NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Opet je poklon

O Novoj godini i Božiću vratili smo se knjizi kao poklonu - traže se Hari Poter, Petkana, Ivana... Knjige Basarine, Ćirićeve, Pavićeve...

      Pre neku godinu jedan slikar čije slike ne može svako da kupi, poveri prijateljima svoje iskustvo sa svadbarskim poklonima. Dešavalo se, kaže, kad krene kod rođaka ili prijatelja na svadbu da uzme svoju sliku, lepo umotanu, pod mišku i da je pokloni kao svadbeni dar. Mladenci i njihova rodbina, ne baš upućeni u umetnost, hladno prime poklon, bez zagledanja, pa i bez učtive zahvalnosti, kako nepisani kućni red nalaže kada je reč o takvim poklonima. Shvati on da takav poklon nije za svakog, pa reši da se prilagodi ustaljenim, ali i dalje dosta cenjenim običajima. Proda sliku, lepo zaradi. Kad dođe vreme za sledeću svadbu, uzme metar (uvis) šerpi i lonaca, prodavačica to lepo zapakuje, a na svadbi čuje kako iz prikrajka komentarišu: "Vide, koliko je doneo!"
       Te jeseni nije više nijednu sliku prodao, niti poklonio, a bilo je još nekoliko svadbi. I svi su bili zadovoljni. On, takođe.
      
       Nasleđeni običaj
       Jedno vreme slično se gledalo i na knjigu, ali je ta tradicija izneverena. Jer, dugo je važio običaj kojim su svi koji su duh cenili bili zadovoljni, da se za poklon daruje knjiga. Sa takvim običajem stasale su mnoge generacije, ostalo je mnogo zabeleženih uspomena i neuništenih poklona po brojnim privatnim bibliotekama, u svakoj kući gde se knjige čitaju. A onda je došlo vreme kada se duh merio po džepu i onome "što se vidi". Pokloniti knjigu bilo je gotovo nepristojno. Gledalo se koliko ona košta, a ne koliko emocija i duha ona nosi. Srećom, to nesrećno izobičavanje jednog lepog običaja kratko je trajalo. Knjiga je opet rado viđena kao dar. Ide Nova godina i Božić, a knjižare beleže povećan promet. Mnogi koji kupe knjigu traže od prodavačica da izbrišu cenu i da je uviju u ukrasni papir.
       Miloš Ćirković, učenik osmog razreda, kupio je knjigu "Hari Poter i kamen mudrosti". Pokloniće je svojoj drugarici Vesni za Novu godinu.
       - Mnogi u mojoj školi pričaju o ovoj knjizi, pa sam zato i ja rešio da je kupim i poklonim mojoj drugarici - kaže Miloš. - Pozvaću je i da idemo da gledamo film. Knjiga je poklon koji ostaje. Ona će je podsećati na ovo naše vreme, kada smo još bili deca i kada smo se družili.
       Nemanja Marković, učenik sedmog razreda, nastavlja običaj svojih roditelja. Evo njegove priče:
       - U kući imamo veliku biblioteku. Video sam knjige koje je tata kupovao mami. Tu su knjige Hesea, Markesa, pa i "Beleške jedne Ane" od Mome Kapora. A mama mi se inače zove Ana. To me podsetilo da i ja kupim mojoj drugarici knjigu Mome Kapora "Ivana", jer se i ona tako zove.
       Miloš Popović, učenik četvrtog razreda gimnazije, za rođendan svoje drugarice Svetlane, kupio je roman Srbobrana Brankovića "Dvadeset četvrta".
       - Knjiga je najprikladniji poklon - kaže Miloš. - Kad bih kupovao parfem trebalo bi mi sto maraka, a toliko nemam. Dakle, em sam uštedeo, em sam kul. Tata je čitao ovu knjigu i kaže da je mnogo dobra, zato sam se za nju odlučio.
       Sanja Bogunović, student četvrte godine ekonomije, razgleda klasike. Kaže da joj je tetka u bolnici, pa bi da je obraduje nekom dobrom knjigom. Odlučuje se za "Nebo nema miljenike" od Remarka.
       - Ovakve knjige su kao lek. Ona se teško privikava na moderne pisce, mada ja mislim da je i Remark uvek moderan. Teško je naći prikladniji poklon preko kojeg može više emocija, pa i poruka da se prenese - objašnjava Sanja.
      
