Da li su naše političke elite zaista zainteresovane za reformu vojske ili ih samo zanima da umesto njihovog imaju svog načelnika Generalštaba?

      Umesto starih hegemonističkih pesama o Jeremiji Krstiću (stari kadar - artiljerija), u Gradskoj skupštini Beograda je, uz zvuke Baha i Parsela, predstavljen Atlantski klub, prva organizacija koja će se javno i transparentno zalagati za ulazak zemlje u NATO. "Naš narod ne može da zaboravi bombardovanje, ali ću to protumačiti kao grešku, kao poslednju grešku. Ovim činom, mi se vraćamo tamo gde nam je mesto, među naše saveznike i uveren sam da će osnivanje ovog kluba pomoći ostvarivanje našeg cilja - a to je ulazak u Partnerstvo za mir", rekao je potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović, koga je osnivač kluba advokat Vladimir Živulović predstavio kao čoveka "čije političko delo nadahnjuje". Osnivanje kluba su svojim prisustvom pozdravili ambasador SAD Vilijem Montgomeri, predsednik Udruženja atlantskog ugovora Alan Li Vilijams, ministar spoljnih poslova Goran Svilanović, vladike SPC Lavrentije i Atanasije, mnogi politički i estradni uglednici, među kojima je najzapaženiji bio Đule iz rokerske grupe "Van Gog". Od ovdašnjih oficira svečanosti je prisustvovao general Ninoslav Krstić, koga većina reformatorskih lidera DOS-a već vidi kao budućeg načelnika Generalštaba VJ.
       Iako to lideri ne saopštavaju javno zbog neugodnih događaja iz nedavne prošlosti, najmanje 15 stranaka DOS-a vidi budućnost Jugoslavije ili Srbije u Atlantskom vojnom savezu ili NATO-u.
      
       Penzionerska sudbina
       Kao međukorak, naša zemlja bi trebalo da pristupi programu Partnerstvo za mir, što ne izaziva preveliku odbojnost javnosti, ali postavlja određene uslove pred vlastima u Beogradu. Prvi se, izgleda, odnosi na temeljnu reformu vojske, ali je nevolja što je taj uslov protumačen samo kao povod za novi obračun dve struje u vladujućoj koaliciji. Šta se podrazumeva pod reformom vojske? I da li su tačne tvrdnje ovdašnjih nosilaca oktobarskih spomenica da je vojska jedina institucija koja je ostala okamenjena, potpuno netaknuta iako su čitavo društvo zahvatile zahuktale reforme?
       Ljudi koji se u saveznoj administraciji bave vojnim pitanjima, nekako su ubeđeni da je VJ već doživela osetne promene, znatno ozbiljnije od promena koje su učinjene u drugim društvenim oblastima. "Nije teško utvrditi da je u vojsci izvršeno više kadrovskih promena nego u drugim oblastima, da je za godinu dana potpuno depolitizovana, ali sve priče počinju i završavaju se pitanjem ko kontroliše vojsku", kaže sagovornik NIN-a. U trenutku kada je Vojislav Koštunica položio zakletvu da će poštovati Ustav SRJ, u vojsci je bilo na službi 135 generala i admirala da bi se taj riplijevski broj za godinu dana smanjio na 85. Među onima koji su otišli da šetaju unuke ili igraju šah pored Vojnog muzeja na Kalemegdanu, nalaze se i Dragoljub Ojdanić (bivši načelnik Generalštaba i ministar vojni), Geza Farkaš (šef KOS-a, odnosno Uprave za bezbednost), Milan Zec (komandant ratne mornarice), Spasoje Smiljanić (prvi čovek vazduhoplovstva), a promenjeni su i komandanti dve od tri postojeće armije. Prema ozbiljnim izvorima, broj generala u VJ će do kraja prve polovine naredne godine biti ispod 50, odnosno ispod nepisanog pravila u zapadnim vojskama koji kaže da na hiljadu vojnika dolazi jedan najviši oficir. Prvi koraci ka finalnoj kadrovskoj organizaciji mogli bi da se očekuju do kraja godine, a sledeća rešenja u martu i junu.
       Ako se prihvati mogućnost da reforma vojske podrazumeva nešto van kadrovskih promena, iako je veliki istorijski uzor ispravno rekao da kadrovi rešavaju sve, onda bi trebalo nešto reći i o organizacionim promenama u vojsci. Vojska bi, prema izvorima NIN-a, ubuduće preuzela korpusnu strategijsku organizaciju što, jednostavnije rečeno, znači ukidanje armija, raznih komandi vidova i uvođenje korpusa kao glavnih vojnih formacija koji bi imali direktnu komunikaciju sa Generalštabom. Ako Savezna skupština usvoji zakon o izmenama i dopunama zakona o Vojci Jugoslavije, služenje vojnog roka će biti skraćeno sa 12 na devet meseci, iako je sama VJ smatrala da bi vojnici morali da služe 10 meseci. Usvajanjem tog zakona, broj profesionalnih i regrutnih pripadnika VJ bio bi smanjen na broj koji bi se kretao između 50 i 60 hiljada. Vojni stručnjaci podsećaju da Jugoslavija trenutno ima oko 75 000 vojnika (mirnodopski sastav trebalo bi da ima između 100 i 110 hiljada vojnika ali popunjenost sastava iznosi 75 odsto).
       Smanjenje broja vojnih lica, međutim, neće dovesti do značajnog poboljšanja standarda onih koji budu ostali u maslinastim ili plavim uniformama jer je naoružanje veoma zastarelo, veliki broj objekata razrušen tokom bombardovanja, a oko 18 000 vojnih lica nema rešeno stambeno pitanje. Prema najavama iz savezne administracije, treba očekivati prodaju većeg broja zgrada ili objekata koji se ne mogu pohvaliti velikom svrsishodnošću (domovi JNA, zgrade komande..), a dobijeni novac bio bi usmeren na izgradnju porušenih kasarni ili stanova za vojna lica.
      
