("Nešto ste 'teli", NIN br. 2658, "Vidimo se na sudu", NIN br. 2659)

      Pre neki dan smo pročitali vest da je ministar kulture u Vladi Crne Gore, inače tamošnji glumac ovenčan nizom nagrada, podneo ostavku na ministarsku funkciju pošto nije uspeo da se izbori da sredstva namenjena kulturi u sledećem crnogorskom budžetu budu bar nešto veća nego u tekućem.
       Ima se utisak, međutim, da se ministar kulture u Vladi Srbije, inače jedan od boljih ovdašnjih glumaca, nikako ne bi samoinicijativno odrekao svoga ministarskog zvanja ni kad bi ovdašnji budžet za kulturu bio čak smanjen.
       Jer, šta ćete, neko se bavi politikom da bi nešto uradio, neko da bi vladao, neko da bi zaradio, a neko - da bi se pokazivao.
       Pomalo se, inače, stiče utisak da najnadležniji nedovoljno primećuju koliko "kadrovska rešenja" koja su se pokazala potpuno promašenim - počev, recimo, od slučaja doskorašnjeg, bahatog i funkcionerski kontraindiciranog ministra zdravlja, pa sve do njegovog manirističkog antipoda, ideološkog razređivača kakav je naš ministar kulture - ne samo da uveliko idu naruku preostalim zastupnicima odnarođenog decenijskog režima (koji nas je u svakom političkom, moralnom i materijalnom, i nadasve istorijskom pogledu toliko oštetio), nego i izazivaju duboko razočaranje, pa i ozlojeđenost, najiskrenijih, najnesebičnijih i najsvesnijih pobornika srpske Oktobarske, demokratske revolucije.
       Svi ministri u Vladi Srbije, zajedno, nisu toliko puta izgovorili reči "narod" i "ja" (ili, nešto ređe, "mi"), koliko nas je njima zatrpavao ministar kulture. Tolike količine frazerskog političkog kiča - samo uz upotrebu ponegde malo drugačije terminologije - nismo se naslušali još od epohe gospođe M. M. (sada valjda - N. N-), s tim što je on taj rekord postigao za daleko kraće vreme.
       Osim što nas je sve nadigrao u dužini recitovanja na Terazijama pre nekoliko godina - kakve su to njegove kvalifikacije za najvišu izvršnu funkciju u kulturi? Nikakve. Zero. Ziro. Rien. Nihts. Nada. Njičevo!
       Pa dobro. Nek mu je i data ta šansa. Ali, nažalost, i učinak mu je, za godinu dana, nikakav. Zero. Ziro. Rien. Nihts. Nada. Njičevo!
       Na primer (osim što je, u zemlji i van nje, svaka mu čast, išao na razna otvaranja, zatvaranja i pretvaranja):
       - Je li izdejstvovao da se u vladinom ekspozeu makar jednom pomene reč "kultura"? - Nije.
       - Je li upozoravao kolege u vladi da je, ako nam je opšti razvoj baš toliko na srcu, prava bruka što, od proletos, jedini u Evropi oporezujemo knjigu, u principu, sa 20 odsto? - Nije.
       - Je li, kad je vlada pre neki dan, hvala bogu, oslobodila lekove i još ponešto od poreza, podsetio kolege da svakako i knjiga zaslužuje takvu blagonaklonost? - Nije.
       - Je li se zauzeo da vlada, posle tri poskupljenja (u kraćim razmacima) poštarine za knjigu i časopise (koja je inače ograničena na niskom nivou u svim civilizovanim zemljama, pa je takav slučaj bio i kod nas tokom jednog ili dva veka!), nekako "urazumi" Poštu, čije su tarife za slanje knjiga sada, skandalozno, više nego i u najbogatijim zemljama? - Nije.
       - Je li se zauzeo za to da se radikalno smanje poreska opterećenja vezana za proizvodnju filma, kao značajne ali i poslovno visokorizične delatnosti? - Nije.
       - Je li išta učinio u cilju sređivanja haotične situacije u muzičkim udruženjima i muzičkoj delatnosti uopšte, posebno onoj, najbližoj najširim krugovima slušalaca muzike? - Nije.
       - Je li preduzeo, ili bar predložio kolegama u vladi, određene, hitne i preko potrebne mere kojima bi se obuzdalo piratstvo u izdavaštvu, knjižarstvu, i muzičkoj produkciji? - Nije.
       - Je li zasukao rukave ne bi li akušerski pripomogao rađanju zakona o pozorištu, budući da mu je barem ta oblast profesionalno bliska? - E, pardon, tu jeste. Baš pre neki dan se oglasio da se saglasio da predlog takvog zakona, pripremljen, istina, ne u njegovom Ministarstvu nego u Udruženju dramskih umetnika Srbije, bude proglašen za nacrt.
       I tako dalje, i tako dalje...
      
       ZORAN KNEŽEVIĆ,
       Beograd