       Od drugog pisca
       I sami pisci rado primaju i poklanjaju knjige, ne samo svoje, nego i tuđe.
       Goran Petrović ima kratko objašnjenje:
       - "Svemir je golema knjiga", kaže Ibn Arabi. Prema tome, pokloniti nekome valjano odabranu knjigu, zapravo znači darivati mu jedan mogući prepis vaseljene, mikrokosmosa što može stati u udlanicu.
       A pisac ne samo današnje mladeži, nego i njihovih roditelja i roditelja njihovih roditelja Momo Kapor na poklone u koricama, na kojima je često njegovo ime, ovako gleda:
       - Budući da sam u životu pročitao brdo knjiga, često mi se dešava da ne mogu da nađem neku zanimljivu i uzbudljivu knjigu. Ulazim tada u prvu knjižaru i pokazujući prstom na sebe, pitam: Imate li nešto od istog pisca ? Ako nemaju odem kući i napišem novu knjigu. Ona je upravo izašla u izdanju "Prometeja" i zaista se zove "Od istog pisca"!
       Šalu na stranu, više volim kada mi umesto knjige neko za Novu godinu ili Božić pokloni bocu pića. Posle čitanja knjige, ne ostaje baš ništa, ali posle boce pića ostaje mamurluk, a i to je nešto! Usput, još me muči dilema: Neki tvrde da je knjiga najbolji čovekov prijatelj, a drugi da je to pas. Zašto se jednom ne dogovore, da bar znam na čemu sam! Imam; naime, i knjigu i psa!
       U "Narodnoj knjizi" srećemo Radovana Beli Markovića, jednog od vodećih domaćih pisaca ove naše danas najveće izdavačke kuće. I sam kupuje knjige za poklon, a o ovom oživljenom običaju kaže:
       - Sa ponosom mogu da kažem da imam čitavu biblioteku sa potpisima autora, srpskih pisaca do kojih neobično držim. Teško bih se odrekao tih knjiga, one su u mojoj biblioteci pod specijalnim tretmanom. I sam knjige rado poklanjam. A u ovo vreme gotovo je nepristojno otići u neku kuću, u kojoj ima dece, a ne poneti, recimo, "Harija Potera". Kada odlazim u takve posete, trudim se da, kao nekad što sam poklanjao "Galeba Džonatana Livingstona", danas deci poklanjam "Harija Potera".
      