       Prvi kadar
       Ekonomisti predviđaju da će vojni deo saveznog budžeta za narednu godinu biti za 30 odsto viši od ovogodišnjeg, ali će on realno biti veći za pet odsto. To praktično znači da će plata pukovnika ostati na nivou od sadašnjih 11 000 dinara (na osnovu staža, trupnih dodataka i ostalih nadležnosti mogu dobiti 25 odsto više), potporučnika 8 400 dinara, dok plata načelnika Generalštaba ne bi bila znatno veća od sadašnjih 17 000 dinara. Značajan deo novog establišmenta se, međutim, više interesuje za prinadležnosti penzionisanog ili smenjenog načelnika nego za stanje svih vojnih lica.
       Sudbina pomenutog generala je jedna od slabijih tačaka jugoslovenskog predsednika u odmeravanju snaga sa koalicionim partnerima koji mu sa zavidnim uspehom postavljaju uvek isto pitanje - zašto ne smeni čoveka koji se u poslednjoj fazi pretvorio u telohranitelja Slobodana Miloševića? Koštuničini rivali istovremeno šalju poruke zapadnom svetu kako će smeniti čoveka koji nije pokazivao kooperativnost tokom humanitarne intervencije. Posle ujediniteljskog poteza Karle del Ponte, koja je na istu listu potencijalnih haških optuženika stavila Pavkovića i Sretena Lukića, potraga za novim načelnikom je privremeno zamrznuta do proleća, novih koalicionih potresa ili do pojave novih nevidljivih skupštinskih aviona. Ali nije zamrznut utisak da je čitava priča o reformi vojske zapravo svedena na postavljanje našeg umesto njihovog čoveka na čelo vojske.
      
       Novi zakon
       Slabašna demokratska javnost se interesuje za uspostavljanje demokratskih kontrolnih mehanizama nad vojskom, ali i drugim institucijama sile. Prema važećem Ustavu, vojskom komanduje u ratu i miru predsednik SRJ (član 135. stav 1) a odluke donosi uz pomoć Vrhovnog saveta odbrane, dok Savezna skupština ima mogućnost da kroz Odbor za odbranu i bezbednost kontroliše vojna pitanja. Civilna kontrola vojske je, dakle, ušla u društvo opštih mesta demokratskog novogovora, ali je prilično čudno da i najveći zagovornici civilnih kontrolora krše taj princip. U Saveznom ministarstvu odbrane koje bi prema reformističkim projekcijama trebalo da bude jedan od kontrolora VJ, koncentrisan je veliki broj sadašnjih ili bivših oficira, koji su, doduše, naklonjeniji bivšem načelniku Generalštaba Momčilu Perišiću nego sadašnjem. Predsednik Centra za civilno-vojne odnose Miroljub Hadžić je na nedavnom savetovanju o demokratskoj kontroli vojske ocenio da je većina stručnih kadrova u Ministarstvu odbrane iz oficirskog kora zbog čega su "praktično stvorena dva Generalštaba" koji teško mogu da garantuju civilnu kontrolu vojske. Hadžić je zamerio saveznom parlamentu što do sada nije izradio platformu za usvajanje vojne doktrine odbrane SRJ, kojoj bi se zatim prilagođavala VJ. Postoje ozbiljne inicijative da se budućim ustavom buduće države kontrola vojske premesti na nivo vlade, ali je nevolja što je za pomenuti proces važnije elementarno poznavanje demokratskog poretka onih koji su vlasni da kontrolišu, od donošenja zakona ili ustava.
       Konflikt između onih koji se vatreno zalažu za duboke, demokratske promene i same demokratije možda se ogleda u činjenici da je novi zakon o vojsci stigao do Skupštine bez javne rasprave, konsultacija sa nevladinim organizacijama i propratnih akcija, koje se obično preduzimaju u demokratskim društvima. Nekoliko nevladinih organizacija je oštro kritikovalo sadržaj zakona sve dok nije shvatilo da su tekst napisali reformistički istomišljenici. Onda su zaćutali, iako predlog nije idealan. Jugoslovenski predsednik je uputio zahtev autorima zakona iz Saveznog ministarstva odbrane u kojem traži promenu tri člana, preuzetih iz veoma davnih vremena, kojim se povećavaju ovlašćenja vojne policije i Službe bezbednosti u privođenju vojnih obveznika (član 1), daju ovlašćenja predsedniku SRJ da, kada to zahtevaju interes vojske i potrebe službe, donese odluku o prestanku službe oficiru ili podoficiru čak i ako ne postoji nijedan od razloga za to predviđen dosadašnjim rešenjima (član 17), kao i propisivanje starosne granice od 67 godina za izuzetno zadržavanje u vojci (član 16). Veliku zabunu unosi i činjenica da se kontrolom vojske gotovo uopšte ne bavi Odbor za odbranu i bezbednost Savezne skupštine, kao što to čine slični odbori u razvijenim, demokratskim zemljama. Istim pitanjem se, međutim, na nekoliko sednica bavilo Predsedništvo DOS-a i zauzelo stav da treba smeniti načelnika Generalštaba Nebojšu Pavkovića. Tim stavom je, izgleda, počela i završila se demokratska rasprava o tome kakva nam je vojska potrebna i koga bi morala da sluša.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