemu razmišlja dok svira?
       - Sviram zato da ne bih razmišljao. Po ceo dan razmišljam o svačemu i sviram da to ne bih radio, iskren je naš violinista, koji je, pričalo se, trebalo da svira i sa Najdželom Kenedijem.
       - Kad razmislim ozbiljno, ne bih uopšte tome davao nadu. Iskreno, ne volim mnogo ono što on svira, objašnjava violinista.
       Ovaj materijal sniman je na Paliću u borovoj šumi, na mestu gde je nastao i dokumentarni film o Lajku Feliksu, čiji je autor novinar Karolj Kovač. Ovu "ekološku" stranu muziciranja ističu i polje suncokreta na CD-u, skakavac na omotu i natpis - "Vowo naturalis".
       Feliks i grupa svirali su u humanitarne svrhe u beogradskom Paviljonu "Cvijeta Zuzorić" i u Kikindi, u okviru turneje najavljeno je i gostovanje u Skoplju, a prezentacije novih pesama uslediće posle novosadske promocije ploče i dokumentarca u Izvršnom veću Vojvodine. Ipak, sve je pomalo dovedeno u pitanje, jer poslednje informacije kažu da sa aktuelnim bendom Lajko više na sarađuje.
      
       DAMIR JELISAVČIĆ