       Nikolaja o Božiću
       Svoju knjigu obično ne poklanjam, osim prijateljima. To je neka vrsta književne razmene, kada mi pisci, po nekim prijateljskim vezama ili po nekim afinitetima, knjige poklanjamo jedni drugima. Kad god poklanjam knjigu, trudim se da to bude knjiga nekog drugog pisca. Recimo, rado poklanjam u novije vreme knjigu "Kad dođeš u bilo koji grad" Matije Bećkovića, valjevsko izdanje. Poklanjam knjige i drugih pisaca, mojih prijatelja, knjige do kojih držim. Tako, recimo, knjige Milorada Pavića često su viđene kao poklon.
       Da se postepeno vraća običaj poklanjanja knjiga, Radovan Beli Marković kaže da se uverio na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu.
       - Razgovarao sam sa ljudima koji kupe po dva primerka jedne knjige. Pitam ih: Zašto? A jedan od njih kaže: Jednu za sebe, a drugu za prijatelja! Poneće je na slavu, za Svetog Nikolu! To je zaista lepo. To je najtrajniji poklon, poklon koji oduhovljuje. A ljudi obično znaju kome mogu da poklone knjigu, gde će ona s dostojnom pažnjom biti primljena.
       Te "pozitivne vibracije" preko knjige osećaju i izdavači. Govore to ne samo brojke prodatih primeraka knjiga u pojedinim prilikama, nego se, po izrazu lica ili nekom drugom gestu, raspoznaju oni koji kupuju da bi darovali.
       Vida Basara, direktor marketinga "Narodne knjige" dobro je izučila srpskog čitaoca, zato pomalo prekorno kaže:
       - Pre svega, mislim da su Srbi kao čitaoci i ljubitelji knjiga podosta potcenjeni. Nije baš tačno da ne čitaju i ne poklanjaju knjige svojim bližnjim o raznim praznicima ili samo dobrom voljom. Pokazalo se to najbolje na najvećem skupu knjiga i čitalaca, na ovogodišnjem sajmu knjiga. S obzirom na to da su naši pisci potpisivali svoje knjige, mnogi su kupovali i molili za posvetu nekom svom, nekome kome su rešili da poklone tu knjigu. Da se kupuje za poklon znamo i po tome što, kada se približi Nova godina i Božić, naše knjižare mnogo bolje rade.
       I u ovim prednovogodišnjim i predbožićnim danima najviše se prodaju "Hari Poter" i "Petkana", ali i neki drugi naslovi domaćih pisaca: Gorana Petrovića, Radovana Beli Markovića, Svetislava Basare, Danila Nikolića, Zorana Ćirića... Oni koji su u većoj mogućnosti kupuju i one skuplje knjige, razne monografije i istorije umetnosti. Gospođa Basara kaže da u njihovoj izdavačkoj kući svako može da nađe i za sebe i za drugog odgovarajuću knjigu. Zvuči kao reklama, ali tako jeste.
       - Knjiga kao poklon, zaista, ima popriličnu prednost - iznosi gospođa Vida Basara i svoje viđenje. - Kad nekome poklonite knjigu, možete, recimo, tražiti da je pročitate, pa da vratite. A ako nekome poklonite parfem ili neki odevni predmet teško da i sami možete u tome uživati. Knjiga je poklon kojim se iskazuje i uzvraća ljubaznost.
       Poklanjanje knjiga o verskim praznicima primećuju posebno izdavačke kuće koje su se istakle po ovom vidu duhovnosti. Među njima jedno od vodećih mesta zauzima svakako "Glas Crkve" iz Valjeva. Prvi čovek ove kuće, protođakon Ljubomir Ranković predočava šta i kad se najviše traži:
       - Za svim knjigama "Glasa Crkve" poslednjih godina velika je potražnja - kaže Ranković - što govori o velikoj duhovnoj žeđi i gladi našeg naroda za verskom literaturom. Kao izdavačka kuća Šabačko-valjevske eparhije, može se reći da imamo ekskluzivna izdanja za kojima je velika potražnja u našem narodu. Na prvom mestu svakako su dela vladike Nikolaja, koji je danas nesumnjivo najtiražniji i najčitaniji pisac i stvaralac, ne samo kad je u pitanju crkvena literatura, nego i uopšte. Potražnja za knjigom povećava se naročito u vreme hrišćanskih praznika, pogotovo za Boćić i Vaskrs. Tome dosta doprinosi i naš radio "Glas Crkve", preko kojeg preporučujemo knjige našim vernicima, čitajući iz njih odlomke i zanimljive tekstove. Za verske praznike nema prikladnijeg poklona od verske knjige, jer je knjiga nešto što ostaje trajno i svedoči i o onome ko poklanja i o onome kome se daruje.
      
       Crnogorska muka
       Ali, u Crnoj Gori, zemlji poznatoj po dobrim i jakim običajima, ovaj običaj danas, izgleda, iz političkih razloga, ima novu konotaciju. A evo kako i zašto. Govori pisac Radomir Uljarević, direktor i glavni i odgovorni urednik poznate izdavačke kuće "Oktoih":
       - Više je od petsto godina otkako se ćirilicom štampaju i prepisuju knjige na prostorima Crne Gore i za sve to vrijeme knjiga je sveta i skupa relikvija koju su uglavnom čuvali nepismeni. Crna Gora (i Hercegovina) uži je zavičaj srpskoga jezika, a danas se ćirilica poskribuje kao tuđe pismo, a maternji jezik izvrgava ruglu. (Jedno glasilo svoj jezik imenuje kao četiri jezika. U zaglavlju umjesto da piše da izlazi na maternjem, piše da izlazi na četiri jezika.) Oni koji vladaju svim tim jezicima ne brinu o knjizi, već o nečem drugom.
       Zato... - nastavlja Uljarević:
       - Priznaćete da u takvom ambijentu nije uputno poklanjati knjigu. Rizikujete da neko kome poklonite knjigu taj gest doživi kao uvredu ako je ona štampana ćirilicom ili ako je, ne daj bože pisana ekavicom. Njegoš je tako na samom vrhu knjiga koje se nerado poklanjaju. Ako poklonite knjigu koja je štampana na novogovoru, jeziku sa nekoliko slova više nego što ih je u azbuci, rizikujete da vam poklon vrate. U takvim okolnostima čitaoci radije apstiniraju. Knjiga više nije u modi ni kao poklon, a ako se ko istinski zanima i kupi knjigu onda je krije u tašni. Crna Gora je jedina oaza u pustinji postkomunizma gde i danas postoje pisci disidenti. I njihove knjige su jednako nepoželjne, kao i ti pisci.
       Ipak, može bit da će i ovde Deda Mraz i Božić Bata doneti nešto novo, da će knjigu odlediti!
      
       JOVAN JANJIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu